Perač prozora (foto: Pixabay)
U VAZDUHU · kolumna

Dok sam još uvek živeo sa roditeljima, mislio sam da samostalan život predstavlja sinonim za enormnu količinu slobodnog vremena i mogućnost samoupravljanja dnevnim obavezama i rutinama.

Jedva sam čekao da se otisnem iz tog gnezda koje mi je postalo tesno i suviše bučno, i prebacim se u sopstveno kraljevstvo, koje će mi pomoći da se samoaktuelizujem i na kraju tog čitavog procesa, verovatno pretvorim u ukrasnu biljku. I ne pamtim kada sam poslednji put u životu za nešto toliko pogrešio.

Nije kao da je sama selidba bila greška. Takav potez je bio neophodan i verujte mi, da se nisam preselio u avgustu, organizovao bih vatromet ili makar zapalio žižice. Ali kada je reč o količini raspoloživog slobodnog vremena i njegovom raspoređivanju, to je veće razočarenje od Džordanove kratkotrajne bejzbol karijere.

Odjednom sam morao sâm da perem sudove, veš, auto, usisavam stan, provetravam prostorije, izbacujem đubre, sklapam stvari, obavljam kupovinu, plaćam račune, uključujem bojler i žvaćem hranu. I sve to, barem meni, oduzima neverovatnu količinu vremena koje se može iskosristiti za neke lepše stvari. Čoveče, sa duplom bravom mi automatski treba više vremena da otključam vrata od stana. Još nisam ni ušao u kuću, a već sam izgubio vreme. Ko god kaže da postoji određena lepota u svemu tome, očigledno ima problema sa životnom estetikom i uopšte percepcijom lepote. Najveći problem je u tome što mi (uz sve navedene zadatke) ne ostaje dovoljno vremena za prave obaveze jednog neostvarenog pisca – plakanje, lament i čitanje.

Možda zato toliko i kasnim sa ovom kolumnom. Da bih pisao ili pokušao da nešto napišem, moram na dnevnom nivou da pročitam određeni broj strana. Nekada čitam dobre pisce, trudeći se da upijem i naučim što više od njih, a nekada namerno čitam užasne autore, na taj način motivišući sebe da mogu da stvorim, ako ne bolje, onda makar jednako loše delo. I ako moram prečesto da otpušujem odvod za prašak u veš mašini ili igram karling džogerom kroz predsoblje, moja karijera će trpeti.

Kao što stara poslovica kaže Ako već ne možeš da izbegneš obaveze, modifikuj ih, tako sam, u čitavom haosu života zrele osobe, pronašao vremena za čitanje. Okej, ne postoji ta poslovica. Upravo sam je izmislio, ali eto, čini paragraf efektnijim. Još jedna stvar koju sam naučio od loših pisaca. Brzo sam shvatio o čemu se radi – moj stan je uklet i sam stvara probleme koji mi oduzimaju vreme. Stoga, ukoliko želim da čitam, moram da budem van kuće. Prljavi sudovi i neopeglan veš će me već sačekati kada se vratim, ali ono što mogu da uradim van stana, uradiću sa knjigom u ruci. Ne znam da li je ikada zabeleženo da se neko u banci, pošti ili distribuciji zadržao manje od pola sata. Obično je to vreme ispunjeno stresom ili dosadom koji se oslikavaju u nekontrolisanom lupkanju po ekranu telefona ili čekanju da se pojave mehuri u balonu na aparatu za vodu.

I ljudi zbog toga izbegavaju da odlaze u banku. Odlažu plaćanje računa, jer znaju da su potpuno nemoćni u ovakvim institucijama. Ne mogu da nateraju službenike da ih zavole, ne mogu da ih vrate sa dvočasovne pauze i ne mogu da zaposle još nekih trideset ljudi kako bi se gužve smanjile. I razumem njihovu patnju, ali moram da kažem da meni takva atmosfera sada savršeno odgovara. Kada god odem u banku, ponesem knjigu, pa tih pola sata u redu provedem kvalitetnije nego kod kuće sa domestosom u rukama. Kada konačno dođem na red, radnica na šalteru me obavezno pita da li želim da aktiviram e-banking kako bih plaćao račune od kuće. – Ne, hvala, sasvim mi je okej da plaćam ovako – ljubazno odgovorim.

Radnica više ne kaže ništa, ali mi upućuje poseban pogled. Pogled koji govori “Šta je sa tobom? Deluješ kao dovoljno tehnološki pismen, zbog čega radiš ovo sebi? Zašto želiš da provodiš vreme sa svim ovim ljudima, u ustajalom vazduhu i pod neonskim svetlima? Ja moram da budem ovde, ti ne moraš.”

Ali ona ne shvata da su to meni najdragocenijih pola sata u toku radne nedelje i ukoliko dozvolim da mi mašine i to oduzmu, od mene neće ostati ništa. Ne interesuju me ušteda vremena i pogodnosti oko provizije. Želim samo svojih pola sata sa knjigom. I nikada ne plaćam sve račune na gomili, već jedan po danu. Tako imam pet čitanja. Bingo. Drugo mesto na kome sam našao čitalački mir je auto perionica. Kada mi zaposleni kaže da je gužva tog dana i da moram da čekam barem sat vremena, glumim razočaranost. – Sat vremena? Pa, šta je tu je, ne mogu da ga držim više ovoliko štrokavog – kažem, češući glavu Selindžerom u mekom povezu i dodajem mu ključ. Možda benzinska pumpa na kojoj se nalazi servis za pranje vozila ne može da se smatra najzahvalnijim ambijentom za čitanje, ali u ovom modernom društvu u kom se živi u petoj brzini, čovek prosto mora da prihvati šta mu se nudi. Ranije sam prao auto jednom nedeljno. Sada ga teram na pranje kada vidim jedan list na šoferšajbni.

Slično je i sa restoranima. Zaista, zar postoji bolji način da skrenete misli sa činjenice da umirete od gladi od uranjanja u neki triler u kom glavni junak razbija glavu vođe lokalne bande menorom? Znam da tu istu hranu mogu da poručim od kuće, ali fora je što u tom slučaju moram da operem sudove i oribam kupatilo dok čekam hranu. Za to vreme u restoranu mogu na miru da čitam, jer retko gde je praksa da gosti pospremaju lokal dok im se jelo priprema.

I možda vama deluje da se na ovaj način razvlačim i zabušavam, ali sve navedeno spada u moje obaveze. Moram da plaćam račune, kao što moram da perem auto i unosim hranu u sebe. Sad, mogu da pišem i o tome koliko je finansijski isplativo prati kola svakog drugog dana i jesti samo po restoranima, ali ova kolumna ima ograničen broj karaktera.

Sladoled Skoča Gistro priče: Sladoled Anini tata i mama na venčanju Žena na ivici nervnog sloma: Ljubomorni na svoj brak Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ljubav na prvu bol Kišni dan Ivan Tokin: Posle · · · ·