Tišina me je zamalo ubila
U VAZDUHU · kolumna

Kada sam se probudio bilo je tiho. Nije bilo nešto posebno rano, pošto imam običaj da kasnim na posao, tako da se nije radilo o onoj tišini karakterističnoj za zoru. Verovatno nigde nije bilo nikog, niko ništa nije radio ili su i svi ostali kasnili na posao, ostavši u krevetima da, suprotno svim pravilima, stvaraju tišinu.

Bilo je tiho i u toku noći, barem do onog trenutka kada sam zaspao. Nakon toga više nisam mogao da garantujem tišinu u okolini. U poslednje vreme toliko hrčem, da mi se nekad desi da samog sebe probudim hrkanjem. Mogu da zamislim kako bi bilo nekom drugom ko bi se našao u mojoj blizini. Ovo nije nešto čime bi čovek trebalo da se hvali na internetu, ali verujem da će se iskrenost jednog dana isplatiti.

Dok sam se tuširao je takođe bilo tiho. Nikada nisam pevao pod tušem, a zvuk kapanja vode ne računam kao buku, jer često pustim onaj rainy mood pred spavanje. Mobilni telefon je ostao utišan, pa pristigli mejlovi i poruke nisu mogli da naruše tišinu. Smučila mi se bukvalno svaka radio stanica sa domaćih frekvencija, pa sam auto vozio u tišini. Čak se ni motor nije previše čuo. Skoro sam vozio auto na tehnički pregled i javili su mi (mejlom, naravno) da su kočnice, klipovi, svećice, turbina, akumulator, boš pumpa, kaiš i cilindar u odličnom stanju. Verovatno zato ne bruji preterano, iako nije hibrid.

Na poslu me je dočekala tišina. Neko bi pomislio da ljudi koji se bave pisanjem zahtevaju mirno radno okruženje i to je ste donekle tačno. Kada treba da iskucate od 600 do 1200 reči o nekoj temi, svako udaranje hemijskom o notes, nervozno klackanje noge ili igranje pakovanjem orbit žvaka prilično negativno utiče na koncentraciju, kreativnost, prema mišljenju nekih, čak i na radnu etiku. Znam to, jer obično mene opominju da prestanem da radim nešto od navedenog. Ali ova tišina je bila drugačija. Oni sa kojima sam želeo da pričam, odbijali su da ostvare komunikaciju sa mnom. Drugi, sa kojima ni po koju cenu nisam želeo da razmenjujem reči tog jutra, bili su raspoloženi za čavrljanje, pa sam ih izbegavao. Ali te dve komunikacijske suprotnosti se nisu potirale, niti je iz njih nastajao nekakav pozitivan produkt, već su samo stvarale još veću tišinu.

To nije bila ona koncentrisana, zauzeta tišina. Tišina koja nastane kada je svako do guše u poslu, pa usputno časkanje predstavlja suvišan utrošak vremena, ako ne i napor. Nije bila ni ona koja proizilazi iz ljutnje ili nekakvog zasićenja. Prosto je bila tu. Stvorila bi se kada uđete u kancelariju, a nestala bi po izlasku, poput onog svetla koje se automatski pali u toaletima na benzinskim pumpama. Naučnici u Orfild laboratoriji u Južnom Mineapolisu napravili su gluvu sobu koja upija 99,9 odsto zvuka. Ova prostorija ujedno drži Ginisov rekord za najtiše mesto na planeti. Navodno, čovek u njoj može najduže da izdrži 45 minuta. Ja sam u kancelariji izgurao maksimalnih 38 minuta u kontinuitetu. Izlazio sam često, vadeći se na probleme sa bešikom.

Otišao sam kući potpuno iscrpljen. Bez obzira šta vidite u televizijskim serijama, izuo sam cipele, oprao ruke, umio se i legao na kauč da odmorim. U tišini. I tako je bilo nekoliko nedelja. Ne znam tačno koliko. Pamtim neke slike, ali ne pamtim zvuk. A onda su stvari krenule da se vraćaju na mesto, nekim čudom, sličnim onom kada platite nekome da vam očisti stan i prostre veš. Jedne večeri sam toliko hrkao da nisam mogao da zaspim od motornih testera zaglavljenih u mojim nozdrvama. Kada sam se konačno uspavao, alarm na telefonu je zazvonio nekoliko puta. Čuo sam poruke na mesindžeru i notifikacije o mejlovima, jer sam zaboravio da isključim zvuk pred spavanje. A možda se u toku noći onaj taster sa strane sam podigao nagore u usled vibracija koje je prouzrokovalo moje hrkanje.

Bio sam toliko umoran da sam odvrnuo muziku kako bih se razbudio. Iz Niša sam doneo diskmen koji još uvek radi i povezao ga na pojačalo od gramofona, pa je moj ultimativni hipsterski setap sad bio kompletan. Pustio sam bend prvog komšije iz detinjstva, čiju sam muziku imao samo na disku. Tuširao sam se hladnom vodom, urličući od bola. Kako ne bih zaspao, u kolima sam na putu do posla slušao radio. Pustio sam radio Karolinu i spustio prozor, jer, eto, proleće je. U životu me je održala činjenica da ne želim da zaspim za volanom i poginem uz pesmu Jelene Tomašević. Nisam niko bitan, ali verujem da zaslužujem malo bolji kraj. Takođe i malo kasnije.

Na poslu sam progovorio sa onima s kojima je trebalo da progovorim odavno, što nije ućutkalo one s kojima još uvek nisam hteo da pričam, ali nema veze. Ako je to cena koju treba da platim, u redu je. Zadržite i bakšiš. Razgovori su me razbudili. U jednom trenutku smo svi pričali, ko je s kim stigao. I tako sa strane, to je izgledalo kao savršen kadar kojim bi Spilberg, uz adekvatnu muzikicu, mogao da završi novi blokbaster rađen po istinitom događaju.

Ali u realnosti, nakon samo petnaset minuta sam bio u fazonu: “Aman, umuknute više, pa da možemo da radimo”.

Biblioteka Ljiljan Žena na ivici nervnog sloma: Biblioteka Ljiljan Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Život bez ponedeljka Ptice Nikad domaćica: Kolena Veliki petak Gistro priče Skoča Gistro priče: Veliki petak · · ·