pexels-photo-246367-cover
U VAZDUHU · kolumna

Odluka mojih roditelja da dobiju još jedno dete nakon dvadeset godina pauze (ukoliko period nerađanje dece uopšte treba da se posmatra kao nekakva reproduktivna pauza u zajednici dvoje ljudi) u potpunosti me je transformisala. Dolaskom malog Save shvatio sam da nije sve što proizvodi nesnosnu buku po pravilu grozno i da nije strašno probuditi se u pola noći, a da pritom ne gori zgrada.

Postao sam odgovorniji i dosta spretniji sa stvarima, u smislu da je prestalo da mi ispada na pod sve što držim u rukama, naročito ako to što držim ima srce i diše. S obzirom da sve ovo pišem, moglo bi se reći i da sam smekšao.

Ranije nikada ne bih pomislio da ću insistirati da čuvam malo dete, ali izgleda da je taj poriv došao prirodno. Kad god dođem kod mojih u Niš, obavezno par sati provedem u bejbisitovanju klinca.

Tako je bilo i poslednji put. Temperatura je bila, u 2018. nažalost mogu da kažem, standardno visoka za januar, pa smo izašli u park. Sve je bilo okej, poneo je svoju drvenu pušku iz koje je pucao na imaginarne vanzemaljce i zakopčao je jaknu do grla. Ne zbog toplote, već zato što on, iz nekog razloga, misli da je držati rajferšlus zakopčan do vrha kul. Bože, gde ide ovaj svet?

Ali onda se pojavila ona, Nina, komšinica iz zgrade prekoputa. Jasno se sećam njenog imena, jer je to verovatno jedino žensko dete rođeno u Srbiji u poslednjih pet godina čije ime sadrži više od tri slova.

Odmah su krenuli da blebleću. Sava se, naravno, hvalio svojim neverovatnim dostignućima koja uključuju pravljenje nekog Lego kompleta (pritom je namerno izostavio činjenicu da mu je mama pomogla u sklapanju, pametan momak), a Nina je htela ga pobedi u tome, pa je počela da nabraja šta je sve super ona uradila u toku nedelje, iako te aktivnosti ne mogu da budu konkurentne jedna drugoj, barem ne u njihovom dečijem svetu.

Nakon neobaveznog ćaskanja, krenuli su ka ljuljaškama. Ja sam ostao sa Nininim ocem koji mi je pričao kako Amerikancima toliko dobro ide, da im čak i požari u Kaliforniji pospešuju ekonomiju. Obojica smo smatrali da ne moramo da stojimo uz njih kao čuvari u zatvoru i da je okej ako ih posmatramo sa udaljenosti od nekoliko metara.

Vratili su se posle deset minuta, trčeći i cerekajući se, što je dokazalo komšijinu i moju teoriju o nadzoru dece. Međutim, nešto mi je bilo čudno, a to nešto se nalazilo na Savinom licu. Pozvao sam ga da priđe i imao šta da vidim – ogrebotinu koja je kretala od sredine čela u završavala se ispod desnog oka.

– Šta si to uradio? – pitao sam ga, uspaničeno, kako drugačije.

– Udario sam u jelku – odgovorio mi je i pokušao da se otrgne kako bi nastavio da jurca sa Ninom.

– U jelku? Kako si mogao da udariš u jelku? Svakog dana si u ovom parku, nije kao da se jelka magično stvorila jutros. Mogao si da ostaneš bez oka!

– Ne znam, iskočila je. Pusti me! – rekao je i nastavio da trči.

Ovaj mali je nemoguć, pomislio sam. Najgore od svega je što će roditelji kriviti mene i reći kako ga nisam dobro čuvao. Ali šta je trebalo da radim? Da idem ispred njega i sečem sve grane koje predstavljaju potencijalnu pretnju? Mislim, volim ja tog klinca, ali sam i ekološki osvešćen.

Nisam bio siguran kako je došlo do incidenta sa granom, ali ubrzo mi je sinulo. Čoveče, on se pravio važan. Sigurno je opet uzeo da melje i blentavio u Ninu dok je trčao, pa ga je grana zakačila. Ne postoji drugo objašnjenje. Što je najluđe od svega, nije pisnuo dok su njih dvoje bili zajedno. Čim su se rastali, odmah je počeo da plače i da me tera da ga nosim. Molim? Pa nisi stao na minu!

Ne znam da li je u pitanju prva simpatija, da li su deca u tom uzrastu uopšte sposobna za tako nešto. Uostalom i ne zanima me. Sigurno neći biti onaj stariji brat kreten koji postavlja neprijatana pitanja. Ali ukoliko genetika ima bilo kakve veze, mogu samo da kažem da za malog više nema povratka. Nastaviće da se ponaša ovako čitavog života.

To jednostavno znam po sebi. Sa 26 godina sam u stanju da postupam po identičnom principu.

Letos sam se vozio kolima sa devojkom koja mi se sviđa i u jednom trenutku je ona predložila da jedemo onaj sladoled koji vam prave na licu mesta. Međutim, kretali smo se u suprotnom pravcu.

I šta sam ja uradio? Da li sam u glavi nacrtao mapu sa najbržom rutom, smerovima i semaforima kao Šerlok? Ne, samo sam skrenuo u prvu ulicu desno kao sivonja, bež žmigavca, ignorišući činjenicu da, iz pravca iz kog smo se mi kretali, skretanje nije dozvoljeno. Tip iza mene je legao na sirenu, jer je malo falilo da me pukne. I da me je udario, ja bih bio kriv. Napravio sam nekoliko prekršaja u centru grada, u ulici u kojoj sigurno postoje kamere. Nikada ništa slično nisam uradio s kolima, ali imam osećaj da ništa drugo nisam ni mogao da uradim u tom trenutku. Sladoled je zaista bio fenomenalan.

Ja sam verovatno najgori stariji brat i savetodavac na svetu, i verujem da bi me zbog ovakvog pisanja verovatno uhapsili u Finskoj, ali moram sebično da iskoristim prostor koji mi nudi ova kolumna i kažem neke stvari.

Savo, još uvek ne znaš da čitaš, pa šaljem ovaj link mami. Slušaj me – samo nastavi tako. Ako ti se neko sviđa i ako ti prija, uradi sve što misliš da treba. Razmišljaj dovoljno, ali ne previše, glupiraj se, zajebavaj i radi sve što ti padne na pamet, samo gledaj da nikome ne naudiš. A ni sebi. Za početak, počni da nosiš skijaške naočare u parku dok u potpunosti ne savladaš teren. Kasnije ćeš moći da ih skineš.

A ako napraviš neku veću glupost i završiš, nedao bog, u policiji, biću tu da te izvučem. Ili ću napraviti jednako veliko sranje, pa ću ti praviti društvo u pritvoru. I znaće nas kao momke sa sladoledom.

fa Gistro priče: Polomljeni stepenik na Terazijama Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nije isto Bolesna kolumna Žena na ivici nervnog sloma: Bolesna kolumna 17A_0019 Prozor u dvorište: Nemam kad da mislim na vreme · ·