Slavimir Stojanović
U VAZDUHU · intervju

Kako je moguće da neko u najboljim godinama slavi tri decenije profesionalnog rada? Ako je krenuo na vreme da se bavi svojim poslom i da se stalno usavršava, onda to sve ima smisla. To je slučaj Slavimira Stojanovića, čija retrospektivna izložba „Complicate Simply“ se otvara sutra u Muzeju primenjene umetnosti. Tim povodom, on je pristao da odgovori na par pitanja za City Magazine.

Po računici koja je data u najavi za izložbu „Complicate Simply“ jasno je da se vizuelnim komunkacijama baviš veći deo svog života. Kada ti je palo na pamet da napraviš veliku retrospektivu svog rada?

Ove godine se navršava 30 godina od prvog profesionalnog angažmana na dizajnu plakata za Palilulsku olimpijadu kulture 1985. To se učinilo ljudima iz Muzeja primenjene umetnosti zgodno i logično da naprave jedan presek moje dosadašnje karijere. Imao sam sreće da veoma mlad shvatim za šta sam rođen i taj put nisam napuštao do danas, uz povremene izlete u autorske projekte, sve vreme sam dizajner.

Na tom putu sam, zahvaljujući tržištu u povoju, uspevao da eksperimentišem sa raznim disciplinama vizuelnih komunikacija, kao što su ilustracija, karikatura, grafički dizajn, tipografija i fotografija, a ova izložba će poslužiti da se sve te aktivnosti povežu u jednu kreativnu celinu pod imenom „Complicate Simply“.

Iako dizajner najčešće radi po narudžbi klijenata, čini se da oni najbolji uvek pokušavaju da se malo otrgnu iz tog zagrljaja – koliko komercijalni rad utiče na umetnički aspekt stvaranja? I da li ti sebe, posle nekoliko uspešnih autorskih izložbi, smatraš umetnikom ili i dalje ti je važan funkcionalni segment tvog rada?

Važna su mi oba aspekta, i komercijalni i autorski, jer se jedan drugim hrane i omogućavaju mi da na taj način izbacujem iz sebe intenzivnije projekte. Komercijalni rad je svakako nešto što sam stručno usavršio na zadovoljstvo mojih klijenata, ali uvek postoji potreba da se baš tim projektima doda zrnce autorstva koje bi oplemenilo projekat i učinilo ga jedinstvenim i neviđenim. Zbog te aure kreativnog, autorskog klijenti kojima je važno da ostave dublji trag na tržištu, ali i u svesti potrošača, sve više angažuju dizajnere mog profila.

Od svih stvari koje si uradio (nagrađeni radovi na međunarodnim konkursima u oblasti oglašavanja, omoti albuma srpske scene 90ih, Futro brend…) na šta si najponosiji?

Najponosniji sam na činjenicu da svi ti radovi u sebi sadrže elemente jednog istog duha transponovanog na različite vizuelne i estetske načine. Ponosan sam što sam prateći unutrašnji glas u vidu kreativne maksime „Komplikuj jednostavno“, uspeo da ostvarim neke projekte koji imaju auru vizuelnog evergreena. Ali, sve je to poklon od univerzuma, koji ja samo nisam bio lenj da zalivam.

Pored starije generacije, poput Dragana Sakana i Ivana Stankovića, mnogi i tebe smatraju pionirom advertajzinga u Srbiji. Koje su, po tvom mišljenju, najveće promene koje su se desile u ovoj oblasti od ranih 90ih do sada?

Advertajzing i vizuelne komunikacije još uvek prolaze kroz pubertet kod nas. Trenutno su u ružnoj fazi kad je glas mutirao, brkovi su porasli, nos je veliki, a oči i ruke su i dalje dečije. Kada to prođe, nadam se da će naši lokalni talenti procvetati na jednoj zreloj livadi. U svakom slučaju, zahvalan sam što sam bio deo tog puberteta, bez obzira na brojne bubuljice.

Da li postoji nešto u tom polju što ti i danas predstavlja izazov?

Naravno. Rođen sam da komuniciram, imam još puno da učim, o sebi i o drugima, a sve to utiče da projekti budu bolji i zreliji. Stvari na koje ne mogu da utičem, ne predstavljaju mi više nikakav izazov. Zbog te iluzije iz mladosti i preskakanja prioriteta, izgubio sam mnogo dragocenog vremena za rad na sopstvenim sposobnostima. Svet se menja od sebe pa na dalje.

Humor je konstanta u tvom radu. Šta te najviše inspiriše da stvaraš radove koje publika smatra izrazito duhovitim?

Pre svega me inspiriše svet u kome živim i kvalitetan rad drugih ljudi. Veoma sam kompetitivan i kada vidim nešto stvarno dobro napravljeno, odmah razmišljam kako da i ja to postignem. Naravno, ne da bih porazio zamišljenog protivnika, nego da bi video koliko daleko mogu sebe da rastegnem iznutra. Humor je sredstvo za podmazivanje mozga za lakši ulazak ozbilnjih sadržaja.

Odrastao si u osamdesetih u Beogradu na breakdensu i hip-hopu, devedesetih si sarađivao sa rok muzičarima i radijom B92, koji je nedavno potpuno transformisan. Kako ti se čini život u prestonici danas, da li postoji neko ko je čuvar gradskog duha?

Ima puno čuvara gradskog duha. Uglavnom nevidljivih, koji svojim radom na sebi preživljavaju i najteža vremena. Taman kada pomislim da je Beograd izgubljen slučaj, on se uzdigne u metropolu, pa izrodi Slavoljuba Stankovića, Ivana Tokina, Nemanju Jehličku, Metakliniku, Artan Lili, Mikser i slične pupoljke svog duha, koje moramo da zalivamo, inače će nam grad postati primitivna farma na čijoj blatnjavoj tropskoj plaži žive samo preugledni parovi. Mesta ima za sve. Beogradska livada je višestruko preorana i samim tim preplodna.

Da li ponekad žališ što nisi postao fudbaler?

Tri puta nedeljno…od 6 do 7 uveče, kada moram srodnim pacijentima da dokazujem da sam mogao da budem fudbalska gromada, samo nisam hteo, a u stvari, nisam umeo.

DSC_0473 Srpski kajakaši: U društvu svetskih prvaka ZAA1 Grupa ZAA: Jasno i glasno – da! Perkusionistički duet Perkusionistički duet: Klasične kompozicije na naš način _IMG8288 copy-p19q3esb6mlf96r1e6mg45ig0 Marko Čkonjević: Metropoliten na bis