Srećna domaćica
U VAZDUHU · kolumna

Meni omiljeni grafit godinama je stajao u centru Valjeva, na takozvanom Titovom trgu “Ja ne idem na more, hoćeš sa mnom? “. Bio je divan pokazatelj godina u kojima se, eto nekim slučajem, odvijaju baš naši životi. Pričao je priču kako je ležaljka u Crnoj Gori postala preskupa, turisti koji su stizali sa gajbicama paradajza i lubenicama iz svoje bašte nepoželjni, a oni u fejk Versaće košuljama bili jedini novčano kompatibilni da pomenute ležaljke plate švrćkajući se sa pištoljima po plaži.

O strahu da se kolima kroči u Hrvatsku, o običnom svetu koji je počeo da diže kredite ne bi li poveo decu da „dišu more“ i razvijaju nejaka pluća putujući u aranžmanima kvaziturističkih agencija, vođeni sloganima „umesto u lavoru pokvasite noge u moru“, u neku Bugarsku u hotele pune bubašvaba, jer tako smo u mogućnosti, a valjda i nismo naučeni na bolje, govorio je grafit.
Mi mnogo patimo za tim morem, uvek imamo osećaj kao da je do juče bilo lično naše i da je Rundek pre dva dana pevao „Pa-pa, proleteri’ dok „radnička klasa odlazi u raj“ plaćen čekovima građana ili na račun velike državne firme, iako je vazda pripadalo drugim republikama bilo je „naše“ i kako ga sad, odjednom, nemamo, a evo nemamo ga 25 godina.

Grafit kazuje brutalnu smrt srednjeg staleža i istovremeno rođenje nove supkulture koju moj prijatelj zove urbani u prirodi. Dolazi do popularizacije reka koje su oduvek bile baš tu gde jesu, prave se splavovi i mini-kupališta, vikendice na jezerima širom Srbije, tu je Drinska regata, prasići koji se vrte na ražnju i pivo koje se hladi u brzacima, vikendi uz roštilj u najbližoj šumi, inat koji je, nažalost, tek kada smo shvatili da more nije naše, rekao daj da koristimo ono što jeste naše, ili ipak daj da vidimo šta imamo. On priča i o pravljenju etno-sela, seoskom turizmu, polako dolazimo do toga da se Beograđanke hvale kako su videle kravu, a da se pevačice udaju na salašima. Ruralno postaje urbano, odjednom nije sramota reći da smo raspuste provodili kod babe i dede na selu, tačnije, počeli smo da priznajemo čak i činjenicu da nam roditelji nisu rođeni u svili i kadifi nego, u najboljem slučaju, u bolnici.

Polako smo, sa kakvom-takvom stabilizacijom, počeli da otkrivamo da postoje i druga mora koja nisu daleko, da u Grčkoj uz piće dobijete i ležaljku i da može da se kupi bunda za sitne pare, da će vas gazda restorana častiti aperitivom ili dezertom, da je pas ravnopravan turista i da sme u hotelsku sobu, a ne kao u filmu „Nije lako sa muškarcima“ kad Milena Dravić mora zbog psa u kamp gde je jedu komarci…da je u Egiptu zabranjeno iznošenje korala iz mora, ali smo našli način da ih prokrijumčarimo na dnu torbe, da u Bugarsku nikad više nećemo otići koliko god da je jeftino. Hrvatska otvara svoja vrata, a Crna Gora je drastično spustila cene. E sad, ako vas zezne divlji taksista sami ste krivi. Ja sam, na primer, prošlog leta izašla ispred kluba u Budvi i rekla naglas: – Imam celih 10 eura, ostalo sam potrošila, hoće li ko da me vozi u Tivat? – i odvezao me taksista, fino i pristojno, postoji druga bogata skupina turista, na kojoj se može zaraditi, a ljudi moraju da zarade, jer kako će drugačije na more i mi odavde ipak možemo da naiđemo na razumevanje.

Grafit je prekrečen. Više nije toliko važno hoćemo li na more ili na koje, da ne isteruje nama niko pare iz džepa, nego da mi odlučujemo, ako ih imamo, gde ih i kako trošimo, da izbor postoji, da Srbija nema more i da to nije najstrašnije u moru nedostataka koje ima.

Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Sudbonosna baletska sezona Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Kako to nisam znao Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Džuboks u glavi ili glavni džuboks Brkovi Populizam: Brkovi pale, brkovi žare · · · ·