Stefan Malešević (foto: Nemanja Veselinović)
U VAZDUHU · intervju

Reditelj Stefan Malešević na ovogodišnjem 10. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs predstaviće se filmom „Gora“. Dvadesetosmogodišnji filmski autor, fotograf, muzičar, a i filozof od rođenja, radom na svom diplomskom filmu sazrevao je na osoben način, oslobađao se stega standardnog pristupa filmu i otkrivao autentičnosti zajednice Goranaca u doba globalizma.

Piše: Aleksandra Babić

Umesto da diplomira sa scenarijem za igrani film Mamonga, Stefan Malešević se upustio u veći izazov. Sam, sa kamerom na leđima, krenuo je put Gore na Kosovu kako bi snimio film za završetak svojih studija na Sarajevskoj filmskoj akademiji, u okviru Film factory programa, pod mentorstvom renomiranog mađarskog reditelja Bele Tara. Pre toga, Stefan je već režirao preko dvadeset kratkih filmova među kojima su i Divan dan za bananaribe, Dan kada sam prestao da brinem, Elipsa, Non-Stop Plavi. Film Gora deo je srpskog takmičarskog programa na ovogodišnjem Beldocsu. Film, taj za Stefana najmoćniji medij, prati život Goranaca na području Šar planine i njihov način života u skladu sa prirodom.

Radeći na ovom filmu, uspeo si makar na kratko da uđeš u neki drugi univerzum, ali i da izađeš na kraj sa promenama u samom odnosu prema filmu?

Prolazio sam kroz proces oslobađanja od stega standardnog pristupa filmu i standardnog pristupa narativu i industrijskim zahtevima za koje ne znam odakle su mi bili nametnuti, ali su postojali u mojoj glavi. Bela Tar je prepoznao da se previše bavim racionalnim i promišljenim stvarima u filmu i terao me je da to menjam. Ja sam u međuvremenu više oslobodio tu drugu stranu koja ima više veze sa situacijama, atmosferama, stanjima, i to mi prija.

Iako si inicijalno želeo da to bude igrani film, dolaskom na Goru, nešto se promenilo?

Moj način razmišljanja je i tamo pokušavao da organizuje stvari i napravi plan snimanja, ali Gora i Goranci su to prirodno, svojim pristupom životu i načinu postojanja odbijali, bez ikakvog plana, niko nije rešio da me ignoriše, već oni jednostavno ne funkcionišu ovako kako mi funkcionišemo.

Za mesec dana, bezbroj puta je čuo rečenicu: „Dođi na čaršiju, pa ćemo da vidimo“. Tako je i bilo. Odlazio je na čaršiju i stvari su se dešavale, mimo očekivanja. To je nešto što doprinosi višeslojnosti ovog filma, na šta je Stefan vrlo ponosan.

U filmu nema nametljivosti kao ni propagande, koje se, kao što kažeš, ježiš?

Okvir postoji, ali gledalac sam oblikuje film. Finalna tačka proizvodnje filma nije za montažnim stolom već u samom bioskopu. Tvoja Gora i moja Gora su dva različita filma. To je kao kada bi me pitala o čemu je život. O svemu je. O onome je o čemu ti razmišljaš. Zvuči pretenciozno da za svoj film kažem da je širok kao život ali u Gori postoji barem pet – šest slojeva.

Iako su gledaoci mahom prepoznavali poziciju žene kao tematiku filma, to je samo jedan od slojeva. Pored toga, ne bi trebalo zanemariti ni goransku kulturu i njihov način života, muziku u filmu, audiovizuelni doživljaj, kao i odnos Goranaca prema vremenu i prostoru. Metafizički sloj u filmu, koji je rečima teško objasniti, karakterističan je i neizmerno bitan za Stefanovo stvaralaštvo:

„Mene gađa odnos prema prirodi, a kroz prirodu i njihov odnos prema Bogu. Za sebe smatram da sam panteista, verujem da je ceo univerzum ustvari Bog i smatram se vernikom iako u principu ne praktikujem religiju direktno, ali mislim da svi jesmo povezani u jedan pulsirajući organizam, tj. univerzum. To se tamo oseća više nego u Beogradu. Oni su povezaniji sa prirodom, samim tim i sa Bogom i meni je jako intrigantan momenat besmislenosti ljudskog postojanja. Koliko je čovek nebitna pojava, a koliko se smatra bitnim. To je jedan neuhvatljiv sloj filma. Kadrovi koji će većini biti lepi, meditativni pejzaži, meni su ustvari kontemplacija na tu temu i to funkcioniše po principu – ako si imao slična razmišljanja u životu, onda ćeš to ukačiti, a ako nisi, nema potrebe da ti to objašnjavam.“

U ovom filmu, iako nastali potpuno spontano, pojedini kadrovi deluju kao da su danima režirani jer Gora i Goranci režiraju sami?

U značenjskoj ravni moj favorit je kadar kada mi tri Goranca samoinicijativno pričaju neke stvari koje ih ja nisam pitao, od zanimljivih pričica, preko potpunih besmislica, do vrhunskih filozofija. U životu, pored sve duboke filozofije moraju da postoje lakoća i humor, vickaste stvari koje opet upadaju u taj reon besmislenosti ljudskog postojanja. Možda i najomiljeniji mi je kadar u kome Maljić peva. On nije najtalentovaniji pevač ali njegova emotivna upletenost u to što peva je najveća, njegova gestikulacija nije režirana,  a izgleda kao da jeste.

Stefan će varati sistem i u svojim sledećim projektima. Nastaviće sa težnjom da dokumentarnost svojih filmova na specifičan način odvoji od realističnosti i faktografije. U pripremi su dva dokumentarca – jedan o grupi Južni Vetar, koji će raditi sa Lukom Papićem, a drugi, koji radi sa prijateljem etnologom iz Makedonije, pratiće život Bektaša, derviške sekte.

Pored ovih dokumentaraca, nastavićeš sa radom na filmu Mamonga. Takođe, u planu je i igrani film koji je zapravo adaptacija stare paganske pripovetke?

Taj film razvlačim dugo jer želim da ga uradim kako treba. U njemu je sadržano sve što sam ikada osetio, sve o čemu sam ikada razmišljao, sve što smatram bitnim. Zbog toga osećam preveliku odgovornost i prema svom radu i prema toj tematici.

Bojana Vunturišević Bojana Vunturišević: Ljubavi i daljine Jelena Janković foto Jelena Janković: Kako je to kad si umetnički fotograf na Balkanu Natasa Kokic3_cover Nataša Kokić: Crtež je vrsta egzibicionizma Ana Marija Grbic 02_cover Ana Marija Grbić: Ne verujte svemu što je napisano · · · · · ·