tadija janičić, foto boris lukić cover
U VAZDUHU · intervju

Savremeni umetnici izražavaju svoje ideje u najrazličitijim medijumima i iako im je digitalna tehnologija donekle olakšala posao, to ne znači da se ne snalaze i u tradicionalnim tehnikama. Tadija Janičić je slikar, čija dela će vas prvo nasmejati, a onda naterati da razmislite u kakvom svetu živite

U razgovorima sa umetnicima, pogotovu mladim, često se postavlja pitanje o problemima sa kojima se susreću. Obrnimo situaciju – šta je najveća prednost kada si umetnik u Srbiji?

Prednost je ta da u startu znaš da ništa ne možeš da dobiješ od sistema. Jedina satisfakcija je to da radiš ono što voliš.

Šta je presudno uticalo na tebe da odlučiš da se baviš umetnošću?

Nije tu bilo nikakve odluke. Sve izvan slikarstva je bilo promašaj. To je jedino mesto gdje se koliko toliko snalazim.

Junaci tvojih slika su ljudi oko nas: biznismeni, devojke koje traže sreću u velikom gradu, fudbaleri, huligani…. Likovi iz tabloida i reality show emisija. Imam utisak da ne gledaš na njih sa visine. Da li ima smisla boriti se protiv tog medijatizovanog sveta?

Ima tu svega, to je pluralizam! To su konstatacije, zapažanja, hiperrealnost… Ne osuđujem, izigravam nekakav provodnik od tačke A do tačke B.

A šta njih dovede na tvoje platno?

Dovede ih vešta ruka slikarska. Ideje i motivi su svuda oko nas, samo ih vadim kao fusnote realnosti.

Tvoje slike nose određen politički stav, iako zbog humora koji je prisutan, to nije na prvu loptu. Da li smatraš da umetnost mora da bude angažovana?

Angažovanje zavisi od umetnika. Lično bih voleo da u radu nemam ni trunke angažmana, al jednostavno neki motivi me zagolicaju, ja ih posle iskopiram, a posle posmatrač to proceni da je angažovano.

Prošle godine imao si samostalnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Da li planiraš slično predstavljanje i u Beogradu u bližoj budućnosti?

Rado bih planirao veću samostalnu izložbu u Beogradu, ali za to je potreban poziv neke ozbiljnije galerije ili institucije, a toga za sada nema.

 Živiš u Novom Sadu, kako ti se čini umetnička scena u tom gradu i da li misliš da stvaralac može da postigne uspeh i ako živi van Beograda, u kome je nažalost skoncentrisane većina kulturnih institucija?

Što se tiče novosadske scene, meni se čini da nje skoro i nema, to je simulacija scene, sve se svodi na par ljudi koji se malo ozbiljnije bave umetnošću. Što se tiče Beograda, pratim scenu onoliko koliko mogu, ona je sigurno življa i dinamičnija. Barem ima više klanova.

Ovaj razgovor vodimo na radionici grafike „Beogradski susreti“ u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja. Da li planiraš da proširuješ spektar medija u kojima radiš?

Ne planiram izlete u neke nove medije, al ko zna… Ovaj izlet sa grafikom mi je za sada više nego dovoljan.

Kako bi ocenio interesovanje publike u Srbiji za savremenu umetnost?

Publike ima, ali to umetniku ne znači ništa. Kad nemate art sistem, onda ste kosmički udaljeni od normalnog stanja.

Jel možeš nekoga da izdvojiš sa svetske ili srpske umetničke scene, ko je imao uticaja na tebe?

Ima ih dosta, ne bih sada nikoga navodio.

Da li si razmišljao da svoju karijeru nastaviš van zemlje?

Nisam. Što sam stariji, sve manje snage imam za takve korake. Imam super atelje u Novom Sadu, to mi je za sada više nego dovoljno.

Ove godine si bio u užem izboru za Mangelos nagradu – kakav je tvoj odnos prema nagrađivanju u domenu umetnosti?

Iskreno, to takmičenje u umetnosti mi malo smeta. To je uvek diskutabilno, od žirija, pa do umetnika koji učestvuju. Čini mi se da sam konkurisao iz očaja, voleo bih da se izmestim iz ove sredine, da odem na par meseci negde.

Zograf Aleksandar Zograf: Od Pančeva do Meseca Marko Janketić Marko Janketić: Borim se za malog čoveka, trpeljivog marginalca Damjan Stanković Damjan Stanković: Veliki je put pred nama Luka Knežević Strika Luka Knežević-Strika: Oko beogradske svakodnevice