Tamara fon Stajner
U VAZDUHU · intervju

Zahvaljujući Tamari fon Štajner, srpskoj rediteljki izvanrednih i zapaženih opservacionih dugometražnih dokumentarnih filmova „Delikventi“ (2013) i „Kontraindikacija“ (2016) Srbija će uskoro dobiti svoj prvi film sniman u Vijetnamu. Njen novi film „Put za Agartu“ govori o potrazi za lepotom i srećom.

Kako si došla do izbora ove teme za svoj novi film?

Oduvek su me zanimali društvo i pojedinac u njemu. Moja prethodna dva filma su se bavila „teškim“ temama: zatvor i ludnica. Tad sam mislila da je veliki uspeh uopšte zaći u te institucije i smoći snage da se snimi film o nečemu što je toliko bolno. Međutim, nakon  filma Controindicazione, malo sam se osvrnula oko sebe i shvatila da sam u krivu. Sve oko mene je bilo bolno. Svi oko mene su bili tužni. Tada sam razumela da bi zapravo pravi izazov u ovom žalosnom svetu bio snimiti dokumentarni film o lepoti i sreći. To je izazov na nivou traženja predstavnika davno izumrle vrste na planeti.

I tako, jedne obične večeri, sedela sam na terasi sa svojim ocem, pili smo vino i pričali o uobičajenim temama: život, čovek, propast… Potpuno neočekivano, on je izjavio da bi dao sve na svetu samo da nađe Agartu. Kroz glavu mi je prošla misao u kakvom svetu mi živimo kad bi odrastao čovek u svojoj šezdesetpetoj godini radije živeo u mitskoj zemlji u unutrašnjosti planete sa zmajevima nego na njenoj površini s ljudima. Kad sam podigla pogled ka njemu, imao je onaj sjaj u očima. Taj sjaj u očima se danas retko viđa, a ja sam svoje filmove uglavnom pravila o ljudima s koprenom u očima, ljudima koji su odavno ugašeni. I to je bilo to: idealna prilika da se snimi film, ako ne o lepoti i sreći, onda bar o potrazi za lepotom i srećom.

A kako uopšte dolaziš do tema za svoje filmove?

Za mene su filmovi uvek potraga za odgovorima na neka pitanja na koja ne mogu naći odgovor bez filma. Kad je nešto suviše kompleksno ili teško, za mene je najbolji način da dođem do sveobuhvatnih odgovora da snimim film o tome. Svaki film je bio pitanje, nedoumica ili radoznalost. Teme su se razvijale kako sam se i ja razvijala, i svaki film je bio istinit i autentičan jer su pravljeni otvorenog uma i srca, iz neodoljive potrebe za saznanjem. Nisam mogla da lažem vas jer bih time slagala sebe.

Imajući u vidu da su ključni junaci ovog filma tvoj otac i tvoj sin, da li postoji bojazan da si ovog puta možda i previše blizu samoizabranoj temi?

Moja bojazan do pred samo snimanje bila je sledeća: preblizu junacima a predaleko od same teme. Na svu sreću, samo snimanje je pokazalo suprotno. Bilo mi je mnogo lakše što je moj sin glavni lik u filmu, bar pored sebe nisam imala majku koju moram da ubeđujem da će sve biti u redu i koja treperi nad svakim dečakovim pokretom. Takođe, nisam nikog morala da smirujem kad je moj sin rešio da preskoči sigurnosnu ogradu i prošeta se po stenovitim liticama sceničnog vodopada usred laoške džungle. Taj njegov gest me je mnogo obradovao, odmah smo uključili kamere i sve snimili.

Budući da su tvoja prethodna dva filma to bila, hoće li i Agarta biti polemički film?

Naravno, svaki moj film je polemički do jedne granice jer, da se ne ponavljam, meni je film potraga za odgovorima, a odgovori se traže postavljanjem niza oprečnih pitanja. Kažem „do jedne granice“, jer nakon toga film se ipak mora uobličiti u kompaktnu celinu i podleći zakonitostima medija, estetike, žanra.

Koji bi bili udarni izazovi snimanja jednog ovako specifičnog filma?

Izazova je bilo toliko mnogo da sam na kraju odustala od njihovog percipiranja. Kad sam shvatila da je projekat toliko kompleksan da neću moći da ga kontrolišem, rešila sam da je bolje da se opustim i pustim stvari da idu svojim tokom nego da dobijem nervni slom i opet ne rešim ništa. Glavni problem je što niko od nas, pa ni ja, nije znao u šta se tačno upuštamo. I pored svih izviđanja, predviđanja i priprema, snimanje je bilo nešto što vam samo bog može namestiti. Niko od nas se na primer nije nadao da ćemo jedne noći završiti ploveći bušnim drvenim kajakom 30 kilometara plitkom, neplovnom rekom punom kajmana, s kompletnom opremom i snimljenim materijalom na leđima.

A koliko je proces montaže zahtevan i težak, kako u tvom slučaju padaju odluke šta ostaje u filmu a šta ipak mora da otpadne?

Nikad se nisam zaljubljivala u materijal, što mislim da je dobro. Svi znamo racionalno da jedan kadar dobija svoju vrednost/značenje samo u kontekstu s drugim kadrom. Moja je sreća što sam to odavno inkorporirala i na emotivnom nivou, tako da mi nije teško da „ubijem svoje omiljene bebe“. Što se tiče ovog filma, novina je da ga ne montiram ja nego Sonja Božić, i da ne donosim odluke ja, već ona. To je jedna od mera predostrožnosti koje sam morala da preduzmem s obzirom na porodičnu konstelaciju ekipe. 

Kako ti izgleda, kako ti se čini srpska dokumentaristika danas?

Najlakši način da saznate nešto o bilo kom proizvodu, pa i filmu, jeste da vidite čije finansije stoje iza njega. Srpska dokumentaristika je odraz onoga sto se dešava na celoj planeti, a to je pokušaj globalizacije. S obzirom na to da se finansira na isti način kao evropski/svetski filmovi, kroz evropske/svetske fondove, ona je direktna posledica cenzure kroz pičinge, forume, markete, labove itd. Da biste snimili bilo kakav film, vi morate proći kroz sito i rešeto navedenih institucija. Krupne teme otpadaju, otpada sve što je politički nekorektno (čitaj: sistemski nepodobno), tortura u Avganistanu – da, tortura u Briselu – ne, i tako dalje. Na filmove se gleda kao na finansijski paket s jednom etiketom koja se zove poruka. Ukoliko je paket isplativ (donosi profit, može se prodati velikom broju televizija) a poruka adekvatna, vi kao reditelj ste na sigurnom putu ka zvezdama. Poruke su svedene na manje-više dve grupe: „zapadna civilizacija je i dalje uzvišena“, „zemlje Trećeg sveta i dalje su primitivne“. Postoji i treća grupa, a to su filmovi u kategoriji „vrlo smo egzotični“.

Nijedan film više nema intelektualnu autentičnost i iskrenost koja se nekad mogla naći u dokumentarnom filmu. Možemo pričati o filmskom izrazu, vizuelnom aspektu i o raznim drugim stvarima, ali sve pada u vodu onog momenta kad shvatite da se jednostavno autor filma nit’ šta pita nit’ ima šta pametno da vam kaže. Ti filmovi su osmišljeni, oblikovani, od početne ideje, od samog kratkog sinopsisa, po labovima, pičinzima i forumima, u prostorijama s neonskom rasvetom i veštačkom ventilacijom. Nije ni čudo što u njima nema ni trunke života. Nekad je film bio dobar seks, sad je veštačka oplodnja. Na kraju izmučeni autor filmova koji su prošli institucionalno sito i rešeto nit’ zna šta treba da kaže, nit’ kome traba da kaže, o čemu je njegov film prvobitno trebao da bude, pre nego što ga je preuzela intitucionalna filnansijska horda, kome je šta obećao, koju verziju čega s kojom dužinom i kojom porukom treba da ispostavi, za koji slot… Kvalitetan dokumentarni film je, dakle, odraz svega ovoga: amorfna masa lako prilagodljiva svakom slotu.

Da li se možda bliži čas da se okušaš i na planu celovečernjeg igranog filma?

Taj čas je prošao i nisam se okušala. Pre nekoliko godina moj scenario za celovečernji film Glad dobio je podršku Filmskog centra Srbije za razvoj scenarija nakon čega sam više puta aplicirala na konkursima za sufinansiranje za debitantski film. Filmovi se danas teško prave. Čovek mora da uloži nekoliko godina svog života kako bi producirao/režirao jedan film. Te uložene godine nisu godine lepote i sreće već godine muke, nesanice, straha, odbijanja, poraza, prevara, podmetanja. Volela bih da mi neko pokaže zdravog, srećnog, uravnoteženog reditelja nakon snimljenog prvog ili petog filma. Te godine su bačene godine, koje se nikad više neće vratiti. Godine tokom kojih ste se zagadili, osedeli, zapostavili svoje dete, dobili dijabetes i visok krvni pritisak, čir ili rak. Nekad je film bio moja najveća strast, a sad je moja strast postao sam život. Kao i moji junaci, i ja sam tražila Agartu, mada toga nisam ni bila svesna. U međuvremenu sam je našla, tako da je moja potraga završena. Put za Agartu će samim tim biti i moj poslednji film.

grlic Rajko Grlić: Ono što je meni važno castle combe Anja i Strahinja: Whatifness – priča o snovima i putovanjima Đakomo Durzi Đakomo Durzi: Elena Ferante je odgledala ovaj dokumentarac i svideo joj se Humans Series 3 Intervju sa Markom Bonarom iz popularne serije „Humans“ ·