Tvin Piks
KULTURA · film/TV

Mnogi su Linčov povratak u nadrealni televizijski svet misterije i onostranog proglasili remek-delom i ključnim popkulturnim događajem 2017. godine, ali bilo je i onih koji nisu oduševljeni ponuđenim. Da li je vredelo čekati četvrt veka na treću sezonu u Tvin Piksa?

Nova sezona Tvin Piksa je u teoriji izgledala kao dar sa neba, ispunjenje sna brojnih poklonika kultne TV serije koji su na nove epizode čekali više od 25 godina. Linč i kablovska televizijska mreža Šoutajm postigli su dogovor o saradnji koji je podrazumevao potpunu kreativnu slobodu za reditelja-veterana. Scenaristički tandem Mark Forst–Dejvid Linč napisao je svih 18 novih epizoda, a Linč ih je sve režirao. Izvorna glumačka podela je sa zadovoljstvom prihvatila da ponovi uloge – pre svih Kajl MekLahlan i Šeril Li, ali i Šerilin Fen, Mejčen Ejmik, Dejna Ešbruk, Džejms Maršal, Pegi Lipton… Pored njih, trećoj sezoni su se pridružili provereni Linčovi saradnici iz drugih projekata (Lora Dern, Naomi Vots, Baltazar Geri, Robert Forster), a u novim epizodama gostovala su i brojna zvučna imena iz sveta filma (Monika Beluči, Džejms Beluši, Ešli Džad, Dženifer Džejson Li, Tim Rot, Amanda Sejfrid, Majkl Sera…).

Iako je u najavama otkriveno da će nove epizode po tonu više podsećati na film Tvin Piks: Vatro, hodaj sa mnom (1992), prednastavak u kome je opisano poslednjih sedam dana u životu Lore Palmer, ispostavilo se da je treća sezona najbliža onome što smo imali prilike da vidimo u poslednjem Ličnovom dugometražnom filmu, Unutrašnjem carstvu (Inland Empire, 2006) – dobili smo ekstremni nadrealizam, sporo izgovaranje replika i ružnu digitalnu fotografiju. U poređenju sa prve dve sezone koje i dan-danas plene svojom vizuelnom ispoliranošću, novi Tvin Piks izgleda veoma neprivlačno, „golo“ i „prljavo“. Ako se tome dodaju u krajnje problematični specijalni efekti („razgovorljivo drvo nastalo evolucijom ruke“ i komično diletantska dezintegracija jednog lika u 16. delu najočigledniji su primeri toga, ali, na žalost, ne i jedini), stiče se utisak o jednoj produkciji kojoj se može pripisati atribut „jeftina“, a to je nešto što, siguran sam, niko nije očekivao.

U vizuelnom smislu, treća sezona podseća na Linčove digitalne fotografije iz ciklusa Male priče (beogradska publika je u prilici da se u to i uveri: Linčove foto-grafike su trenutno izložene u sva tri galerijska prostora Kulturnog centra Beograda), što samo podvlači ekperimentalni pristup materiji. Naravno, to je sasvim legitiman pristup, ali se nikako ne uklapa sa onim što što je Tvin Piks predstavljao početkom 1990-ih. Bez obzira na svu iščašenost, prve dve sezone posedovale su komunikativnost i pitkost koju nove nemaju. Ostavši veran svom sadašnjem svetonazoru, Linč je izneverio poznate postulate Tvin Piksa i zakoračio u ekstremni art-house. To jeste bilo njegovo pravo i izbor, ali to nije odluka koju mogu da pozdravim. Novi Tvin Piks zapravo i nije nastavak prve dve sezone, već njihova negacija. Ponuđeno jeste čist Linč, u to sumnje nema. Samo, u pitanju je Linč iz njegove pozne faze koji je iz svoje poetike uklonio dobar deo atributa koji su izvorni Tvin Piks učinili toliko dopadljivim.

Linč nas lišava gotovo svega što smo voleli – agent Kuper se u pravom smislu te reči vraća tek u poslednje 2-3 epizode, a sličnu sudbinu doživljavaju i drugi dragi likovi, uključujući i Odri Horn čiji je tretman u trećoj sezoni na granici skandaloznog. Umesto da fokus bude dobro poznati gradić, radnja se neretko odvija na drugim lokacijama u SAD (Njujork, Las Vegas, Bakhorn). U fokusu je zli Kuper, dvojnik voljenog FBI agenta. Dok zli Kuper krstari Amerikom i manje-više ubija koga stigne, paraleno teku druge narativne linije koje do kraja sezone uglavnom ne dobijaju zadovoljavajuću razradu i zaokruženost. Osamnaest sati nije malo, ali većina likova (kako starih, tako i novih) ostaje samo skicirana. Ono što najviše smeta jeste razvučenost koja je, između ostalog, posledica odluke da se umesto planiranih devet epizoda snimi duplo više  (verovatno jedini kompromis Šoutajma na koji su Linč i Frost morali da pristanu). Linč, po običaju, igra na začudnost i makabrizam, što rezultira sa nekoliko uzbudljivih trenutaka (horor segment sa „staklenom kutijom“ je veoma uznemirujuć, baš kao i delovi sa demonskim šumarima), pritom se ne trudeći da stvori iole koherentnu priču. Melodramskog naboja i sveprožimajuće topline iz prve dve sezone sada više nema ili su svedeni na minimum. Poznati junaci, poput Šeli, Bobija, Džejmsa, Norme, Eda ili članova porodice Horn, povremeno prošetaju kadrom, čak nešto i ispričaju, ali sve to deluje nekako izveštačeno i u zbiru nimalo zadovoljavajuće. Zanimljivih ideja ima, uključujući neke zaista sjajne delove (osma epizoda u kojoj se na linčovski objašnjava geneza zla zaista je fascinantna, a veoma dobre su i poslednje dve epizode), ali kada se sve sabere i oduzme, ostaje utisak da je Linč protraćio šansu da zaokruži priču na pravi način.

Treća sezona podelila je poštovace Linčovog stvaralaštva u dva tabora: jedni su oduševljeni, drugi zgranuti i razočarani. Što se mene tiče, spadam u ovu drugu skupinu. Nikada se ne možeš vratiti kući, kaže stara izreka. To je velika istina. Stvari se se stalnom menjaju, povratak na staro je nemoguć. Možda je Linč bio svestan toga, pa to nije ni pokušavo, već je pod prepoznatljivim imenom Tvin Piks odlučio da publici servira svoje trenutne svetonazore i fascinacije.

Zaslepljeni film Film „Zaslepljeni“ stiže u bioskope Preko 50 glumaca na otvaranju Post festum: 52. Festival glumačkih ostvarenja „Filmski susreti“ Paralelne vizije Paralelne vizije: Igrani i dokumentarni muzički filmovi u bioskopu Doma omladine film Ne tako obični filmovi – predlozi za nedelju uveče ·