Antifašizam
KULTURA · film/TV

Vikend koji je otpočeo Međunarodnim danom borbe protiv fašizma i antisemitizma idealan je za maraton tematski prikladnih filmova. Za ovu priliku, nećemo se udubljivati u uzroke i uspone fašizma – za to imamo „Velikog diktatora“, „Dvadeseti vek“, „Kabare“ i „Američku istoriju X“ – niti ćemo se baviti pričama smeštenim u vreme okupacije ili Holokausta – za to se gledaju „Poslednji metro“ ili „Pijanista“. Danas ćemo da gledamo jedno i samo jedno: peglanje nacista.

Kazablanka

Najpoznatija celuloidna romansa svih vremena ujedno je i rasni antifašistički film. Sniman je za vreme rata, bez završenog scenarija, oslikavajući tako neizvesnost sudbine celog sveta. Gotovo svi povezani sa produkcijom izmakli su nacistima iz Evrope u Holivud, uključujući i reditelja Kertisa i Konrada Veita koji se specijalizovao upravo za role – nacista. Bogijev najpoznatiji lik, Rik, koji se borio u Španskom građanskom ratu na strani antifašista, smatra da ne treba da zarađuješ na izbeglicama, i teško mu pada jedna pesma koju ponekad zatraži Semu, pijanisti u svom bircuzu. I njegovu aferu sa Ilsom omogućili su nacisti, strpavši njenog muža, jednog od vođa pokreta otpora, u koncentracioni logor, i prekinuli je kad su umarširali u Pariz. Kad oni prekinu Nemce prkosnim izvođenjem Marseljeze, gledajte Ilsu kako se lomi između vremena provedenog sa Rikom na šta je podseti francuska himna, i divljenja prema suprugu koji je inicirao taj muzičko-ideološki betl. Političko je tako lično. Američki vuk-samotnjak Rik shvati da ne može da glumi Švajcarsku, ma koliko će ga to koštati, i na kraju upuca nacistu da bi voljena i njen suprug izbegli avionom ka obećanoj zemlji. (Kad se isplačete nad Rikovom plemenitom odlukom, dignite raspoloženje komedijom o glumcima u Varšavi koji se sprdaju sa okupatorom, Biti ili ne biti Ernsta Lubiča, još jednog izbeglog umetnika iz Nemačke; ne zna se koji je od ta dva filma bolji.)

Otimači izgubljenog kovčega

Pravo iz aviona kojim se izbave Ilsa i Laslo uskočite u hidroavion kojim Indijana Džons utekne naconjama na početku najpoznatije avanturističke romanse svih vremena. Šta reći, nacisti su prosto dušu dali za negativce, a niko ih tako ne pesniči kao Indi. Prvu pesnaju u filmu, doduše, popije on sam, od pijane Merion. I ovaj par ima burnu i naglo prekinutu prošlost. Samo što bircuz negde Bogu iza nogu ovde drži kočoperno žensko što obara u ispijanju pića debele berte ispod stola. Čim se ponovo sretnu, krenu da rokaju hitlerovce, ratatata. Glavna tuča, sa protivnikom mnogo veće kilaže, završi se onom avionskom elisom u čeonom susretu sa arijevskom glavudžom, van kadra, toliko je gadna smrt. A u čuvenom finalu gestapovci se istope od strave kad im iz Kovčega iskoče besne semitske utvare; starozavetno, bogougodno, i tako romantično. Za čitav koloplet šaketanja sa nacistima – i očinskog nadmudrivanja, šinko – što na cepelinu, što na pustinjskom tenku u punoj brzini, tu je Indijana Džons 3 (ni tu se ne zna koji je bolji film).

Kapetan Amerika: prvi Osvetnik

Mnogi će reći, bar se zna koji je film o Stivu Rodžersu bolji. Zimski ratnik je, naposletku, možda najbolji akcioni film u ovom veku (i u nastavku ima nacista, prežive zahvaljujući kompjuterima i okultnim moćima pa ponovo nasrnu). Ali, nikako ne treba skrajnuti ovu savršenu, starovremensku ali svesnu, palp avanturu. Da, ima prekrasnih aperkatova lansiranih u brade Hidrinih štrudlfirera, ali lepota u adaptaciji jedne stripske figure, nastale u vreme Drugog svetskog rata baš da bi nabadala Hitlera na slikama, leži u tome što Stiv Rodžers nije nikakav ubermensch, već obični astmatični žgoljavko iz Bruklina. Nit’ geni, nit’ superserum, već srce u junaka. Ispod nove mišićne mase on je i dalje onaj prc-knedl koji prosto ne može da se ne usprotivi nasilnicima, onaj koji se na vojnoj vežbi baci na granatu da bi telom zaštitio ostale. Nosi štit, ne koplje. I zna nešto o saosećanju, kako mu kaže divni lik Stenlija Tučija. “Ne treba da budeš savršeni vojnik, već samo dobar čovek.” Njemu bude neprijatno što mora da kobajagi nokautira Hitlera svako veče na bini kako bi promovisao kupovinu ratnih obveznica; zezaju ga zbog kičastog kostima. Na kraju se žrtvuje i strmekne se avionom, a trebalo je da ima dejt. Čekaće taj dejt sa agenticom Pegi Karter pola veka, zaleđen na dnu okeana; kad bude izvukla njegovu fotografiju iz dosijea, videće istog onog mršavca. Na kraju one scene sa Stenlijem Tučijem, Kapetan Amerika nazdravlja. “Običnim ljudima.” Živeli.

Prokletnici

Ima li urnebesnije fantazije o otporu potlačenih od Tarantinove epopeje napetosti i stripovske brutalnosti u kojoj odred koji sačinjavaju Jevreji i predvodi Bred Pit (“Buonđuorno!”), iza neprijateljskih linija tamani vermahtovce, esesovce i gestapovce? Bićemo okrutni prema Nemcima, kaže Bred Pit. Da pričaju o nama. Da nas se plaše; da ne mogu noću da spavaju od pomisli na nas. I stvarno. Naciste odstreljuju rafalima preko grudi. Bejzbol palicama po glavi. Pesnicom u usta. Naknadnim skalpiranjem. I samim filmom. Tarantino retko ubode tako lep podtekst, ali uz onu na frontu sve vreme se vodi bitka i na bioskopskom platnu: nemački nacistički blokbaster vs. slobodarska francuska kinematografija i “jevrejski Holivud”. Nije slučajno da kompletnu vrhovnu kliku Trećeg Rajha naša junakinja spali filmskom trakom u svom bioskopu – gde, čisto da nam bude još lepše, Hitlera i Gebelsa izbuše mašinkom ko švajcarski sir.

Antifašisti (2017)

Ukoliko posle Prokletnika overdozirate od eskapizma i poželite da vidite nešto realnije o otporu istorijskim fašistima i nacistima, nećete se prevariti ako se iz SAD iskrcate kod drugih Saveznika i pristavite Za zemlju i slobodu Kena Louča, ili Armije iz senke Žan-Pjer Melvila. U Holivudu, pak, Frankenhajmerov triler Dead Bang iz 1989. zamišlja situaciju u kojoj Don Džonson juri neonacistu za zločin iz mržnje, dok se sve ekstremno desničarske grupice udružuju da ga štite. (Ne brinite, ne uspe im.) Originalna, preinternetska ideja. Dobro došli u budućnost. Danas fašisti ne furaju svastike već žapca latino imena, i nisu skockani u paradna odela kao za izlazak u gej klub; danas su hipsteri sa ‘feš’ frizurom i trolerskim memovima, rebrendovani u ‘alt-right’, ali poruka je ista. Kako otvoreni rasisti dolaze na vlast širom Evrope (iza imena partija poput ‘švedske demokrate’ ili – o, ironije li – ‘švedski pokret otpora’) i Amerike, tako je u žižu izbio i otpor koji se sukobljava sa takvima – između ostalog – i na ulicama. Dokumentarac Antifašisti predstavlja ovakvu vrstu organizovanja u Švedskoj i Grčkoj. Budući da su ‘antifa’ tad najvidljiviji, sve sagovornice i sagovornici polemišu i o taktici nasilnog suprotstavljanja. Je li i to fašizam? Ili i tu neki obični ljudi skoče u odbranu slabih, i bore se da takvi stavovi ne uzimaju maha jer sa tim nema šta da se polemiše? Sam Ričard Spenser, tvorac kovanice ‘alt-right’ i ‘belački nacionalista’, priznaje da mu je teže da deluje otkako ga je neko zavalio na ulici na dan Trampove inauguracije. Kako kaže muzičar Tom Morelo u nedavnom intervjuu: ”Ako ne smemo da odalamimo nacistu, koga onda smemo da odalamimo?” Šta bi rekli Indi, Keps, ili Rik?

via GIPHY

Play it again, Sam.

BONUS: Padavičari vs. neonacisti: dva muzička filma gde ima šopanja sa eliminacionistima

24 Hour Party People

Dok Jan Kertis dobija napad epilepsije na sceni, zalutali skinhedi salutiraju i kreće kavga.

Green Room

Antifa pank bend zaluta na neonaci festival. Šutke su ubistvene.

naslovna Tek pristiglo u bioskope: „Zaspanka za vojnike“ i „Boemska rapsodija“ naslovna Tri serije koje su nam skrenule pažnju naslovna Najiritantniji klišei iz horor filmova voxlux-768x432 Natali Portman glumi pop zvezdu u filmu „Vox Lux“ · · · ·