Radioaktivni bicikl
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko dana, dok sam se biciklom vraćao s Novog Beograda, primetio sam da me prati jedna devojka. Možda je ne bih odmah uočio da nije nosila šešir s crvenom trakom i da nije povremeno – činilo mi se bez ikakvog razloga – koristila zvonce svog zlatnožutog bicikla.

Do mosta je naša zajednička putanja i mogla da bude sticaj okolnosti, dok je posle njega bila malo verovatna. Nekoliko puta sam okrenuo glavu i uputio duži pogled ka devojci, ali ostala je ravnodušna na to i nastavila da vozi za mnom. Umesto da se zaustavim i lepo je pitam zašto me prati, počeo sam da smišljam moguće razloge i dao mašti na volju.

Prvo mi je palo na pamet da je reč o šali. Prijatelji su rešili da me zezaju, pa su nekoj devojci rekli da me prati. Možda je čak i poznajem, pa je zato stavila šešir i naočare za sunce. Zvonce je tu tek da mi privuče pažnju. No, šala bi morala da se završi u nekom trenutku, da se ne bi razvodnila. Zar devojka ne bi trebalo da mi priđe i zapodene razgovor ili tako nešto? Uostalom, celo objašnjenje delovalo je pomalo banalno, pa sam ga odbacio.

Onda sam pomislio da sam se možda svideo devojci. Zajednička ljubav prema vožnji bicikla pomutila joj je misli, pa me prati i čeka pravi trenutak da mi priđe. Mada, ni ovo objašnjenje nije držalo vodu. I izdaleka sam mogao da zaključim da je otprilike mojih godina ili malo mlađa od mene. Dosad je morala da shvati kako se prilike i poluprilike više ne propuštaju tako lako, pa ne bi čekala ovoliko dugo da mi priđe. Šta da sam ubrzao i umakao joj? A i teško da sam joj se zaista svideo, uopšte nisam tip osobe koji bi nekoga privukao na prvi pogled.

Ako su prethodne dve pretpostavke donekle i razumljive, nemam pojma kako sam došao do sledeće. Devojka je možda moja bivša simpatija. Rešila je da mi se najzad osveti što sam joj u nežnim godinama slomio srce. Dobro se obavestila šta me privlači, pa je zato na biciklu i nosi šešir. Odlaže svoj prvi korak samo da bi povećala napetost. Zavešće me, sve dok se do ušiju ne zaljubim u nju, a onda će me ostaviti. No, neuverljivost je ubrzo počela da nagriza i ovo objašnjenje. Koliko je prošlo otad? Dvadeset pet – šest godina? Možda je i Berlinski zid još bio čitav? Osveta jeste najbolja kad se servira hladna, ali ne baš toliko hladna.

Proletelo mi je kroz glavu još nešto blesavo što vuče koren iz prošlosti. Devojka je ćerka vlasnika video-kluba u kome sam nekada iznajmljivao kasete. Jednu nikada nisam vratio. Otac joj je skrenuo pameću, želi da kompletira svoju zbirku i ponovo otvori video klub. Zamolio je ćerku da uđe u trag svim kasetama koje nedostaju. Tja, i ovu bizarnu pretpostavku brzo sam odbacio.
Ali tek je naredna delovala sumanuto i neuverljivo. I ne znajući, učestvovao sam u tajnom eksperimentu s radioaktivnim biciklom. Devojka je deo tima koji…
Mislim, naslućujete već kuda ovo vodi. Pamet se saplela, pa je počela da se koprca i povezuje sve i svašta. Ko zna šta bih još pomislio da se na jednom semaforu devojka sa šeširom nije našla pored mene. Zar bi to uradila da vozim radioaktivni bicikl? Očekivao sam da će mi se obratiti, ali nije mi uputila čak ni kratak pogled. Rešio sam da se ne maknem dok ona ne krene prva. Onda ću ići za njom kao što je ona za mnom, baš da vidim kuda se uputila.

Istina, postojala je i malecna verovatnoća da su nam se putevi zaista slučajno ukrstili. U tom slučaju, pomisliće da sam manijak. Ako se odluči na ono što ja nisam uradio, pa se ubrzo zaustavi i upita me zašto je pratim, nemam kud nego da joj ispričam sve ovo što sam pomislio.

Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Dok nas grob ne rastavi Obratite pažnju Prozor u dvorište: Obratite pažnju Buđ u plućima SCHNELLFICKEHOSE: Pat pozicija želje za zdravljem Kamenice - draga Nadice Draga Nadice: Šta žene žele · · ·