Susret sa samim sobom
U VAZDUHU · kolumna

Dok sam juče vozio svoj stari gradski bicikl, na jednoj raskrsnici sreo sam sâmog sebe. Takođe sam vozio bicikl, ali sportski. Logično, najpre sam pomislio da je reč o nekome ko samo liči na mene. No, pogled na srcoliki ožiljak na potiljku – uspomena na davnašnji pad s bicikla – otklonio je sumnju o kome je reč.

Usledila su očekivana pitanja. Kako je ovo moguće? Zašto se dešava baš meni? Da li sanjam? Postoje li paralelne stvarnosti koje se povremeno ukrštaju? Oskudno znanje iz prirodnih nauka i prisećanje na slične primere iz filmova i knjiga nisu bili od velike pomoći. Da me automobilska sirena nije prenula iz razmišljanja, verovatno bih još dugo stajao na raskrsnici, zaokupljen pitanjima, i tako propustio priliku da vidim sebe iz drugačije perspektive. Zanemario sam pitanja i pošao za sobom.

Morao sam dobro da zapnem da bih na svom starom jednobrzincu stigao sebe na sportskom biciklu. Prišavši na desetak metara, nastavio sam da pratim sebe i posmatram se. Malo me je brinulo šta će se desiti ako se drugi ja slučajno okrene i ugleda sebe, no nije obraćao mnogo pažnje na ono što se dešava iza. Jedino ako bi se mimoišao s nekom devojkom koju bi ispratio pogledom. I to je ono što me je iznenadilo. Je li moguće da je to moje uobičajeno ponašanje? Uopšte nisam bio svestan da to radim. Nije baš da sam se okrenuo za svakom devojkom, ali opet je previše. Dobro, ona prsata rolerka utegla se samo da bi privukla pažnju, kao i ona riđokosa šmizla s pudlicom u prednjoj korpi bicikla, pa je i razumljivo da ih ispratim pogledom, ali šta me je navelo da ošacujem ženu u žutoj haljini, crnku kojoj je škripela kočnica ili devojku sa kikom na zelenom biciklu koja deluje da je barem sedamnaest godina mlađa od mene? Bilo me je pomalo sramota od samoga sebe.

Srećom, pa smo ubrzo dospeli na deo staze bez mnogo sveta, te su izgledi da se izblamiram bili manji. Imao sam vremena da natenane osmotrim sebe. Pale su mi u oči i neke sitnice. Recimo, levo koleno malo mi izlazi iz ose dok okrećem pedale, prosipam vodu dok pijem iz bidona, krupniji sam nego što sam mislio, dobro vozim bez ruku, povremeno pevušim dok vozim bicikl, masno psujem nevaspitane vozače automobila, mogu da održavam ravnotežu u mestu…

Čak sam se nosio mišlju da zaustavim sebe, kako bismo zajednički razmotrili pitanja s početka. Možda drugi ja ima ideju o čemu je reč. Sve i da nema, sigurno bi bilo zanimljivo proćaskati sa sobom. Usput bih sebi dao nekoliko korisnih saveta i skrenuo pažnju na nepristojno ponašanje. Već sam hteo da dozovem sebe – i to onim nadimkom za koji malo ko zna, da ne bude sumnje – kada nas je obojicu prestigao tip na skupom biciklu. Učinilo mi se i da je prokomentarisao kako smo spori. Moj dvojnik na sportskom biciklu odmah je ubrzao i pojurio za njim. Na starom gradskom biciklu nisam imao nikakve šanse da pratim taj tempo.

Ubrzo sam izgubio sebe iz vidokruga, pa su me opet saletela pitanja. Da li je moguće da ću zbog glupog trkanja s picopevcem propustiti priliku da doživim nešto tako nesvakidašnje kao što je razgovor sa sâmim sobom? Jesam li to zaista bio ja? Zar ne bi zajednički identitet trebalo da potvrdi i druga strana? Možda izgled i ožiljak na istom mestu nisu dovoljni dokazi? Ne bi bilo loše da spremim neka trik-pitanja, u slučaju da ponovo sretnem sebe. Recimo, kako si zaradio srcoliki ožiljak na potiljku? Fudbal, pad sa bicikla ili pad sa trešnje? Ili, još bolje, bez ponuđenih odgovora, pa da vidim šta će da se desi. Ako krene tuc-muc, znaću da me neko zeza. U suprotnom, ne sumnjam da će i drugi ja imati korisne savete za mene.

JORDAN (Prozor u dvorište) Prozor u dvorište: Biće vam lakše Žene u kuhinji (foto: google images) Žena na ivici nervnog sloma: Beogradska vinjeta Posveta Kromvelu SCHNELLFICKEHOSE: Predgovor Kromvelu Čisto Ivan Tokin Ivan Tokin: Čisto ·