Valerijan
KULTURA · film/TV

Letnja bioskopska sezona je u punom zamahu, a iz ponude vam ovog puta predstavljamo jedan naučnofantastični spektakl, jedan horor i jednu komediju. U pitanju su Valerijan i carstvo hiljadu planeta (Valerian and the City of a Thousand Planets), Amitivil: Buđenje (Amityville: The Awakening) i Mame u provodu (Fun Mom Dinner).

Francuski sineasta Lik Beson je već dugo u poslu, a tokom karijere se periodično vraćao naučnofantastičnom žanru. Njegovi filmovi Peti element i Lusi predstavljaju svojevrsno zagrevanje za Besonov najnoviji rediteljski rad, gotovo 200 miliona dolara „tešku“ i gotovo dva i po sata dugu ekranizacije Valerijana i Loreline, kultnog francuskog stripa koji su u drugoj polovini 1960-ih osmislili scenarista Pjer Kristen i crtač Žan-Pol Mezijer. Ovaj strip je doživeo ogromnu popularnost i preoblikovao podžanr „svemirske opere“, utičući na brojne stripove i filmove tokom narednih pola veka – uključujući pominjani Peti element (na kome je kao scenograf radio i Mezijer), ali i izvornu Lukasovu Star Wars trilogiju. Verovatno je to jedan od razloga zbog koga filmska adaptacija Valerijana deluje tako već viđeno – tu su avanturistička matrica smeštena u svemir, letilice „istrošenog“ izgleda, raznovrsni katalog komično-strašnih vanzemaljaca i ljubavna priča u srcu priče. Sve to smo na velikim (i malim) ekranima gledali već mnogo, mnogo puta… Opet, teško je zameriti Besonu zbog neoriginalnosti – svaka radikalnija prepravka predstavljala bi menjanje suštine stripovskog izvornika. Doduše, moglo je to i elegantnije, efektnije. Nije morala da bude odabrana priča koja baš toliko podseća na postavku Avatara (zli ljudi protiv plemenite „divljačke“ civilizacije – ovoga puta Bisera sa planete Mul), a moglo se poentirati tako što bi se iskoristio motiv putovanje kroz vreme (veoma prisutan u stripu).

Ono što treba naglasiti jeste da je u pitanju izrazito dobronameran film, prvoloptaški anagažovan i antikolonijalistički, suštinski veoma retro. Ima tu razigranosti i jednostavnosti koje izbegavaju današnji SF spektakli (sa izuzetkom, na primer, Čuvara galaksije), što Valerijana čine pogodinim za konzumiranje u krugu porodice – u njemu mogu uživati deca i stariji, možda čak ovi prvi i više od drugih. Neujednačenosti postoje, što i nije čudo. Nije bilo potrebe za baš toliko narativnih rukavaca i slepih ulica (mada je, ako ćemo pošteno, naglašena epizodičnost jedna od osobina predloška). Izbor Dejna Dehana za tumača naslovne uloge je problematičan, posebno ako ste čitali strip – Dehan nije loš glumac, ali njegov dečački fizikus nije najpogodniji za otelotvorenje stripovskog Valerijana, svemirskog delije bez premca (to što Dehan glasom pokušava da podražava Kijanu Rivsa ništa ne pomaže, naprotiv). Kara Delevinj kao Lorelina je, začudo – imajući u vidu njene dosadašnje uloge – odličan izbor. Nije crvenokosa, ali uspeva da ubedljivo dočara neustrašivu Lorelinu koja, baš kao u stripu, nije samo „damica u nevolji“ već ravnoparavni akter priče (zato je šteta što važnost ovog lika nije akcenotvana u naslovu filma u kome se nalazi samo Valerijanovo ime). Besnonu kapa dole što je stvorio holivudski ambiciozna spektakl izvan Holivuda – Valerijan je vizuelno fascinantan film krcat najrazličitijim čudesima (pogledajte ga u 3D tehnici, tada efekti dolaze do punog izražaja). Režirajući Valerijana Beson je ispunio svoj san iz detinjstva. Jeste snimio film koji je podelio SF fanove (jedni su oduševljeni i film „kuju u zvezde“, dok ga drugi nazivaju „šarenim đubretom“) i koji će verovatno postati jedan od najvećih komercijalnih promašaja godine (distribucija u SAD je neslavno počela, pa su sad sve oči uprate u Kinu u kojoj će Valerijan uskoro početi da se prikazuje i eventualno pokrpiti postojeće gubitke). Ono u šta sam siguran jeste da će oni željni nepretenciozne svemirske avanture začinjene romansom biti zadovoljni ponuđenim. Ovi drugi mogu i da ga zaobiđu. Valerijan i carstvo hiljadu planeta je prvoklasni pulp, da bi se u njemu uživati potrebno je da imate određeni senzibilitet.

Ubistva u varošici Amtivil su se zbila 1974. godine i od tada je ovaj slučaj privlačio pažnju javnosti. O njemu su pisane knjige i snimani filmovi (pored izvornog Amitivislkog užasa iz 1979, tu su prednastavak i nekoliko nastavaka, zatim rimejk sa Rajanom Rejnoldsom iz 2005. godine i brojne niskobudžetne filmske verzije inspirisane nemilim događajima). Amitivil: Buđenje je snimljen još 2014. godine, ali se produkcija zakomplikovala, usledila su dosnimavanja i pomeranje datuma premijere… Do dan-danas film još nije prikazan u SAD, ali jeste na nekim drugim tržištima – uključujući i Srbiju.  Buđenje je niskokalorični horor na poznatu temu – nova porodica se useljava u „ukletu kuću“, pa užas ponovo može da počne. Ono što je zanimljivo jeste meta element u filmu – junaci su svesni popkulturne mitologije koja okružuje ubistva u Amitivilu, pa čak u jednom trenutku gledaju film iz 1979. i to baš u kući u kojoj su se ubistva dogodila. To je simpatičan ukras i šteta što se nije više išlo u tom smeru. Glavnina filma, ipak, otpada, na dobro poznate motive i situacije, viđene u 100+ filmova slične tematike. Lepo je što je za ulogu Džoan angažovana Dženifer Džejson Li, mada scenario nije dopustio da se njen glumački talenat u potpunosti iskaže. Glavna junakinja nije Džoan, već njena buntovna kćerka Bel (bledunjava Bela Torn), čiji je brat blizanac već dugo u komi i u čije se izmučeno telo useljava zloduh. Nakon duge, uglavnom ne previše zanimljive ekspozicije, sledi rutinsko finale. Iznenađenja nema. Neosporno, u pitanju je nepotreban film, mada će horor kompletisti, pretpostavljam, poželeti da ga vide na velikom platnu. Ja jesam. Oduševljenje je izostalo, mada ne mogu da tvrdim da je u pitanju nepodnošljivo gledalačko iskustvo.

Komedija u kojima glavne uloge tumače žene je sve više, a  u ovaj trend lepo se uklapaju i u srpske bioskope sveže pristigle Mame u provodu. U pitanju je film koji dosta podseća na Opasne mame (Bad Moms) iz prošle godine, samo što nije toliko atraktivan i smešan.  Glavne uloge su poverene Kejti Aselton, Toni Kolet, Moli Šenon i Bridžit Everet; a našlo se mesta i za komičare Roba Hubela, Adama Skota i Pola Rada (Skot i Rad su potpisani i kao izvršni producenti), kao i za famoznog Adama Levina, pevača grupe Maroon 5. Rediteljka Aletea Džouns i scenaristkinja Džuli Rad se nisu baš proslavile – njihov zajednički film je neupoedivo manje smešan u odnosu na, na primer, svežu komediju Ludilo devojačke večeri. Manje smešan i manje provokativan. Humor Mama u provodu je prilično „mekan“, te film boluje od anemičnosti. Primetan je pokušaj da se odbace neki od klišea koji se stalno ponavljaju u sličnim filmovima (u fizičkom smislu mame u provodu su mnogo bliže proseku i realnosti od milfulja iz opasnih mama; nema viceva na račun debljine i slično), mada u zbiru to ne doprinosi previše da se utisak znatno popravi. Ostaje misterija zašto je ovaj film stigao u srpske bioskope, tim pre što u njemu nema preterano zvučnih imena. S druge strane, leto je, ljudi su željni odmora i lakih sadržaja, pa će ova komedija možda i pronaći publiku u Srbiji. Mame jesu izašle u provod i zabavile se, mada to ne znači da ćemo se i mi zabaviti sa njima.

Vanzemaljac iz Lavkraftovog romana "U planinama ludila" (ilustracija Andrei Sherstuk) „U planinama ludila“: Film koji nikada nećemo gledati FESA17poster-740x1020_cover Festival evropske studentske animacije – FESA 2017 20448998_10155583016602905_424050087250997593_o_cover Cinema City – Internacionalni filmski festival 2017 The Lobster: Spremite se za film “The Killing of a Sacred Deer” · ·