IMG_6053
U VAZDUHU · intervju

Ana je devojčica iz Niša koja voli grupu Kleš i Mocarta, a Tijana cura iz malog mesta pokraj Morave koja obožava Vivaldija. Zajedno, one predstavljaju Sazvežđe violina, talente nadaleko poznate ćuprijske gudačke škole. San im je da osvoje svet svojom besprekornom amalinskom svirkom. Ali taj svet počinje nezadrživo da se menja posle pada Berlinskog zida.

Ana i Tijana su junakinje knjige Sazvežđe violina, novog romana za mlade čuvene domaće autorke Vesne Aleksić, dobitnice mnogobrojnih prestižnih nagrada iz oblasti književnosti za decu i mlade. Ovaj roman, nedavno objavljen u izdanju Kreativnog centra, nežna je i uzbudljiva priča o odrastanju u vreme pojave grandža, prvih video-igrica i zlokobnog prelivanja borbe dobra i zla iz stripova u pravi život, u kome se pojavljuju mnogo opasniji likovi od Džimija Gitare, Mortimera i Čoveka s Hiljadu Lica…

Odakle vam ideja za knjigu Sazvežđe violina?

Ponekad mi je dovoljno da čujem samo jednu rečenicu i da počnem da je ponavljam i „vrtim“ u glavi. Upravo to mi se desilo s ovom knjigom. Sate i dane provodila sam kao konjić Belana u igri s unukom Mitrom. I onda je ona u jednom trenutku rekla: Ja sam i dalje konj, ali moramo sad da prekinemo igru da pogledam crtać. I ta rečenica Ja sam i dalje konj počela je da „radi“ u meni… Potom je Mitra u Jakovu jahala pravog konja po imenu Aprilija. Očaralo me je to ime. Dakle, imala sam jednu rečenicu i jedno divno konjsko ime… A zatim sam jednog jutra na poslu, uz kafu, slušala mladu koleginicu kako se priseća detinjstva i strašno dugih učitavanja prvih video-igrica, i kako je morala da „prespaja“ neke žičice da bi se igrala, i kako je to prespajanje ponekad trajalo duže nego samo igranje, ali je razvijalo snalažljivost i pamet. I tako se u meni polako „krčkala“ i slagala priča… To je proces sličan pačvork šarama – priča se sama sklapa iz istinitih delića i sama raste i postaje istinita.

Kome je ovo delo namenjeno?

S junacima ove knjige lako će se poistovetiti svi oni koji se sećaju šta je to flopi-disk, kakav je bio zvuk prvih i često neuspešnih priključivanja na internet, kad je nestao Zagor s kioska i kad se vratio. Dakle, reč je o generaciji rođenoj osamdesetih, onima koji su mi pomogli da sklopim ovu priču, onima koji su svašta prošli – i ogroman talas borbe i nade, i talas razočaranja, i na kraju sazrevanje u svemu tome. Delo je namenjeno i adolescentima koji su rođeni u dvadeset prvom veku, novoj generaciji koja takođe ima pravo na snove, ali i na neke odgovore. A knjigu mogu da čitaju i pripadnici generacije bejbibuma, sadašnji matorci. I njih su sva opisana zbivanja zatekla nespremnim, kao decu.

Dakle, nema ograničenja. Potrebni su samo radoznali i osetljivi čitaoci.

Recite nam nešto više o procesu nastanka knjige. Šta su bili najveći izazovi dok ste radili na knjizi?

Moj manir i loša osobina ogledaju se u tome što svaku priču obično započnem nadugačko i naširoko, a onda joj pri kraju dam ogromno ubrzanje. Međutim, ovog puta sam pustila tekst da se odmara, kao testo za štrudlu, pa sam potom, uz pomoć urednice Anđelke Ružić, hrabro izbrisala nepotrebne delove iz uvoda, a dodala „mesa u supu“ pred kraj. Nisam bila sigurna kad je zaista kraj niti kako on treba da izgleda. Mislim da nijedan pisac ne zna kakav će biti kraj kad počne da piše. To je igra.

Dugo sam razmišljala o naslovu, a onda sam slučajno u Politikinom Zabavniku pročitala kako svaka zvezda ima svoju muziku, odnosno kako svaka zvezda odašilje svoj poseban zvuk u kosmos, i kako naučnici mogu da učine da ljudsko uvo čuje taj zvuk. I tada mi je sinulo kako bi knjiga mogla da se zove. Zvezde i Mesec su inače moja fascinacija iz detinjstva.

Ilustratorka Maja Veselinović je na koricama knjige još dublje od mene dočarala tu magiju sa zvezdama i tamnim nebom. Nismo se ni čule ni videle dok je radila, ali sam znala da ću biti više nego prijatno iznenađena. I tako je i bilo! Prosto sam uvek sigurna u Maju!

Šta ste čitali/gledali/slušali dok ste pisali ovu knjigu?

Čitala sam ono što i inače čitam od štampe (Politikin Zabavnik i subotnji Politikin dodatak), kao i knjige svojim uobičajenim tempom. Dok sam pisala knjigu, slušala sam svu muziku koja se u njoj pominje, od Baha do Biljane Krstić i njene obrade Petlovi, mori, pojev i Oj, Moravo. Te numere mi uvek bude duboka osećanja, baš kao i hiperrealni tekstovi grupe The Clash. Dok pišem, samo u početku obratim pažnju na muziku, a kasnije me priča toliko „uvuče“ da ne znam ni šta sam slušala. Ali muzika mora da svira. Ne podnosim tišinu. Nedavno mi je Nataša Kabanica, draga učiteljica iz Zemuna, poklonila disk sa svom muzikom koja se pominje u mojim knjigama. Bio je to trenutak čiste radosti za mene! Muzika na disku je odlična, a njen trud ogroman. Pročitala je sve moje knjige i toliko vremena uložila u snimanje najrazličitih pesama – od Ateist Repa i Džonija Štulića do Betovena i Satija! Ništa bez muzike! I knjiga!

Šta biste želeli da čitaoci zapamte posle čitanja knjige kao najvažniju poruku?

Poruka ove knjige je jasna, jednostavna i najbolje se može predstaviti onom čuvenom jevrejskom poslovicom: Zla je više, ali je dobro jače.

Zašto smatrate da je književnost za decu važna?

Ona nije važna, ona je najvažnija, jer ko ne postane čitalac u detinjstvu, teško da će ikada to postati! Odnos prema mnogim aspektima života stičemo u ranom detinjstvu, kad prevlađuju emocije. Putem njih usvajamo gotovo sve ono što će nas određivati kasnije tokom života. Osim toga, vrlo važan je i obrazovni momenat. Mnogo toga se nauči iz knjiga usputnim učenjem, bez ponavljanja i preslišavanja, a zauvek. Oni koji nisu pročitali određeni broj knjiga i stripova u detinjstvu i nisu odgledali neke važne filmove postaju ljudi koji ne razumeju čak ni svaki vic! Pojedine rečenice iz klasičnih dela postale su deo uobičajene komunikacije među ljudima. Tražila sam jednom od nekog kelnera da mi sipa još jedan tanjir jela, uz šalu: Oliver je tražio još! On me je samo mrgodno pogledao i rekao: Koji Oliver? Kaži lepo šta hoćeš! Uvek se nasmejem kad se setim toga. Pa Oliver Tvist, čoveče! Htela sam da kažem, ali nisam smela.

page-dede-nici Dede i Nican Minc: Kolaž belog grada SOSF_MM_0713_0077-RT Šta su Džejms Kameron i Arnold Švarceneger rekli jedan drugom Picture 108 copy copy Minja Bogavac: Prijatnost nije osećanje iz kog se pravi dobro pozorište 21 jan 2018 08 Dušan i Dušan i njihova žvaka · ·