Naslovna fotografija - Reka Vrelo (foto Ljubisav Panić)
PULS GRADA · destinacija

Reka Vrelo izvire na desnoj obali Drine, trinaest kilometara uzvodno od Bajine Bašte. Većina normalnih ljudi drži se tog jednostavnog puta, ali moja porodica ne spada u tu grupu. Na rođakin predlog, posle obilaska ofucanog Drvengrada, rešili smo da do Vrela dođemo spuštajući se niz serpentine urezane po Tari.

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što sam na svakoj krivini počeo da menjam boje u automobilu, poput likova iz crtanih filmova. „Ok, došao je i taj dan. Roditelji su konačno našli način da me se otarase“, pomislio sam dok sam vadio papir za testament, u poslednjem pokušaja da nekome u nasledstvo ostavim knjige i filmove, jedinu imovinu koju imam.

Nemojte misliti da sam (baš) velika kukavica. Preživeo sam svašta. Kao statista na snimanju filmova često sam glumio leto usred zime obučen samo u majicu. Ali, jebeš to kad se više ne sećam da li mi je na krivinama do Vrela bilo loše zato što mi se želudac popeo do glave, ili što mi je pritisak u ušima sabijao ono malo mozga preostalog za naknadno podsećanje da se na putovanje s bližom i daljom rodbinom jednostavno ne ide.

Imajući sve to na umu uzeo sam telefon da nazovem izdajničku rođaku, koja se u svom automobilu vozila ispred paklene mašine mojih roditelja. Hteo sam da izustim nekoliko psovki i ono čuveno – „Sestro, umreću ti“, kad se Perućac konačno pojavio pred nama. Bio sam zelen, ali radostan pri pogledu na Perućačko jezero. S planine se, naravno, brana na njemu vidi kao na dlanu – spektakularan i redak prizor, koji mi je mutan proleteo pred očima. Odatle do reke Vrelo nema puno kilometara i silno sam se obradovao kad sam saznao da ću stići do odredišta pre nego što mi lice još jednom promeni boju.

Tok reke Vrelo dug je samo 365 metara, a kako svaki metar odgovara jednom danu u godini, tako je i nazivaju – reka Godina. Po toplom danu uspravila me je na noge, jer je u blizini izvora hladna kao led. Sad kad su suđaje izgubile klupko s mojom niti života, našao sam dovoljno snage da ljubopitljivo razgledam okolinu. Povratilo mi se čak i seljačko rumenilo na licu.

Pored izvora, najkraća reka u Srbiji preliva se preko betonske podzide, koja je napravila veštački vodopad i dovoljno mahovine da se napase omanje krdo irvasa. Sledeće što sam ugledao, odmah iznad vodopada, propisno me ispizdelo. Gvozdena ograda sprečavala je odlazak do izvora na kom, kako kažu, iz zemlje kulja oko 330 litara vode po sekundi. S jedne strane ograđenog prostora nalazi se prosečno, u svetlo okrečeno zdanje, dok s druge vodu krade akvadukt i odvlači je u pravcu velikog ribnjaka kalifornijske pastrmke. „I šta sad? Posle svih muka ja zbog kapitalizma ne mogu da nabijem glavu u početak reke?“, siktao sam.

Kad s naknadnom pameću razmislim o tome, možda ograda nije tako loša ideja. Gotovo da nema lepog mesta u prirodi gde mi Srbi nismo pronašli najinventivnije načine da ponosno zabodemo neko smeće. Štaviše, plašim se da ni toj ogradi neće goreti do zore i da će neka iskežena, samoubilački nastrojena plastična flaša da se zaleti ka izvoru, uz poklič: Always Coca-Cola!

Vrelo se, inače, može pohvaliti sa svim što imaju druge reke, pa i malom hidroelektranom, puštenom u rad daleke 1927. godine. Naselje se nalazi s leve strane rečnog toka, stara disfunkcionalna vodenica podseća na neka prošla vremena, dodatnu vodu obezeđuje pritoka u obliku potoka, a tu je i most sa kog se mogu hraniti snobovski neizainteresovane pastrmke.

Prodavac suvenira, koji se takođe udobno smestio na reci, verovatno jedini na svetu prodaje magnet na kom piše Hello Kitty – Perućac. Nepismenom antihiristu, koji živi u telu moje petogodišnje sestričine, natpis nije zasmetao, pa je s onostranim urlikom poletela za ovom endemskom podvrstom japanskog brenda, koja se zapatila u podnožju Tare.

Posle smešnih sto dinara i u sekundi izgustiranog magneta, zaputili smo se ka samom kraju reke, na kom je u senci drveća smešten prelep restoran. Njegove kaskade podignute su na više nivoa, iznad samog ušća reke Vrelo u Drinu. Priroda je tu pokušala da dokaže kako i u malim pakovanjima može da odradi posao bez greške. Ništa u vezi reke Vrelo nije obično, pa ni njeno ušće koje je, zapravo, više od deset metara visok vodopad.

Sudeći po pričama, tu su se rađala mnoga sujeverja. Nekada su devojke iz okolnih sela redovno dolazile na obale reke Vrelo da se okupaju i operu kosu, a svaka od njih bi se, navodno, u roku od godinu dana i udala. Mislim da će se moji roditelji sada veoma rastužiti što nemaju dugokosu kćerku – propade im, posle serpentina, još jedna šansa da me se ćelavog otresu.

Uprkos svemu, lako mogu da ih zamislim kako polažu nade u eksperiment i kako me trozupcem guraju u vodu, uz rečenicu: „Okupaćeš se i oženiti, konje, pa makar i na silu!“ Ali, složićete se da bi bilo previše da posle svega moram da spašavan unutrašnje organe od ledene vode i živu glavu od bračne idile. Vrelo posetite zbog bučnog izvora, stoletnog drveća, prozirnog toka i prelepog vodopada. Venčanje zajebite – priroda nije tu da vam ispunjava želje.

Reka Vrelo uliva se u Drinu preko visokog vodopada (izvor uziceoglasnatabla.com)Otvori galeriju
rocamadour-26_cover Rokamadur: Vertikalno selo u Francuskoj Durmitor i planinarenje Uvek je pravo vreme za „mountain break“ Danilov most Danilov most Panorama sa prevoja Paštrovska gora Paštrovska gora – novootkriveni planinarski raj · · ·