foto: Wonge Bergmann
KULTURA · pozorište

Da nije bilo predstave „Olimp“ mi ne bismo znali koliko smo fini. Bože me sačuvaj, naravno da sve do izvođenja tih perverzija nismo bili svesni kako neko izgleda kad se skine. Bogougodni i lepo vaspitani, mi decu pravimo obučeni i u vunenim čarapama. Drugačije ne znamo i ne bismo nikad, a i to radimo isključivo zbog nataliteta. Sve ostalo, ismevanje je naših tradicionalnih vrednosti.

foto: Wonge Bergmann

Šteta je što Olimp traje samo jedan dan. Tako nešto trebalo bi puštati svakog dana da nas podseti kakvi ne bismo smeli da budemo. Da bacimo pogled na tu gnusnu homoseksualnu propagandu i podviknemo da nam niko neće podrivati našu zdravu porodicu. Toliko problema imamo, a u nekoj iščašenoj predstavi Jana Fabra mlatara se penisima za pare. Nije ni čudo što su ljudi ljuti. Čak i u Sikstinsku kapelu kad se uđe sve neki goli muškarci. Vise već vekovima. Dokle s tom zapadnjačkom promocijom nakaradnosti?

Gejevi okruženi policajcima imaju dve parade, a Olimp bi mogao biti treća. Uvod u još gore stvari. Već neke izdajice hoće transrodnim ljudima da plaćaju operacije promene pola i venčavaju nastrane. Razmišlja li, da pitam ja vas sada, iko od njih o bolesnoj deci? Kako ćemo mi braniti svoje tobože zatucane stavove, ako u sve ne umešamo decu? Ko će nam podupirati mišljenje, ako neće napaćena, jadna i bolesna deca?

Mi koji znamo da bi čovek trebalo samo da jede, vrši nuždu i razmnožava se, navodno nikad nećemo biti širokog uma i tolerantni. Pa, neka je tako. Drugačije je kad se ne postigne ništa u životu, ali se dobiju deca, nego kad te dece nema. Nikad ne bi trebalo da poslušate sataniste koji tvrde da je život vredan čak i ako nemate decu, jer njima ništa nije sveto. Život je, zapravo, vaganje čija je nesreća veća i glasanje kome bi prvo trebalo pomoći, dati pravo glasa i omogućiti da šetka ulicom. A ko ima duše da prigovori nesebičnom, ucveljenom roditelju, koji ne misli na sebe i svoje mišljenje, već isključivo na sitnu dečicu?

Zato ćemo mi da se pitamo da li će neka transrodna osoba da dobije pišu, ili gej da se venča. Na nama i našem porodu je budućnost. Mi ćemo da odlučujemo ko će paganski da nam vrti zadanjicom. (Da je neka naša pevačica ili starleta, pa u redu.) I kad se lepo složimo, valjda će ti umetnici/homoseksualci i drugosrbijanci shvatiti da treba da čekaju vreme kad rata, gladi i bolesti više ne bude, da bi rešili neki svoj problem i zaigrali. Dvaput će razmisliti pre nego što promovišu slobodu i jedankost. Mi smo većina i trebalo bi svima da diktiramo kako će da živi (samo zato što smo većina).

Čovek koji trpi nasilje uvek bi trebalo da se seti da neko nije jeo duže od njega. Kad ga zakon ne štiti trebalo bi da bude letargičan – ionako ne štiti nikoga. Zašto bi neko takav trebalo da se bori za svoja prava i gura prst u oko svima? Kad se ide kod doktora, na primer, ima da se zna red. Ako odete zbog gripa ili depresije doktor bi trebalo da kaže: „Ali od toga se ne umire. Idite kući i čekajte. Imam ja ovde pacijenata sa mnogo ozbiljnijim problemima. Dođite kad vam pozli. Neću valjda sada na vas da trošim pare iz budžeta? Ponašate se sebično kao da ste transrodna osoba. Kako vas bre nije sramota? Šta ste vi? Roditelj sigurno niste. Da niste umetnik?“.

Tako isto i sa raspojasanim plesačima. Ako nisi narodnjak – nema na scenu. Valjda mi, koji knjigu nismo uzeli u ruke posle srednje škole, znamo šta i kako treba. Jer, Bog, deca, porodica, natalitet, zdravlje, božanska nacija! Pa opet Bog, tradicija, patrijarhalnost, kukuruz i opanci! Kad je čovek ponikao u zdravoj porodici, okružen verom, tu nema šta da se nadograđuje. Tu je reč o iskonskom intelektu. Sve se zna još od doba kad se među našim starim rađala ljubav u skladu s mirazom i brojem krava koje zevaju u štali. Genitalne, neprirodne umetnosti tada nije bilo.

Uostalom, o čijem trošku ti umetnici igraju? Ja kad odem u kafić, na letovanje, kad se napijem, prežderem, kupim nešto što mi ne treba, hvalim se da sam podigao kuću metar višu od komšijine ili kupio brendiranu garderobu, pa mene živi blam pojede. Ja se odmah setim gladne, bolesne i ugrožene dece i razaranja porodice. Hoću da umrem od tuge. I tako sve dok ponovo ne spiskam pare na neku glupost, Putinovu posetu, inauguraciju ili vojnu paradu. Ali, nikad mi ne padne na pamet da izađem na ulicu i da tu svoju sebičnost promovišem. Mene je sramota i kad svadbu napravim za tričavih 200-300 judi, pa se preispitujem što nisam ostao u četiri zida sa svojom seksualnošću. A ti umetnici s paganske planine? Ništa? Trunke savesti ti nemaju.

Dobro je da je bar ona polovina države koja je još uvek smerna i gadljiva na golotinju, igrom slučaja prebacila kanal na televizijski prenos predstave, i naparila oči dovoljno dugo da porazmisli o tuđim polnim udovima. Hvala toj polovini našeg naroda, koja je napravila pauzu između molitvi, i obavestila nas šta nam se sve potura. Da nije njihovog zgražavanja mi bismo ostali da živimo u satanističko-zapadnjačkom mraku i ne bismo znali kako da se pripremimo i zaštitimo buduće naraštaje. Ne bi od šume nečijeg međunožja videli kako nas provociraju i truju nam decu. Ako popustimo, samo je pitanje vremena kad će i oni što se kupaju i mirišu po autobusima da traže svoja prava.

U Srbiji možeš bez posledica da lažeš, kradeš, varaš partnera, piješ i družiš se s kriminalcima, veruješ da je Zemlja ravna i da vakcine izazivaju autizam, mrziš slobodu, različitost, individualnost, kritiku, preispitivanje, umetnost i ignorišeš nasilje nad ženama. To nije licemerje, to nije zatucanost. Pola od toga je ljudski (šta će živa duša?), pola je patriotizam. Ali, goli sirtaki? To je strašno i ne sme imati nikakve veze s nama. Ples i nago telo muškaraca oličenje su homoseksualne feminiziranosti i nemorala. Fuj! Pu, daleko bilo! Samo nek’ su nam deca živa i zdrava i neka ih dragi Bog zaštiti od tih užasa. I neka se prekrsti triput, za sreću i zdravlje, i podeli članak na Fejsbuku svako ko misli da sam u pravu, a ima nas!

Foto: Jelena Janković 16 sati na BITEF-u: S Olimpa na Olimp bitef-epic-trip_cover 51. Bitef Vladimir Jevtić Predstava “Kralj Ibi“ u Ciglani Kamila Klamut 02, foto Karol Jarek_cover Dve otvorene nedelje Plavog pozorišta · ·