Ana Vučković i njena mama
U VAZDUHU · kolumna

Nedavno mi se porodila drugarica i dopisujući se sa njom u prvim satima života njene bebe, razmišljala sam o tome koliko je lepo što je ona sve vreme pored nje. To je onaj čuveni baby friendly o kome se polemisalo. Neki su bili mišljenja da mama mora da se odmori i da je stalno prisustvo bebe opterećujuće, a i da dete, iako nema pojma ni o čemu volšebno mora da se osamostali i da se, kao što stari kažu ne navikne na ruke.

Bilo kako bilo, ispunjavalo me je radošću to što, nakon izlaska iz toplote mamine utrobe kiflica i dalje može da oseti njenu ljubav, jer je tu, u istoj sobi, odmah pored. Provešće celu noć zajedno i navići će se na prisustvo jedna druge. Namestile su se i mama i beba onako kako će dugo provoditi vreme, zajedno, u ležećem položaju. I baš sam o tome razmišljala u danima kada je moja mama na odmoru. Grizla me je savest svaki trenutak kad nisam kod kuće, jer sam na mamin odmor gledala kao na vreme da konačno provedemo malo više vremena zajedno, da pijemo kafe, gledamo filmove, ručamo zajedno, pričamo dok ona šije i prekraja mi farmerke. Moja mama, za razliku od mene ne gleda fatalistički na život, pa ni ne očekuje da otkažem sva viđanja i poslove, samo da bih provodila vreme sa njom. Ali iz nekog nepoznatog razloga ja osećam da je to vreme kada mama ne žuri i kada je gotovo uvek kod kuće neki sveti gral, da se takvo vreme neće dugo ponoviti i da moram da ga iskoristim.

Moja mama čita knjigu, gleda film sama, uživa, znam to, ne moram ja da budem deo zabave, moja mama je samostalna i nezavisna, ja sam ta koja od svega pravi famu. Možda zato što od svega pravim famu. Ne znam zašto je to tako. Možda zbog toga što baš volim mamu, što smo potpuno različite, ali prave drugarice, možda zbog toga što starimo, i ona i ja, logično, pa nam je sve lepše da zajedno provodimo vreme, konačno se razumemo, jer znamo da su sada karakteri zaista nepromenljivi. Znam da je izluđuje moje ponašanje, naglost, mrzovolja ujutru, kao i mene njena spiritualnost, vazdušastost i ideja da ništa nije zakucano, nego lebdi.

Onima koji veruju u horoskope biće jasno kada kažem da smo jedna škorpija i jedna vodolija. Sve mora da se ritualizuje, film mora da se gleda od početka, neke stvari moraju biti zakucane u vremenu i prostoru, a ako ne, moj sistem se ruši i ona to zna. Zato joj najavljujem šta ima na programu, dogovaramo se, da bismo u postprazničnim danima stvarno dobro provele to vreme. Sećam se tinejdžerskog doba, i to ne samo svog, bilo nam je nezamislivo da idemo sa roditeljima na odmor. Jedva smo čekali kakvu-takvu ranu zrelost da izmolimo odlazak u Grčku sa drugarima. Zamisli odeš sa mamom na more. Pakao! Ali stvari se menjaju i sada mnogo nas, u tridesetim, nema ništa protiv da sa roditeljima ode na more. Da li je to taj zaboravljeni sveti gral bezbrižnosti?

Neko će ponovo brinuti o tebi, kao kad si bio mali, neko će ti kupiti sladoled. A pritom ćete moći i da pričate, sad se nećeš otimati i vrištati. I jedni i drugi ste imali seks i pušili i povraćali od alkohola i dobili otkaz, i jedni i drugi ste nekog izgubili i svašta znate jedni o drugima, karte su otvorene, sad smo svi veliki, znamo da nismo savršeni, nema idealizacije, ali ako ima sreće, ima ljubavi i poštovanja za rast i put ovog drugog. Izašao si iz mene, ali ne zavisiš od mene fizički, vrpce su presečene. Evo te pored, na peškiru, piljiš u more pre povratka korporativnom kolektivu, ližeš sladoled. Tu si, baby friendly.

Nekad smo provodile toliko vremena zajedno, sigurno sam ti se i smučila, pomislila si sigurno da bi volela malo da si bez mene, da prodišeš, odeš na piće, putovanje, ponovo budeš devojka, slobodna, da se ne trzaš u snu gledajući gde sam. I zato sada, kada sam velika možda i treba da čitaš knjigu sama, gledaš film, ideš na ručak sa drugaricama, ne sa mnom. Ali ne, i ti šalješ poruku – Gde si Anchy? Stavila kafu! I to je super. Dok imaš mamu, uvek si beba.

Bob Živković Peglanje Pouke iz prošlosti: Peglanje nije robija Rđava Marija (rad Slavka Krunića) Pouke iz prošlosti: Kletva crvenokose Deca su ukras godine (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Deca su ukras godine Nove cipele (foto: Google images/barbie shoes) Žena na ivici nervnog sloma: Nove cipele ·