Biblioteka Ljiljan
U VAZDUHU · kolumna

Od svih poklona koje sam ikada dobila kao dete, kao najznačajnija za mene, ispostaviće se kolekcija priča i bajki raznih pisaca, prerađenih za decu, objavljenih 1988. u biblioteci Ljiljan. Ja sam ovaj komplet knjiga dobila za peti rođendan, od tatinog kolege iz firme, i sećam se da sam i tada bila uzbuđena, znajući da će mi čitanje doneti mnogo radosti, kakvu knjige koje sam do tada imala nisu.

To nije bila jedna, bio je čitav komplet knjiga, divno upakovanih. Za početak, knjige su bile toliko lepo ilustrovane, da me je to omađijalo. Pisalo je da je ilustrator Maria Paskual, ali ja tada, kao dete nisam znala da Maria može da bude i muško ime. Kao Andrea u Italiji. Tek kao odrasla, proučavajući važne stavke svog detinjstva na internetu saznala sam da je Maria Paskual Katalonac, muškarac i da je bio jedan od najboljih ilustratora knjiga za decu na svetu. Jedva sam čekala da gosti odu, da bih počela da se bavim samo knjigama i ostacima torte. Slično je i danas. Tada još nisam znala sama da čitam, a pritom su knjige bile štampane na latinici, budući da je izdavač bio zagrebački, pa mi ih je čitala baka. To je bio moj prvi dodir sa nekim značajnim piscima, to sam i tada znala po načinu na koji je baka izgovarala njihova imena. Bio je tu Šekspir, Tolstoj, Puškin, ali i neki pisci čija su imena, iako nepoznata zvučala egzotično.

Neko pametan se setio da neke važne priče za odrasle preradi i skrati, da ih učini zanimljivim deci i upozna ih sa nekim velikim kulturama i književnim stilovima. Bile su tu ruske priča Lava Tolstoja i Aleksandra Puškina, njemačke priče Ernsta Hofmana, čarobne bajke Fernana Kabaljera, romantične legende Gustava Adolfa Bekera, fantastične priče Trini Masede, španske priče iz Alhambre Irvinga Vašingtona i engleske priče Šekspira. Nisam znala odakle da počnem, pa smo počeli hronološki, od prve knjige. Ubrzo sam sve priče znala napamet, tako da sam I sama mogla sebi da ih pričam, ali mi je bilo lakše da to i dalje radi baka, kojoj bi se usta osušila od silnog čitanja. U međuvremenu sam dobila nove knjige, ali bilo je gotovo, bila sam nepovratno zaljubljena u biblioteku Ljiljan i ništa nije moglo da je zameni. Mnogo sam volela Ukroćenu goropad i Mletačkog trgovca, a tada nisam znala da su to velike Šekspirove drame. bilo mi je čudno kako su to engleske priče, a radnja se dešava u Veneciji i Padovi. Mislila sam – kako je to pametno, kilo mesa da, ali niko nije pominjao krv, kako domišljato.

Oduševljavala me je priča o nesnosnoj Katarini i njenom udvaraču koji se, iako plemić namerno oblači kao prosjak. Svaki put u životu kada bi mi se odlepila cipela setila bih se Ukroćene goropadi. Zanimljivo je to što je Paskual ilustrovao ruske priče malo ruskije, kitnjastije, i čini mi se da sam i tada mogla da instinktivno osetim različitost boja, stilova, čudesna mesta na koja još nisam otišla. Zato su moje omiljene priče bile one Amerikanca, zaljubljenika u Španiju, priče iz Alhambre (kasnije ću saznati da se h ne čita). One su bile posebno mistične, govorile su o dvorcima u kojima su duhovi, zatočenim plemićima koji ne smeju da saznaju šta je to ljubav, da bi dobro vladali, o vitezovima i zakopanom blagu, ali i o nekim dalekim gradovima, ponajviše o Granadi. Zato sam sa posebnim osećanjem ove godine posetila ovaj grad i tamo našla sve iz ovih priča, mavarske šare, strminu uskih ulica, Alhambru, stepenice i pločicu Irvingu Vašingtonu, čoveku koji je uspeo da uhvati sve boje Andaluzije.

Oduvek me je privlačilo mistično, ali mislim da sam prvi put uživala u strahu čitajući Hofmanovog Čovjeka iz pijeska, u kome devojka nije devojka već robot sa mrtvim očima. Zamislite koji je car odlučio da se ova priča preradi za decu i kakve je prostore i čakre otvorio deci kao što sam ja. Sećam se i da se u ovoj knjizi pojavila reč dalekozor, za koju nisam znala šta znači, ali da mi je upravo zato bila vrlo zanimljiva. Godinama kasnije, u razgovoru sa ljudima svojih godina sa prostora Jugoslavije, saznavala bih koliko su nam neke iste knjige, filmovi, stripovi, igračke značile i šta su učinile za naš razvoj, Pre neki dan našla sam knjige biblioteke Ljiljan i ponovo omađijana ilustracijama okačila nekoliko na mreže. U roku od nekoliko minuta desetine ljudi ostavilo je komentar, svako o svojoj omiljenoj priči, o nekoj posebnoj ilustraciji, osetila sam naboj, istovetan onom koji i ja sve ovo vreme imam kada pomislim na ove knjige.

Nije to samo vreme bezbrižnosti i sreće, bilo je i tada knjiga koje mi nisu značile, ne, ove knjige su stvarno sjajne, pametne, jezgrovite, prelepe i zato nije ni čudo koliku cenu dostižu na raznim sajtovima za kupovinu i prodaju. Deca Jugoslavije hoće da ih se, jer više nisu u prodaji, nekako domognu, kako bi svojoj deci, ali i sebi ponovo mogli da čitaju o Zulemi, Kordeliji, Olimpiji i vitezovima od ribe.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Život bez ponedeljka Ptice Nikad domaćica: Kolena Veliki petak Gistro priče Skoča Gistro priče: Veliki petak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Subjektivni osećaj · ·