Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Čisteći stan i premeštajući nameštaj shvatila sam da mi je staklena polica sa knjigama pretovarena i da bi bilo dobro da one teže knjige premestim na drugu, drvenu. Ona će moći da istrpi debele, odnosno kako bi šaljivi rekli obimne knjige, one u tvrdom povezu. Stavila sam ih sve na tepih, sela dole i shvatila da neke od njih, zapravo većinu nisam otvorila godinama.

Stajale su tu kao dekor, te prelepe opsežne, kapitalne knjige. Da, bilo je teško poneti ih u krevet i prelistavati tako velike. Drugo, kako naći vremena i strpljenja za enciklopedije? Njima se vraćaš kada ti nešto treba, da samo nešto proveriš i vratiš ih odmah u policu, ne sada da ih listaš satima. E, upravo sam to radila tog dana, prelistavala sam ih list po list i shvatila šta to imam u kući i tako dugo ignorišem.

Čemu uopšte služe enciklopedije i teške knjige? Pa, na primer da njima pritisnete oblande i rozen-tortu, ili da pritisnete njima cipelu koju ste pametni i svemogući, odlučili da sami zalepite, bez pomoći obućara koji bi vam za tu uslugu uzeo manje nego što košta super-lepak. Prvo što sam otvorila bila je ogromna knjiga o Luvru, koja je išla u kompletu sa onom o Vatikanskim muzejima i onima u Egiptu. Kako je moguće da me godinama nije zanimalo da ih otvorim?

Bila sam uživo u prva dva, sada sam na raspolaganju imala i onlajn ture, ali kako mi nije palo na pamet da ih nekad otvorim dok se feniram, pa me nervira što se listovi knjiga zatvaraju? Kakve slike, reprodukcije, blago, svetska baština među koricama i pred njima ignorantkinja koja za to nema vremena.

Zatim sam našla i stari atlas i setila se koliko sam nekad bila opsednuta mapama, kako sam bila sjajna u geografiji i nemim kartama, lako nalazila planinske vence i delte, maštala da odem u trope. Atlas je bio toliko star da su u njoj neki gradovi bili naslovljeni arhaično, kao nekad ili nakaradno – Mineapoles, Vošington, Nju Orlienz.

Većina ovih teških knjiga kupljena je pre četrdesetak godina, tada se za takve poduhvate imalo novca, ali i volje. Ne samo da bi se popunila polica na metar. Verujem da su stariji članovi moje porodice stvarno prelistavali ove knjige, barem vikendima, posle ručka. Mogu da zamislim baku, koja za života nikad nije otišla u Luvr, kako uživa u knjizi o njemu, jedući rozen-tortu, noseći cipele, koje će, kada se odlepe ipak pritisnuti onim Vatikanskim muzejima. Ipak je to najdeblja knjiga, baš onako fino kabasta. 

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U strahu su velike oči Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Iznad zemlje Levo-desno Prozor u dvorište: Levo-desno ·