Gradski prevoz (foto: Pinterest)
U VAZDUHU · kolumna

Moj odnos sa gradskim prevozom bio je uvek izrazito dinamičan, još od onog dana kada su me roditelji prvi put pustili da odem sama do grada. Tada me je u povratku izneverio, zakasnila sam i mislila sam, koliko su se mama i tata naljutili, da me nikada više neće pustiti napolje. Ova situacija podsetila me je na jednu iz Singerove priče, u kojoj se dečak gubi u velikoj Varšavi i tumara okolo. Pa eto, dešava se u knjigama, zašto se ne bi desilo i meni?

Ubeđivala sam tatu da je glupi tramvaj kriv, ali tata nije hteo ni da čuje. Pitao me je zašto jednostavno nisam krenula ranije. Mislim da on to nije mogao da razume, jer je prezirao gradski prevoz i hvalio se time kako od sedamdeset i neke, od kada je nabavio svoja prva kola, ne ulazi u tu smrdljivu skalameriju u kojoj se voze svi zajedno, fuj! Nije mogao da veruje da, posle polaganja vožnje i dalje nastavljam da se vozim oficijalnim prevozima svog života – sedmicom i dvadesetosmicom.

Pronalazila sam dobre razloge za to, činjenicu da često popijem nešto alkoholno, da je naći parking-mesto u Beogradu horor i da ovako, vozeći se gradskim prevozom mogu da brinem samo o svom mladom telu u njemu, i alkoholnim vrenjima u krvi, a da bih vozeći kola morala da brinem o toliko toga. Još jedan razlog bio je to što sam pisac, a jedan moj profesor pričao je o tome kako neke od najboljih priča možete čuti upravo u gradskom prevozu. Tu imate dovoljno vremena da osmotrite osobu, ponašanje, da izgradite i pobijete niz pretpostavki o nekome, da prisluškujete razgovore, zapisujete utiske. Šteta samo što sam se često odlučivala za muziku, pa su mi možda neki zanimljivi razgovori ostali nepoznanica. Možda je razlog moje ljubavi prema gradskom prevozu bio taj što gotovo uvek ulazim na početnim stanicama, pa imam priliku da kao čovek sednem. Nikome, osim pipačima u prevozu nije drago kada se svi zbijemo kao sardine, a ja sam jedna od onih iritantnih osoba koje bezbrižno sede, dok vi, ne držeći se čvrsto, letite, kada se prevoz nenadano cimne. Volim kada u prevoz uđu parovi, pa ustanem, da bih ih pustila da sede zajedno, volim kada su to baka i deka, osmehujemo se jedni drugima, volim kada preko puta mene sedi detence koje mlati nogicama, pa me možda i zakači, pa ga mama grdi, a ja kažem da je u redu i da nema veze, jer sam dobra teta.

Znam napamet gotovo sve stanice sedmice, odlično one zvezdarske, malo slabije novobeogradske, ali zato taj problem nemam sa dvadesetosmicom, kojom se vozim svakodnevno. Postoji paradoks u vezi sa gradskim prevozom – ako čekam onaj koji mi treba, a on ne dolazi, uđem u drugi, koji samo donekle vodi tamo gde mi treba, da bih spremno na stanici dočekala onaj prevoz koji mi je zapravo i bio potreban. I sve to, iako sam svesna toga da ga svojim kretanjem neću ubrzati, ali kada se krećeš, valjda misliš da se sa tobom kreće sve. Postoje i situacije u kojima navijam da prevoz u kome sam bude brži, kako bismo sustigli baš onaj koji mi treba, nadam se da će se vozač smilovati, otvoriti vrata, na vreme, kako bih iz jednog uskočila u drugi. Tužan je život kome je ovakav događaj adrenalin, no dobro. Nekad sam, kada propustim prvi jutarnji, u drugom sasvim sama i osećam se kao da sam, umesto taksija iznajmila ceo prevoz za sebe. Vrlo živo mogu da se setim jutara kada sam, umorna od pešaćenja negde kod Liona, usled svog dobrog vida, ali i gotovo intuitivne povezanosti sa mašinerijom gradskog saobraćaja, uspevala da vidim tramvaj, koji je bio negde dole kod Pravnog.

Volim kada sam obučena previše elegantno za gradski prevoz, a ipak sam u njemu i vozim se okolo i često imam ideju da prođem svim linijama od početka do kraja, da vidim gde vode, da vidim šta je to dnevna rutina nekih drugih Beograđana, da čujem druga čudna imena stanica. Sve ovo zvuči kao ljubavno pismo nečemu što je zapravo nužnost nama bez kola. Samo sam htela da kažem da gradski prevoz nije toliko užasan, ili sam ja u mazohističkoj vezi, koja se i dalje razvija i veoma je dinamična.

Ples (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Mr Gaga Ana Vučković - Luksuz (foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Luksuz Kolaž Ivan Tokin - Hiper Ivan Tokin: Hiper Kontrasti (foto: Skoča) Gistro priče: Kontrasti · · · ·