Ana Vučković - Igre koje igramo
U VAZDUHU · kolumna

Kako starimo, zaboravljamo neke od omiljenih igara iz detinjstva. Mislila sam da se sećam svega, da lako mogu da pobrojim sve svoje omiljene igre, od onih kućnih i intelektualnih, od pravljenja dvoraca i nebodera od kocki i slagalica od hiljadu delova, do onih dvorišnih, od kojih mi je omiljeno bilo, sada znam, nehumano sakupljanje glista i puževa u teglu. Ali me je drugarica, koja ima malu decu pre neki dan podsetila na neke zaboravljene, a omiljene igre, igre pretvaranja da si neko ili još zabavnije – nešto drugo.

Rekla mi je da je njen sin zamislio da je pica koja se peče, ležeći na krevetu, kao u rerni, da je ona kifla, koja se peče na pomoćnom krevetu na izvlačenje, koji predstavlja pleh, a da je njena najmanja ćerka-beba ustvari piletina, koja treba da se peče dok ne bude hrskava. Rekla mi je da je to smislio njen trogodišnji sin, koji insistira da svi tako leže i lepo se peku, i da se samo s vremena na vreme okrenu, kako ne bi zagoreli.

Na to se nadovezala druga drugarica, koja se seća kako su nju i njenu stariju sestru čaršavi podsećali na kore za pitu, pa su se nedeljom ujutru pretvarale da je krevet pleh, a da je jedna od njih dve fil i umotavale se. Ja se sećam divnog frotira boje kajsije, od koga sam u krevetu pravila šator, a pošto je boja bila tako sugestivna, to je onda postajao začarani svet, u koji nije mogao svako da uđe, pa ni mama sa doručkom za mene.

Onaj ko je imao brata ili sestru mogao je da se igra gospodara i sluge. To je u moje vreme bila vrlo popularna igra, gde bi mlađe dete, presrećno što starije uopšte hoće da se igra s njim, ceo dan dvorilo ovo drugo dosipajući mu sok, pokrivajući ga i donoseći slatkiše sa one najviše komode.

Bilo je i nas koji smo dugo bili jedinci, pa smo morali nekada i sami da se zabavimo. Sećam se svoje grandiozne torte od blata, koja je imala čak tri sprata. Pravila sam je celo jedno popodne, a onda mi je mama dala tubu pokvarenog majoneza, da je dekorišem. To mi nije bilo dovoljno, pa sam iz tegle izvukla jednog puža I stavila ga na sredinu.

Torta je izgledala neobično lepo, čak sam mami rekla da moja sledeća rođendanska treba da bude takva. Došlo je vreme za spavanje, ušla sam u kuću presrećna zbog torte, ne znajući da ću sutra početi dan plakanjem. Naime, ma koliko da je spor, puž sa torte se spasio i pobegao negde u cveće. To je bio prvi put u istoriji da je sa torte pobegla dekoracija.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Jezik za zube Ivan Tokin Oni Ivan Tokin: Oni Dusty_cover Gistro priče: Prolećno veče u kraju Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Trka za ceo život · · · ·