Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Nemam dilemu kada nekog treba da kontaktiram, a nije hitno- šaljem poruku u inboks ili mejl, znam da će taj neko videti kad vidi i odgovoriti kad bude hteo. I mirna sam, ne prekidam ničije umakanje hleba u sok koji su pustile punjene paprike, ničiji tok misli dok zuri u divlje zelenilo u bašti, kada se sve smiri i kada uzme telefon ili sedne za kompjuter videće da sam nešto pitala.

Tako radim kada nije hitno, ali kada jeste – tad ipak moram da pozovem. Kada je u redu da se zove?

Nekad je bilo da se ne zove u doba ručka i popodnevnog odmora. Beše nekad, ali sada oni koje zovem najverovatnije nisu u tri na ručku, o odmoru da i ne govorim. Eno ih, rade do pet, jedu kad stignu, što znači da zaposlene zapravo mogu da zovem kad hoću. Osim možda oko šest, pola sedam, jer zamišljam osobu koja se umorna vozi kući, svraća da kupi nešto da skuva, penje se, ulazi u stan, sipa piće, ide da se tušira i onda nastupam ja i moj poziv, koji joj sad najmanje treba.

Opet, zavisi šta imaš da kažeš. I umorni ljudi vole lepe vesti. Čovek gleda po sebi, ja ne volim kad me zovu ujutru i gotovo niko me tada i ne zove. Ima mnogo nezaposlenih, šta onaj koji zove zna da li sam ja jedna od njih. Pustimo nezaposlene barem da spavaju na miru. Mene možete pozvati u tri ujutru i neću pomisliti da se nešto loše desilo, ali to sam samo ja – sova.

Bonton je nastao kao skup opštih konvencija za zajednicu, ali pošto zajednica više ne ide na posao u sedam, a vraća se u tri, kućni red nam je otišao dođavola. Neko bi pomislio da će bundžija kao ja da bude srećan zbog takvog stanja stvari. Da je to pokazatelj slobode i relaksiranosti, pa i da budemo srećni i zovemo jedni druge do mile volje i kad nije vreme, nego je to tako zbog korporacija i para.

Ipak, i danas postoje ljudi koje pazim kad zovem, a ne šaljem im poruke. To su bake i deke, srećnici koji su živeli u drugo vreme, oni koji znaju šta je kada prilegneš sa novinama preko glave, posle punjenih paprika.

polje Ivan Tokin: Jedva Knjige Gistro priče: Knjiga Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanovića Prozor u dvorište: Život je tužna misao koja se pleše Decu ne donose rode Gistro priče: Decu ne donose rode · · ·