Ćinkve Tere
U VAZDUHU · kolumna

Ima ljudi kojima ništa nije dovoljno, koji će svemu naći manu. Pre nekoliko godina bila sam u Beču, i drugarica, koja je sa mnom putovala rekla je kako ne može da veruje kakva se fama diže oko austrijskih kobasica, jer to su samo kobasice, obične kobasice, bile one bele sa biberom, rozikaste ili tamne i pikantne. Nije joj bilo jasno zašto sam ja oduševljena, pa mi nije teško da pored svoje ljute, pojedem i njenu sa sirom.

Slično je bilo i sa čuvenom apfelstrudel potopljenom u beli divni krem u jednoj od najlepših bečkih poslastičarnica Cafe Museum, u koju su onomad dolazili Kaneti, Šile, Klimt, Kokoška. Za moju drugaricu to je bila samo obična pita u pudingu. Kažem joj da je tom logikom sve na svetu obično. Šta si očekivala od kobasice? Da ti otpeva i zaigra? Da, krem je samo krem, ali nije li jedan od najboljih kremova koje si probala? Izgleda da ne. Ili je mene opilo sve to zajedno, istorija mesta, atmosferičnost i modernistički lusteri sa početka prošlog veka.

Ima ljudi koji će vam reći da Ćinkve Tere nisu ništa naročito, da je to samo hrpa običnih kuća, ofarbanih u razne boje, da je to samo vizuelna predstava. Sa dobre razdaljine ili u turističkom prospektu ova skupina kuća deluje oku primamljivo, ali kada se priđe to su ionako trošni šareni kućerci. I ofarbani su prilično aljkavo. Da, jasno je meni to, kao i činjenica da je Santorini takođe gomila bele farbe i plavog mora i neba, koji prave takav specijalni efekat. Sve je to samo lepa slika, reći će vam dežurni namćori. Ovo mesto je ionako precenjeno, ima toliko lepših mesta u Grčkoj, a i inače. A tek što je skupo. Tost, đus i kajganu platićete krvavo, samo zato što sedite na beloj terasi sa pogledom na plavo more. Da, ali efekat je postignut i upravo kombinacija dve boje ovo mesto čini lepim i zanimljivim milionima turista, baš ta plava i bela, kuće i crkvice koje podsećaju na feta sir i modri obzor.

Ali nekim ljudima to nije dovoljno, oni moraju da imaju komentar više. Stari rustični gradovi su tom logikom običan kamen na kamenu, uske ulice i mršave mačke okolo. Ipak, hiljade ljudi žele baš na takvim mestima da provedu svoj odmor, da svakog dana na doručak idu upravo takvim ulicama, prolazeći pored istih prodavnica đinđuva i suvenira. Šta je pa Pozitano poseban? Rustična crkvica sa tirkiznom kupolom i plaža? Da, Nil Patrik Haris i njegov muž ovde su bili na medenom mesecu, ali šta nas to briga? Šta je pogled na ovaj gradić posebniji od onog na Sutomore? A realno, i sladoled im je precenjen. Kao i sicilijanski, navodno najbolji sladoled na svetu. Pa šta je sladoled, ako ne zaleđeno mleko, šećer i voda? I sad ćeš za to dati malo bogatstvo, samo zato što si u Pozitanu, Firenci ili Palermu.

Da, možda sam ja prevarena lepotom sveta, koja je lažna, fabrikovana, možda su uspeli da me uvuku u igru, od mene napravili razdraganog naivnog potrošača, ali neka, meni se zaista dopadaju austrijske kobasice i slike Santorinija, na kome još uvek nisam bila. Meni se sviđaju sve te slike sveta, sve je to lepo. I ono umiveno i ono divlje. Nekome neće biti ništa specijalno ni lisabonske keramičke pločice, jer nešto slično imaju u svojim toaletima. Znaš šta sve moj keramičar može da ti uradi za te pare? Pa uđi, tuširaj se i nagledaj se lepote.

Takvi ljudi će vam reći da ni najzapadnija tačka Evrope nije ništa posebno, da je to samo jedan ogoljeni greben i da ćete bez veze trošiti pare da se tamo odvezete. I šta ćete dobiti? Vetrinu koja će vam razbucati glavu i okean koji divlja. Jak mi je to ugođaj! Takvima će i predivni ogromni park Boboli u Firenci biti samo još jedan park, gomila drveća i poneki spomenik i vodoskok. To imamo i kod kuće. Eto ti Jevremovca, a ni on nije ništa specijalno uostalom. Oni nezadovoljni i sitničavi neće biti nežni ni prema svojoj zemlji i reći će možda da je čarobni Uvac samo gomila vode u vijugavom koritu.

Vraćamo se na hranu sa početka, i na one koji misle da ne treba ići u restorane, jer sve to jeftinije i bolje možete da napravite kod kuće. A i ko zna šta vam sve poturaju tamo i gde se kuvar počešao pre nego što se prihvatio vaše panko piletine. Za sve postoji jednostavno objašnjenje, ali gde je onda tu ushićenje? Opet, možda sam ja osoba navučena na ushićenja, samoobmanu i samozavaravanje. A možda se mojoj drugarici jednostavno samo nisu svidele kobasice. Njen deda na selu pravi bolje. Bolje čak i od Strahinje, Flojdovog ćaleta u Nacionalnoj klasi.

bob-dylan-2549292_960_720 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bob Dilanova električna gitara i ja 13A_0172 Prozor u dvorište: Istina ima teranje 100024520034 Prozor u dvorište: Konji koji jure Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Pritisak · ·