Panetone
U VAZDUHU · kolumna

Uvek se ismejem kada se setim koliko se divni pokojni Voki Kostić u svojoj emisiji nervirao što ljudi mešaju tatar, tartar i tarator. Nije mogao da veruje da ne znaju da je tatar-biftek, tartar sos, a tarator salata. Ali, svi mi nekada pomešamo termine. Meni je trebalo da naučim da je Pantone američka kompanija, koja je patentirala koloritni sistem, kojim se standardizuju boje, a da je panetone slatki italijanski hleb, nalik francuskom briošu.

I Pantone i panetone su nešto prelepo. Nije dovoljno što se jedna kompanija kao Pantone bavi nečim tako divnim kao što su boje, već svake godine i bira boju te godine, a ove je to ultraljubičasta. I nije da je Panetone običan hleb, već je to hleb blizak najboljem kolaču, sa grožđicama unutra, bogat i svečan, u lepoj kutiji koja podseća na koferčić. Lep li je svet u kome možete obući haljinu ultraljubičaste 18-3838 boje i doručkovati parče panetonea uz kafu. Ako ste kao dva nezasita Italijana, neće vam biti dovoljno da ovaj kolač isečete na šnite i jedete, nego ćete smisliti i dva prigodna krema, kojima ćete ga nafilovati i onda zalediti. Naziv mu i sam kaže pane i tone, ovog hleba bih mogla da pojedem na tone. I stvarno, i kad sam bila dete trebalo me je zabaviti nekom hranom, onda kada su roditelji hteli da rade nešto tako dosadno kao što je biranje boje za garnituru.

Bila bih nervozna onda kada bi mi rekli da ćemo pre odlaska na slatkiš ipak otići u prodavnicu nameštaja. Najzanimljiviji deo tog pohoda bio bi onaj kada bi me mama pitala da priđem i da vidim koja mi se boja u Pantone paleti najviše dopada za trosed. Tada bi prodavac doneo semplove koža, parčiće materijala raznih boja sa brojevima i oznakama. Nezainteresovano bih izabrala onu koja mi se najviše sviđa, a to je uvek bila neka jarka boja, koju bih i sada izabrala za svoj minimalistički rustični dom na Mediteranu. Mama bi mi objasnila da zapravo treba da se izabere između tri vrste braon, a ne neka tamo cigla boja. Te tri braon izgledale bi mi isto i dosađivalo mi je što smo tu, imam samo šest godina, i to me nimalo ne zabavlja, zašto nismo u prodavnici igračaka, ako već nismo u poslastičanici i zašto traćite moje vreme? Dok bi mama i tata stajali još koji minut u dilemi, ja bih se, kao i svako dete, nemirno ili radoznalo, šetkala po prodavnici, sedala na svaki trosed ili fotelju, vrhovima prstiju pipajući naslone, ispitivajuči materijale, nežnost ili krtost kože.

Pitala bih se zašto kupujemo najtvrđu garnituru, ne znajući da su ove mekane od veštačkih materijala, a da tata i mama hoće samo pravu kožu. O tome bih razmišljala samo minut, a onda bih već zaboravila na to. Žalila sam prodavca, koji radi u tom dosadnom prostoru, umesto u poslastičarnici ili barem prodavnici igračaka. Cupkala sam okolo, odlazila duboko u radnju, jer bi me privlačili najrazličitiji lusteri, svi nakačeni na jedan zid kako bi ljudi imali uvid i izabrali najbolji. Onda bih pojurila do mame, koja se i dalje bavila besmislenim nijansama braon boje i pitala je zašto umesto toga ne kupujemo luster. Zvala sam je da dođe da vidi kakvih ima, kao da sam samo ja otkrila da u prodavnici postoji i taj deo, ali bi me ona umesto da dođe zamolila da budem dobra i strpim se i da uskoro idemo. Vrpoljila sam se još malo i ležala na izloženim krevetima. Odlasci u ovakve prodavnice dosadni su kad si mali, tek kasnije, kad se sa nekim budeš useljavao u novi stan, shvatićeš koliko uzbudljivo može da bude biranje boje kauča i boje u Pantone paleti. Sećam se da me je tata, kada sam bila mala vodio u još dosadnije radnje, one koje su prodavale eksere, razne vrste zavrtnja i bušilica. Kakvo epsko dosađivanje.

Mislila sam se – e, za ovo ćeš morati da mi se iskupiš nekim ogromnim kolačem. Ali kako sam ja sa neodlučnošću i strašću pola sata kasnije birala kolač, tako se tata strasno unosio u biranje zavrtanja. Njega je to interesovalo, ali bi zato ludeo, kada bi mama htela da vidi i proba neku garderobu. Večito nas je čekao ispred prodavnice, ubijen u pojam prevelikim izborom i gužvom. Neretko bi me pozvao da, dok mama proba, odemo na sladoled tu iza ćoška i sačekamo je. I tada mi je pričao kako je to dobar sladoled, ali da će me voditi u Italiju, tamo ima još bolji. I vodio me je, ali sam posle išla nekoliko puta i sama, znajući, posle proučavanja boja u školi slikanja, da u Sijeni prepoznam pečenu sijenu. Da, to je bio naziv boje. Znala sam i za gomilu boja koje moj tata, kao i dobar deo muškaraca nije znao da prepozna, pa možda zato nije bio od pomoći mami u biranju boje kauča. Znala sam za parisko plavu, kadmijum zelenu, tamnu kraplak, ciklama, titan belu, alizarin crvenu, grimiznu. Sada se ne vrpoljim u prodavnici nameštaja, ali za razliku od moje mame, odlučna, uvek znam koju boju kauča želim. To je odluka koju valja proslaviti, pa posle toga vrlo često sebe poželim da povedem na tatar, tartar ili tarator. A valjalo bi i na parče Panetonea.

Srce moje malo Prozor u dvorište: Srce moje malo Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu · · · · ·