Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav
U VAZDUHU · kolumna

Za mesec dana se udajem. Ne mogu da kažem da sam o tome sanjala ceo život i da sam u glavi, iako sam zaluđenik za modu, imala savršenu haljinu za tu priliku. Ono o čemu jesam maštala, i to negde od kraja tinejdžerskog doba je da nađem nekoga sa kim ću moći da radim sve i idem svuda.

Mislim da sam se pošteno inspirisala tekstovima o ljubavima slavnih. Bili su mi uvek zanimljivi Liz i Barton, jedan deo moje ličnosti obožava napetost i strast, gađanje flašama viskija i pečenom piletinom. Ljudi o njihovoj ljubavi govore kao o pravoj, ali ne i kao srećnoj. Nasuprot njihovoj, ljubav Pola Njumena i Džoan Vudvord prikazana je, a valjda je takva i bila, kao ona koja podrazumeva zajedništvo, poverenje i sigurnost. Znala sam da će doći dan kada će mi se desiti to, ali i tada sam želela ljubav, a ne obavezno da se udam. Dakle, maštala sam o sjajnim muškarcima, kao i o dobrim haljinama, ali odvojeno. Nekako sam od svih haljina na svetu najmanje razmišljala o venčanici. Čak i moje Barbike, a bilo ih je dvadesetak slabo su se udavale, više su se dobro oblačile i vozile kolima. Kenovi su uvek bili u manjini, kasnije sam smislila foru za banjalučkog Kena, aludirajući na njegovo brojčano stanje u odnosu na Barbike. Ken je bio glup, dosadan i suvišan, sa svojim plastičnim kezom, on nikada nije bio u fokusu radnje.

Daleko od toga da sam, kao devojčica mislila da su dečaci nevažni. Potpuno suprotno, imala sam simpatiju za koju sam mislila da je fascinantno muško ljudsko biće i čak sam izjavila da hoću da se udam za njega, što je tad, kada smo imali pet godina bilo smešno i slatko. Kada su čuli da se udajem ljudi su počeli da me zapitkuju najviše o haljini. Tome sam sama kriva, jer godinama kačim slike prelepih vintage haljina, onih sa dodela Oskara ili pravljenih specijalno za jednu Odri i jednu Grejs. Iz komentara ljudi, stekla sam utisak da od mene očekuju ni manje ni više nego takvu neku haljinu, na stranu to što bi takav komad koštao kao garsonjera na Krstu. Neki su bili razočarani, kada sam im rekla da neću imati venčanicu sa šlepom i dugim velom. I onda, kao da smo se vratili u detinjstvo, gde je negde na patosu, u uglu bio bačen glupi Ken. Fokus je odjednom bio samo na meni, jer sam ja diva, kraljica i mlada, božanstvo koje je industrija napravila, mladoženja je nevažan, on je fikus i njega tema venčanja uopšte ni ne interesuje, ionako će za sat vremena kupiti neko generičko odelo i toliko. A ja zaslužujem samo najlepšu haljinu, jer je to najlepši dan mog života – govorili su mi u nekim buticima, dok su mi preko grudi navlačili tkanine, jer da, ja ne smem sama da probam venčanicu, da je slučajno ne pocepam. Da sam u Dioru, pa i nekako, ali ajde, takva je valjda procedura.

Emisije o savršenoj venčanici i o pritisku koji izbor istih pravi prelile su se u stvarnost i kao da je pronalaženje idealne postalo mukotrpnije od pronalaženja prave ljubavi. Dobro je to znala Liz, koja se udavala osam, za Bartona dva puta, jednom u žutom kompletu. Kada se setim tih njihovih slika, uvek vidim dvoje, jake ličnosti koje se vole. Čini mi se da je i u nečemu što podrazumeva dvoje, kao što je venčanje, fokus nepotrebno pomeren na mladu i na njen izbor toalete. Kao da glavni junaci nisu ona i on, nego ona i njena haljina. Slabim ličnostima možete podvaliti i dovesti ih do histerije, u kojoj će plakati, jer nemaju savršenu haljinu za najvažniji dan u svom životu.

Nažalost, ovakva fama je i nastala zato što je to nekim ljudima jedini način i jedini dan da u životu budu glamurozni, pa je pritisak da se ne pogreši. Odeš i izabereš šta ti se sviđa, ne padaš u fras. Ali lako je meni, sa mojim stavom, ja se osećam lepo i u trenerci i u venčanici, koja nije, niti će biti moja jedina glamurozna haljina u životu. Tako treba razmišljati – ovo je jedna lepa haljina, ali biće ih još u mom životu (što ne znači da će biti više brakova). Barbika i Ken, koji se danas venčavaju napiće se šampanjaca i šampanjaca, putovaće, praviće bebe, oblačiće i Dior i tahićansko cveće. Haljina je važna i moja jeste čarobna, ali je važnije za koga se udaješ. A kao što je jednom rekla gorepomenuta Odri, ako je to zaista njena izjava – najlepša devojka je srećna devojka. I takva devojka će da sija. A i momak.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Na nivou Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Gistro priče: Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Nikad nije ono što mislite Prozor u dvorište: Nikad nije ono što mislite Foto drveća Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drvo · · ·