Ana Vučković
U VAZDUHU · kolumna

Vest o smrti Entonija Bordejna zatekla me u bolnici, gde sam nekoliko sati ranije rodila sina. Sedela sam u trpezariji porodilišta i prebirala malo po telefonu, malo po neslanoj piletini i kuvanom krompiru, koji, verujem ne bi impresionirali jednog od najboljih kuvara današnjice. Valjalo bi tu dodati korijandera ili nekog pogano ljutog sosa.

Ali, takva je bolnička hrana, da ne optereti stomak, sada naglo ispražnjen, takva je hrana pogotovo za porodilju sa visokim pritiskom, kakav sam ja imala poslednjih nedelja trudnoće. Iskreno, bila sam pozitivno iznenađena hranom za koju sam mislila da će biti mnogo lošija, zaplašena raznim pričama. Čak smo se drugarica, koja ima ćerkicu i ja šalile da ćemo napraviti listu dobrih jela iz porodilišta. Ona bi nominovala odličan pire-krompir iz Fronta, a ja solidan pileći paprikaš iz Zvezdare.

I buntovna i besna, kakva sam, pitala sam se zašto dođavola i dalje moram da jedem neslano, sada kada pritiska više nema, i kada je sa bebom napolje otišla i silna voda, i kada su moje noge ponovo tanušne i neobično lepe u krutoj plavoj bolničkoj spavaćici. Te misli prekinula je vest, koja je prostrujala svetom i mojom glavom.

Neko buntovniji i besniji od mene, neko za koga smo svi mislili da je jedan od najvećih srećnika na svetu, napustio je šareni, ukusni, opori, surov svet samoinicijativno. Ako vam se ne sviđa, bolnicu možete napustiti na svoj potpis i zahtev. I pored kriza, u svom dvonedeljnom boravku u bolnici, nisam htela da izađem. Vreme sam ubijala podkastima, knjigama, između ostalog i Bordejnom, obećavajući svom sinu da ćemo u životu uvek bogovski da jedemo, putujemo, i najvažnije – da se uvek dobro zabavljamo.

Zašto bi neko ko ima sve to sebi uradio? Najlepši život koji možeš da zamisliš, mnogo izazova u prošlosti, ali sad jedan čaroban život.

Došli smo kući i iste te večeri, dok sam gledala svoju bebu kako mirno diše, miriše kao keksić u belini kreveca, kao nekog hrama, raspala sam se. Počela da ridam, ophrvala me i lepota i tuga sveta, sve se skupilo, iako sam bila najsrećnija. Bila sam preplavljena emocijama, ali me je konačno puštao pritisak, bolnica, porođaj, strah, bol, taj kombo svega. Ne moraš biti tužan da bi tako plakao. Naprotiv. Ljudi su mnogo kompleksnija bića, imaju slojeve, kao čenovi belog luka. O tome bi Bordejn imao šta da kaže. Ne samo da snižava pritisak, nego sa belim lukom čudo u kuhinji možete da napravite.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: No filter Pučina I.Tokin Ivan Tokin: Bez panike Sonic Youth Ispovesti uživaoca pop kulture: Sonic Youth i ja Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa do daske · ·