Ana Vučković
U VAZDUHU · kolumna

Jedno od najbolnijih sećanja iz detinjstva je ono kada stojim u kadi, a mama mi slabim mlazom tušira kolena, kako bi odvojila hulahopke od rane, koju sam napravila padom na beton. I džaba što je mama bila izuzetno nežna, bolelo me je. I možda to nije bio samo običan bol, već strah od rupe u telu, od rane. Nekada nisam smela ni da ih gledam, tekla je krv, imala sam osećaj da će mi, kao u dečijoj pesmi izaći crevce kroz ranu, da mi odlazi sva snaga.

Možda to tada nisam mogla da kažem, ali sam osećala. Samo sam želela da se rana što pre zatvori, kajala sam se što sam bila nepažljiva, što sam uopšte pala, bilo mi je žao hulahopki, pogotovo ako su bile neke lepe, pastelne, roze ili žute, ali bi ih brzo prebolela, videvši kako ih mama nehajno baca u đubre i uzima me iz kade da me ponese do kreveta. To je radila, jer su mi noge još bile slabe i u šoku.

Ležala sam na krevetu i plakala, previjajući se, kao da se radi o nekoj ozbiljnoj povredi. Oduvek sam bila kenkav bolesnik, gubila se moja hrabrost, bila sam kukavica kojoj su eventualno mogli da pomognu slatkiši. Mama bi mi dala neku lizalicu ili čokoladu da se topi u ustima i nadjača svojom divotom bol i dramatično pulsiranje žive rane. Obukla bih onda pamučnu trenerku, obavezno tamnu, jer nisam želela da mi slučajno rana procvrči kroz svetlu tkaninu. Samo sam želela da nestane. A onda bih zaspala i sutra bi već bilo bolje. Na rane bi bile nalepljene gaze ili hanzaplasti, kakav samozaborav, da ne gledamo posledice nepažnje i nehaja. I onda bi tako prolazili dani i posvećivala bih se drugim stvarima, zaboravljajući na bol i minimalna probadanja kroz telo.

A onda bi došao dan D za rane, kada bi mi gaza jednostavno spontano spala, a to mi ne bi smetalo. Rana je polako počinjala da se zatvara, na njoj bi se napravila fina skrama, telo je radilo kako valja, a ja sam, zaboravljajući gađenje i bol od pre nekoliko dana, bila spremna da radim jednu od najgroznijih stvari koje vole deca – da čupkam ranu. Kada je rana blizu zatvaranja, ona golica i ne možeš da izdržiš da je ne čačkaš. Nije više nikakva hrabrost čupanje korice. Znaš da treba da pustiš da otpadne sama, ali je neobično prijatno da je diraš. Ako je reč o modrici, stvari su još lepše i koloritnije. Crvena boja se polako pretvara u žutu, pa i u ljubičastu i, iako se radi o mom telu, telu u kome se trenutno nalazim, gledam ga kao neko čudno platno, kao eksperiment.

Zašto sam odlučila da pišem o ovoj groznoj temi? Možda zato što sam ovog leta uspela da telo obradujem silnim povredama, ali i zbog toga što sam naučila da uživam u njihovom zarastanju. Lepo je videti kako telo zaceljuje, kako se menja na bolje, gledati progres i onda kada ga na drugim poljima nema. To ne znači da bih se namerno povredila samo da bih gledala kako se slojevi kože menjaju, ali kada već neke rane moraju da nastanu, hajde da na njih ne gledamo fatalistički, pogotovo ako nisu opasne. Još jedna stvar mi se uvek dopadala u vezi sa zalečenjem – činjenica da kao da ponovo otkrivaš svoje telo, da obratiš pažnju na taj pojedinačni povređeni pedalj svog tela i pružaš mu pažnju. Tu čovek vidi kako je kratke pameti.

Čim se rana zaleči, ponovo svoje telo uzimamo zdravo za gotovo i opet jurimo u potrazi za novim nogama od stolice da se udarimo, da se u snu čuknemo o okvir kreveta, trčimo, kao onda kada smo bili mali i nesputani, kada smo se igrali u velikim dvorištima ili na ulici, sa drugom decom, i kada bi se katkad desilo da padnemo na pod i polupamo kolena. Šta je sada drugačije? Sada sama brinem o svojim ranama. Sama sebi skidam hulahopke i blagim mlazom čistim ranu od kamenčića i prašine. Skrivam povrede od mame. Ona se ionako uvek više uplaši i potrese i ne može da veruje da sam ponovo pala, mazga od trideset i kusur.

Pamtim samo sretne dane Prozor u dvorište: „Pamtim samo sretne dane“ Gistro priče, foto: Vladimir Skočajić Skoča Gistro priče: Gde su ti snovi, dječače? Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Na nivou · ·