Roze pank srca (izvor: openculture.com)
U VAZDUHU · kolumna

Iako u svom društvu važim za osobu koja drži do svog izgleda i voli lepu garderobu, bilo je i situacija da na nekim mestima budem diskriminisana, jer nisam dovoljno glamurozna, jer baš u tom trenutku nemam savršene lokne ili torbu. To se dešavalo na poslu, na koji je trebalo da idem već oko devet ujutru, a s obzirom na to da mi je ustajanje jedna od najbolnijih aktivnosti u životu, navlačila bih na sebe farmerke i džemper i hitala na radno mesto na kome je bilo devojaka, koje su ambiciozno pristupale jutarnjem izgledu.

Rano ujutru nosile su štikle, imale perfektno izvučene linije ajlajnerom, njihove odevne kombinacije bile su promišljene. Kada bi me te iste osobe videle uveče u gradu, nisu mogle da poveruju kako dobro mogu da izgledam. Zašto takva nisi na poslu? Zato što ujutru ne želim da živim, a ne da se još budim sat vremena ranije da bih učinila da moje suve lokne deluju mokro ili obratno ili da se feniram na farafositku. Nije mi to smetalo, jer sam zato popodne i uveče, kada bih našla dovoljno vremena da se lagano i sa uživanjem spremim izgledala kao bombona. Ipak, nedavno mi se desilo da prvi put u životu budem diskriminisana zato što sam lepa i čista.

Naime, ove godine slavimo četrdeset godina od pojave panka. Bila sam na dešavanju, koje je bilo posvećeno upravo ovom jubileju, i na kome se pojavilo mnogo starih pankera, novinara, mladih izdanaka i dalje zainteresovanih da budu deo ovog pokreta, koji se, priznaćemo, promenio i razobličio. Svejedno, pojavila sam se u Kinoteci, kako bih snimila prilog za posao na tribini, ali i gledala film Jubilej Dereka Džarmana, koji sam i ranije, zainteresovana za temu gledala nekoliko puta. U publici nas je bilo raznih, ne može se reći da sam se posebno izdvajala svojim meksičkim pončom i nehajnom, ali romantičnom punđom. Negde na pola predavanja je u salu ušla pankerka, imala je pedesetak godina po mojoj proceni, premršava, neugledna i neuredna, sa sobom je nosila tovar nekih stvari u kesi. Iako je kasnila, morala je odmah da uđe u dijalog sa čovekom koji je vodio tribinu, hvaleći se svojom vezom sa Džonijem Rotenom, slavnom pankerskom prošlošću i sadržajem kese, u kojoj su uspomene, relikvije, garderoba, ploče s kraja sedamdesetih, kada je i u Beogradu pank bio živ koliko i na Ostrvu.

Bilo je tu preterivanja, preuveličavanja, ali valjda to svi radimo kada pričamo o svojoj prošlosti i danima mladosti, žena je pričala o tome kako to nije bio šminkeraj, kao u filmu Dereka Džarmana, koji je prilično poetizovan, već kako su se zapravo u realnosti šibali, izbijali zube jedni drugima i šišali hipike po Tašmajdanu. Rekla je i koliko ima godina, bila je godište moje mame, koju je pank samo oprljio, ona je više bila novi talas, u to vreme izgledala je kao devojke iz benda Human League. Ova autentična pankerka, koja je sedela na metar od mene očigledno se gadila toga, rekla je da su se tada svi prodali, da su svi ušli u komercijalu i da su najbolje godine njenog života pale u zapećak. Adam Ant, Nina Hagen, svi su se prodali, svi su debelo naplatili svoju pobunu, ali važno je da je ona nastavila sa tim, da je ostala slobodna i istrajna. Obećala je kako će svima da pokaže šta sve ima u kesi, ali kada se predavanje završilo i kada smo ustali, mene je pogledala prezrivo, jer kako dođavola mene, u crvenom ponču sa meksičkom veselom šarom može da zanima baština panka? Možda joj je kriva bila i moja čista kosa, jer je njena izgledala kao da je nije oprala od onog trenutka kad je istu šišala nekom mučenom hipiku. Tako sam prvi put bila diskriminisana zbog čistoće. I zbog stila, naravno.

Nije važno što ja o panku znam verovatno isto koliko i ona, ja sam preženstvena da bi me zanimalo bilo šta o tome. Jednom mi je na vođenju kroz istoriju beogradskog street-arta neki tip rekao da ne izgledam kao osoba koju zanimaju grafiti, samo zato što sam tada imala suknju sa volanom. Grafiti, posebno oni najraniji, u vezi sa hip-hopom, oni bi trebalo da zanimaju samo gangsta tipove? Da bi se uopšte bavila time moram da nosim trenerku valjda? U ovakvoj haljinici izgledam kao da me zanima samo Doručak kod Tifanija i kremasti kolači na Monmartru i dugi poljupci na mesečini. Aman ljudi, 2017. je, kako vam neke stvari nisu jasne? Ovakve podele su veštačke, glupe i pre svega irelevantne u današnje doba. Jednako čudno mi je bilo pitanje mamine prijateljice kako ja to znam mnogo o muzici njene mladosti, o ranom rokenrolu. Pa, tako što me je zanimalo, a takođe postoje i ploče, knjige, snimci, pa sam se, eto, uputila. Takvim ljudima bi trebalo postaviti pitanje kako je uopšte moguće da znaju za Edvarda Griga ili Velaskeza?!

Biserčići u ušima znače da si romantična, pa da nema šanse da voliš Karpentera. Svi bolje od tebe znaju šta ti pripada. I tu sledi ona užasna konstatacija – nisam znala da si u tom fazonu. Baby, ja sam u svim fazonima. Autentična pankerka, koja se zalaže za slobodu da budeš ko hoćeš (osim ako si hipik 1980, onda ćeš biti ošišan), mene izuzima iz druženja, jer svojom čistoćom i nežnošću nisam zaslužila. Nisam htela da gubim vreme, pa sam otišla, ali mi je padalo na pamet da joj kažem da danas, kada slavimo četrdeset godina panka, ni taj pank više nije što je bio, da on više ne postoji, i to ne samo zato što klinci, koji ne znaju ko su Ramonesi nose majice sa njihovim logoom, već zato što su se i ti protopankeri i pankeri promenili, ostarili, užljebili u sistem, ušli u korporacije na isti način na koji su i hipiji, ošišani hipiji.

Htela sam da joj kažem i to da ako si bio štrokav i buđav 1977, to jeste bio pank, a ako si danas takav, ti nisi pank, ti si samo smeće. Poštujem sve, ali u novom veku svi su se oprali, svi su uštirkali svoje košulje, tvoj bivši Džoni Roten pred koncert pije voćni miks i jede grilovanu piletinu. Nisam imala vremena da joj sve to pričam, otišla sam kući da na miru slušam XTC i gledam cipelice Vivijen Vestvud, romantične, kao iz bajke. Eto, i Vivijen pravi srcolike rozikaste stvari. Možda zato što je roze srce veći pank od prljave kose i polupanih zuba. Umorni su Gilan i Plant, pevala je moja obožavana Pekinška patka, ali mi se čini da smo danas svi umorni, pogotovo umorni da se pravdamo bilo kome, a ponajviše isključivima zaglavljenim u vremenu.

Ja sam Staša (foto: S.Vukadinović) Ja sam Staša: Ne s njim u kafanu Vizantijska carica Zoja i likovi muževa Pouke iz prošlosti: Novi muž, novi portret Eutanazija (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: I ljude ubijaju, zar ne? Mjuzikl (foto: Singin' in the rain) Žena na ivici nervnog sloma: Kao u mjuziklu · · · · ·