Ana Vučković
U VAZDUHU · kolumna

Došao je onaj period godine kada svakodnevno moram da mažem kremu za ruke, kako mi ne bi bile kao u kakvog nadničara. Došla je jesen. Uzela sam kremu od ružine vodice, a onda mi je iz ruku od glicerina ispao njen poklopčić, mali i ružičasti. Otišao je negde ispod police za knjige. Sagla sam se, ali tamo ga nije bilo, kao ni ispod kreveta. Kako je moguće da nešto tako upadljivo ne mogu da vidim?

Sve sam prevrnula, ali mali komad plastike nisam našla. Nije to što mi je preko potreban, baš me briga, nego me je nerviralo što je nestao bez traga. Nije prvi put da mi nešto ispadne i onda kao da ga parket usisa.

Zamišljam kako se stvari uvlače u onaj prorez između daščica, kako propadaju u ono što naučnici zovu crvotočinom, kako ih jede crna rupa. Nema drugog objašnjenja za njihov nestanak. Neke od izgubljenih stvari budu nađene pri generalki stana, iza ormara, u nekom mrtvom uglu, ali neke se ne vrate nikad.

Sećam se kako je moja mama, kad sam bila mala, tati u kupatilu tražila sočivo. Redovno bi mu ispadalo, a kako onda onaj koji ne vidi da traži sočivo sam? Isto kao kada čovek koji ne vidi traži sam svoje naočare. Mama i tata su se dogovorili da joj on za svako pronađeno sočivo da tadašnjih sto maraka. A bogami, i novčanice od sto maraka nestajale su bez traga, u knjigama, u koje smo bili ubeđeni da smo ih stavili.

Kako sam starija pokušavam da vežbam svoj fokus, da na listu biljke gledam onu najsitniju šaru i zarez, da u opeki posmatram koncentrisano onu najmanju pukotinu. Tako se čovek smiruje, ali i vežba oko. Kupila sam dečiju knjigu, u kojoj na raskošnom crtežu, koja liči na Bošovu sliku, u šumi treba da nađeš jazavca, u muzeju treba da nađeš dekicu, u parku treba da nađeš ljubičasti cvet, nešto kao kada smo ranije tražili čuvenog Valda i njegovu crveno-belu kapicu. Satima mogu da gledam te crteže. Šteta što mi to ne pomaže da onda kada mi treba pronađem izgubljene stvari u kući.

Možda zato što stvarno nestaju, dešava se magija i one se premeću u neki paralelni svet, skladište stvari koje je usisao parket.

Volim da, dok držim bebu gledam one najsitnije dlačice na licu ili na ruci. One se vide samo ako se dovoljno približim, i ako je dobro prirodno svetlo, izlaze iz kože koja je podeljena u milijardu onih malih polja. Ponekad se koncetrišem na to najminijaturnije, koje se ne može dalje podeliti. Liči mi na oranicu, koja je suva. Treba joj krema. Ona bez poklopca, malog i ružičastog.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja · ·