Ana Vučković Penzos
U VAZDUHU · kolumna

Kada mi je umro tata, dugo nisam mogla da podnesem stare ljude, pogotovo u gradskom prevozu. Tražili su svoje, tražili su da sednu, da se uhvate, da se smeste. Mrzela sam ih, jer on nikad neće biti star, taj lepi dečko od pedeset i kusur, on će zauvek imati krupne smeđe oči i biće momak. Mrzela sam ih, jer bi za njih, da ih vid, on rekao da su stari, on bi njima ustao u prevozu. No, on se nikad nije vozio gradskim prevozom.

Dobro, ne nikad, ali sigurno godinama nije ulazio u ljušturu poslatu iz Bazela ili nekakvog uzavrelog andaluzijskog grada. Eventualno onda kada su mu kola bila na popravci. On se šetao gradom i vozio svoja kola, gazio je pločnike ili papučice svojim kožnim cipelama, imao je jedne italijanske od isprepletane kože, kao pruće, nisam ih videla koliko i njega. Znam gde su. Tamo gde će možda za koji dan biti ova bakuta sa dugačkim podvaljkom, nalik na slavuja. Na onome što su nekada bila usta, a sada je samo usni otvor, karmin, bordo linija, jer ona o sebi brine, prava gradska gospođa iz Krunske. Tata i ja bismo se smejali ovakvim voštanim bakicama. Ili ovoj jednoj koja upravo ulazi i pomalo liči na crnkinju, debela usta i nekakve zlatne alke. I svi zahtevaju da sednu, a ja ne želim da im dam, jer ih mrzim, jer oni žive i dišu i dišu duže i pune im se pluća, a ja i dalje vidim sliku gde njegova liče na kostur pileta, kao kad ga tražiš po supi, pa izroni, koske, mrska su mi njihova mesa i debele noge, trupci puni života, pa čak i sa venama i kapilarima, čak i sa hiljadu problema, i dalje sve nekako radi, rumeni su u licu, ima onih koji su vitalni, ovaj deda mora da ima devedeset, a lep je mamu mu jebem, koliko li je pre bio lep, ako je sada ovakav, vidim ga, pre pedeset godina, zgodan momak, košulja mu je upasana u pantalone i bejbifejs, crno-bela tehnika, ali njegovo lice i tad je moderno, kakav Džoš Harnet od dede, deluje kao prava mangupčina.

Koliko ih je takvih na Zejtinliku, svi tu, a nisu se pošteno ni napili, ni izljubili devojke, ni udahnuli duboko, vidim ova baka nosi cveće, e pa tako su i njihovi životi prekinuti, kao cveće kada je isečeno, izrezano. Cap i – nema. Koliko lepih neobuzdanih duša je tu, ali evo ga ovaj deda, on mora svašta da je prošao, evo ga, sedi i provlači češalj kroz kosu, onaj češljić, što staje u džep. Sa maramicom. Sed, ali lep, filmski glumac, jer u svakom je dedi i momak, to se mora zapamtiti. Nekad mi se čini da mogu i da zamislim kako je izgledao neko koga vidim da je star, kao u nekom kompjuterskom programu mu oduzimam godine, peglam bore, kosim oči, da budu kose kao da je iz Šikokua, bez sve šale, zatežem obraze i zamišljam, ali mi u jednom trenutku kroz glavu ili projuri ili ne projuri savršena zamišljena slika. Sa nekim ljudima jednostavno ne ide.

Ovog dedu sam nekako odmah mogla da pretvorim u mladića. A to ne mogu sa tatom. Teško mi ide da ga postarim. Kako bi tata izgledao kao stariji, kako bi izgledao kao deda? I ne mogu da smislim, ne može ni da mi projuri slika. I zato ih mrzim. Njega nema, a oni na miru stare, čitaju svoje novine, garave prste, zaokružuju tekstove, lupom čitaju stupce, nadnose se nad umrlicama, mrve i mrljave hranu što im se prinosi, oni na miru stare, idu da obiđu svoje grobno mesto, kao najlepši hotel i sa radošću, žale se i kukaju kako im sve puca i lomi se kao čokolada, za koju su unucima dali pare. Neću da vam ustanem u prevozu, jer on nikad neće biti star. Koliko ne mogu da vas gledam, vaše dugačke guše, vaše kvrgave noge, vaše broševe koji pokrivaju ono što su uradili moljci, vaše cegere i ne želim da vam ustanem u troli.

Mrzela sam ih jer su uspeli, nisu se spotakli o neku glupu bolest, bili su od boljeg štofa. Znate ono kad se kaže – ti ljudi su od nekog drugog materijala. E da, oni to jesu bili i sa njima i njihova odelca i kačketi i poneki broš i tanka usta i uši porasle od starosti. Nisu mi bili mrski, oni koji su kada su bili u mojim godinama kada se moj tata rodio. Oni, koji su kornjače i veterani sa kolicima za pijacu. Mnogo njih ide na crveno, a ništa ih neće ubiti i zaustaviti, jer to nisu učinile ni one prve bombe ni one sledeće, ni one sledeće, njihove kosti impregnirane su mlekom i jajima u prahu ema esesa esesa pipija, hrana na tačkice. Tačkice i na haljinama. Polka dot haljinu nosi i ova baba preko puta mene u tramvaju.

Mrzim ih. Mrzela sam ih. Ali sam prestala. Bili su mi divni oni koji su divni i mrski oni koji bi mi bili mrski. Sećam se, negde sam čula da je umro Žika Milenković i rekla tati i tata je rekao da je to žalosno, jer je Žika njegovo godište. Ne taj Žika, tata, ne Žika iz Baba, nego stari divni glumac Žika Milenković. Na stanici sam, okrećem se i vidim njih, starce. I znam da ni njih uskoro neće biti i da i oni to znaju, i žao mi je, stvarno mi je žao.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim Televizor Lara Marinković: Šta je bilo posle… Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pogubljeno vreme Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja · · · ·