Suvozač (Foto: Pinterest)
U VAZDUHU · kolumna

Kada sam bila mala mnogo sam volela da se sa tatom vozim kolima po gradu. Bilo je to pre školskih obaveza, kada sam svakog dana mogla tati da pravim društvo gde god da ide. Kupovali smo Mikijev almanah, moje prve parčiće pice u životu, išli kod staklara, koji se, sećam se, zvao Oto, na spaljivanje bradavica na mojim šakama tečnim azotom, posle čega bih, pošto je to bilo neprijatno iskustvo dobijala slatkiše.

Obožavala sam momenat kada tata treba da ide nešto da završi napolju, pa me ostavi u kolima i kaže mi da ga sačekam i nikoga ne puštam. Tada sam u kolima bila sama, a opet u velikom gradu, mogla sam iz bezbedne udaljenosti i bez da me iko napolju čuje da, posmatrajući kroz prozor promicanje ljudi – pevam. Osećala sam se kao da sam u vakuum kapsuli i tada bih zaboravljala svoj veliki strah, da dođe parking-servis i kola, zajedno sa mnom podigne i odnese. Tata se šalio i govorio mi da je to sasvim moguće, zamišljala sam to kao neku vrstu čudnog ringišpila.

Bilo mi je zabavno da iz kola, kada bismo išli u goste, gledam tatu kako očarava cvećarku i skoro pola sata sa njom razgovara i bira celofan i mašnu, kao da sam gledala neku seriju. Tata se uvek vraćao sa najegzotičnijim ikebanama. Bilo mi je čudno kada se kola ne kreću, kada se, kao na moru parkiramo na trajekt i onda vozimo od Kamenara do Lepetana. Tada sam napisala jednu od svojih prvih priča o kolima koja se odmaraju, jer su i sama krenula na letovanje.

Ipak sam najviše volela da, kada se kola peru, budem unutra i gledam kako se penušava i uzbudljiva sapunica sliva po šoferšajbni, a ja sam na sigurnom. Tek kasnije sam saznala da kola ne moraš da pereš kod kuće, nego u perionicama. Tek to je bilo uzbuđenje, kada si unutra, a oni ogromni sunđeri počnu da prelaze preko ljušture kola.

Sada retko ulazim u kola, ali imam utisak da bih, da me sada neko ostavi unutra – baš uživala. Postoji neki poseban zen, ja ga nazivam zenom suvozača. A ima tu malo i detinjstva, kada se ne mora ništa i kada o tebi neko brine.

Bicikl, foto: Staša Vukadinović Ja sam Staša: Bicikl Foto Ivan Tokin pešački prelaz Ivan Tokin: 00:26 Istinite laži (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Istina voli da laže Felinijev crtež za Amarkord  (vlasništvo Fondacije Federiko Felini u Riminiju) Pouke iz prošlosti: Da li ste ikada sreli odrasle? · · ·