Zvrčke (foto: Pinterest)
U VAZDUHU · kolumna

Gledam pre neko veče novi Linklejterov film o mladim bejzbol igračima na koledžu 1980. godine i njihovim dogodovštinama, žurkama, zaljubljivanjima, drugarstvu i onome što Amerikanci nazivaju „pranks“, a mi bismo to mogli da prevedemo kao nestašluk, obesnu šalu, psinu, podvalu. I pitam se zašto kod nas ovakve obesne šale nisu popularne.

Ne pamtim kada sam čula da je neko smislio originalnu, a bezazlenu podvalu svom prijatelju, pa da su u njoj obojica uživali i kasnije joj se smejali. Čak ni prvoaprilske šale nikom više nisu zabavne, izgleda da smo istrošili rezervoar ideja ili da mislimo da je ovo jednostavno glupo. Nekako se osećamo moronski kada se setimo da smo lepili nekom žvaku u kosu ili nekog polivali štrokavom vodom sa prozora škole, kao da nam se ponovo aktiviraju bubuljice i u glavi počne muzika Scooter-a. Možda smo postali preozbiljni ili smo gledanjem stand-up komičara, pričanjem intelektualnih i meta-viceva ubili u sebi detinji poriv da na nekoga pucamo iz vodenih fluorescentnih pištolja ili ga sapletemo kada se najmanje nada. A nije oduvek bilo tako.

Baka mi je više puta pričala o tome kako su u internatu u kome je ona bila učeći domaćičku školu, voleli da jedni drugima smeštaju zvrčke, kako je ona to zvala. Tako je drugarici stavila lavor hladne vode pored kreveta, da u njega ugazi kada se probudi i odluči da ustane. Možda nama to više nije smešno, nego glupo. Zašto? Zato što više nije zabavno, ako je bezazleno, nego daj Jackass, pa da izginemo, i to bukvalno. Da ne grešim dušu, priznajem da sam i ja neobično uživala u ovoj seriji, znajući da se na kraju, ako se emituje, sve dobro završilo i da niko nije ozbiljnije povređen. Daj neku ozbiljnu i ekstremnu zabavu, daj da vidimo dokle može da se ide, jer su naša čula navikla na dramatiku i pomeranje granica! A setite se samo kako smo ranih devedesetih uživali u naivnim skrivenim kamerama i padovima mladenaca, dok plešu. Nedavno sam čula osobu od koje nisam to očekivala kako likuje što kod nas nema ovakvih glupih i besmislenih zvrčki, da opet iskoristim bakin termin, zato što je to čista amerikanizacija.

Po rečima mog poznanika ovakvo ponašanje dolazi sa trulog zapada i sve je to pomodarstvo, koje se plasira u filmovima i serijama. I uzalud su bile moje priče upravo o baki, koja ovakve stvari nije mogla da vidi na televiziji pre sedamdeset i kusur godina, a opet ih je primenjivala. Lažem, mogla je, u bioskopu da vidi pite u lice, omiljeni podžanr ranih slepstik filmova, ali ne verujem da su samo zato počeli da takve ili manje kremaste prakse sprovode u školi. A sprovodili su ih. Zamišljam bakino detinjstvo upravo tako – kao niz bezazlenih podvala i mnogo smeha. Mislim da je manje reč o američkom pogubnom uticaju, a više o čovekovoj imanentnoj potrebi da se igra, zabavlja, iznenađuje i sebe i druge. Isti taj poznanik takođe misli i da su maskiranja za Noć veštica gnusna novina, koja dolazi sa zapada da nas satre, a možda bi trebalo da se raspita i sazna da su se i na našem podneblju u prošlosti ljudi rado maskirali. Možda to nije bilo o Noći veštica, ali su se razne haljine, đinđuve i boje na licu nosile o pokladama i vašarima.

Ista ona moja baka pričala mi je i o tome, kada su se pre sedamdesetak godina preoblačili u gospodu i dame, domaće životinje, utvare i išli gradom. Moja baka se tako jednom maskirala u muškarca, a devojka joj je bila njena drugarica. O takvim maškaradama čula sam i od drugaricine bake sa primorja, tamo su fešte možda bile još i uzbudljivije. Njih tamo i dalje ima i to nisu samo stilizovane venecijanske maske, koje potpomažu senzualnu igru skrivanja, već tu baš ima svega – rogatih i pernatih životinja, lepotica, mornara. A ako se vratimo pasažima i stranicama Terazija Boška Tokina, naići ćemo na stari Beograd, po čijim ulicama hoda maskirana omladina i ide na kućne proslave. I zato, maskirajte se u Oskara Vajlda na primer i napravite zvrčku nekom prijatelju, možda se baš uželeo ovakvih gluposti.

Tišina (Foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Tišina ubija Belini, plakat povodom 100 godina od rođenja Pouke iz prošlosti: Dive, neporočne grešnice Iz filma "La Dolce Vita" Gistro priče: Osmeh Liv Tyler (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Jedna druga Ana · · · · ·