Spisateljice
KULTURA · knjige

Ne mari što će u fokusu ovih par hiljada slovnih mesta koji slede biti sveža izdanja potvrđenih spisateljica, jer rodne odrednice ovde nam neće biti preokupacija – nasprosto u žiži ovog trojnog prikaza biće tri prozna štiva koje, između ostalog, prevenstveno povezuju ambicioznost u autorskom pristupu i izradi i krajnji visoki dometi.

Dubravka Ugrešić – Lisica

Za početak da krenemo od lakih zaključaka – i na današnjem (naravno, krajnje fluidnom i svakoj diskusiji podložnom) uzorku, Dubravka Ugrešić jeste najznačajnija spisateljica ovog postjugoslovenskog jezičkog i kulturnog prostora. Srećom, ovde nije reč o okoštalom aksiomu koji slabo šta suštinski znači, jer njen roman Lisica (u izdanju beogradske kuće Booka) još jednom jasno predočava pripovedačku zrelost i visoku liteteranu klasu Dubravke Ugrešić. Lisicu je na planu narativa teško ukratko prepričati, a to bi, u krajnjem slučaju, i bilo kontraoproduktivno, ako je cilj što preciznije opisati šta se može naći među koricama ove knjige-slagalice. Naime, Ugrešić ovde preispituje, a poigravajući se uvreženim postavkama i pojimanjima, esencijom priče, odnosno, stalnim pitalicama šta u svojoj istinskoj i krajnjoj biti priča predstavlja i kako nastaju priče (a zapravo onda i kako nastaju priče o pričama i priče o onima koji imaju i poriv i veštinu da priče ispričaju na takav način da one postaje vredne takvih osvrta i preispitivanja). Mora biti jasno naglašeno da Lisica ni jednog trenutka ne biva samosvsishodna postpostmodernistički ustrojena pripovedna igrarija, jer Dubravka Ugrešić na ovih tri stotina stranica znalački prepliće i ističe tu neprolaznu međusobnu komplementarnost metatekstualnosti (s povodom i pokrićem) i emocionalnosti. A uz to, Lisica je priča o dugom emotivnom sazrevanju i povest o potrebi da se bude voljen i/ili da se o pravoj ljubav posvedoči iz što je moguće veće blizine.

Mira Otašević – Gorgone

Izvorno dramaturškinja, Mira Otašević u svom šestom romanu Gorgone (nedavno objavila Geopoetika) spaja ono što je i istaknuto u nazivu ovog beogradskog izdavača – geografiju i poetičnost. Gorgone donose elegantan i smislen slalom kroz biografske fusnote znamenitih ljudi (pisaca, vizuelnih umetnika, glumaca, izdavača…), meridijane i dijahronijsku ravan – na stranicama Gorgone vas očekuju kratke i vešto međusobno isprepletane i uzmrtežene povesti o crticama iz života i biografija Bertolda Brehta, Prima Levija, Jozefa Bojsa, Đanga Rajnharta, Karole Neher, Ota Bihaljija Merina…Ovim svojim putovanjim kroz vreme, opšte istorijske usude i mikroniverzume ličnih žrtava Mira Otašević ističe jednu važnu nit koja sjedinjuje sve aktere ove njene efektne i uspele nadpovesti – svi oni su (poput tužnih Bolanjovih zanesenjaka, recimo) i opijeni i vođeni porivom za onim lepim, za umetnošću i umetničkim izrazom kojim valja obuhvatiti i predstaviti svetu ono najbolje što u njemu bitiše i što, uprkos svemu, a ponajpre ljudskoj prirodi, obesti i gluposti, iz njega proističe i rađa se. Gorgone, stoga, jesu, uspela proza koja, poput Nine Berberove koja je onomkad klicala „Kurziv je moj!“, spas od sveopšte tuge nad patnjom iznalazi u podsećanjima na važnost nenametljive lepote i što punijeg doživljaja života, pa ma koliko on težak i nesrećan bio.

Sara Stridsberg – Bekomberja – Oda mojoj porodici

Najmlađa u ovoj vrsnoj skupini, švedska autorka Sara Stridberg u svom  četvrtom romanu Bekomberja – Oda mojoj porodici (prevela Milena Podolšak, objavila kuća Kontrast izdavaštvo) nastavlja tamo gde je stala u svom romanu Darling River (objavljenom i kod nas lane), ovog puta izabravši jednu od tri tamošnje osnovne narativne nite. S tim u vezi, Bekomberja se najlaše pojmi doživljajava ukoliko ste pročitali (i zavoleli!) Darling River, mada nije isključeno da se ovaj nastavak priče o sluđenom ocu Džimu i njegovoj možda i podjednako nesrećnoj i nesnađenoj kćerki Džeki može čitati i kao zasebna celina. Tome, između ostalog, pomaže naglašeno fragmentarni izraz i doživljaj te, nazovimo je tako, fikcionalne stvarnosti u izvođenju Sare Stridsberg, koja i ovde, u priči o tragičnim dušama koje krckaju ono što im je preostalo od zdrave pamerti, uma i života među zidovima Bekomberje, gigantske onovekovne psihijatrijske ustanove u Švedskoj, poseže za hiperestetizovanim ultrarealizmom kao osnovnim stilskim odredištem. Stridberg uspeva da ubedljivo oslika tragiku tih vazda eluzivnih i (u doživljaju većine srećnijih) apstraktnih stanja, podsećajući da neki od nas naprosto znatno intenzivnije i dublje doživljavaju život, što jeste okidač za mogući veliki bol, ali i osnova za kvalitetnu književnost koju svakako nudi knjiga o kojoj je ovde upravo bilo reči.

pagecover Kreativni centar: Fudbal i muzika – male radosti življenja Igor Marojević Promocija knjige “Prave Beograđanke” Igora Marojevića u Delfi Caféu LAguna DSC_7830 Nagrada za Lagunu na sajmu knjiga Naslovna slika - detalj iz knjige Vladari Srbije (izvor issuu.com) „Vladari Srbije“ su jedna od najskupljih knjiga u zemlji · ·