Naslovnafotografija(fotonytimes.com)
U VAZDUHU · urban flash

Zamislite da se nalazite u pošti. Dolazite do šaltera da podignete novac, ali vas šalterski službenik pita čija vam je to lična karta i ne veruje da je reč o ispravnom dokumentu. Raspravljate se, ali ne možete da ga ubedite da ste osoba sa fotografije.

U želji da rešite problem, odlazite do najbliže policijske stanice po novu ličnu kartu. U policiji vas takođe gledaju s podozrenjem. Govore vam da ne mogu da vam izađu u susret jer morate da promenite matični broj. Vaša sledeća adresa je, nadate se, poslednja u nizu. Dolazite u zgradu opštinske uprave, nesvesni da ćete uskoro dobiti neverovatnu informaciju – službenik vas obaveštava da vam ne može promeniti matični broj dok ne odstranite reproduktivne organe. Da, dobro ste pročitali. Svidelo se to vama ili ne, ako želite ličnu kartu ili usluge pošte, morate biti sterilisani.

Priča izgleda poput horor filma. Nažalost, za pojedine ljude u Srbiji reč je o svakodnevici. Transpolne osobe, odnosno, muškarci i žene koji su zarobljeni u telu suprotnog pola, zahvaljujući medicini mogu da otklone taj problem. Lakše će, međutim, proći kroz komplikovanu psihijatrijsku, endokrinološku ili hiruršku intervenciju da bi uskladili telo sa identitetom, nego kroz iglene uši našeg zakonodavnog sistema. Striktna kategorizacija pola i roda odraz je velike sramote i surovosti prema trans osobama. Država funkcioniše po principu: „ako ne prilagodiš pol onako kako mi želimo, nema te“. Da banalizujemo – nije važno šta ste, važno je da vam birokratija zaviri u donji veš i kreira sopstveno mišljenje o tome.

„Da bih promenio ime i oznaku pola na ličnoj karti, potrebno je da budem podvrgnut hirurškom zahvatu i uklonim reproduktivne organe. Ali, pol nije fiksna kategorija i prilagođavanje pola nije uvek put od jedne krajnosti ka drugoj. Ljudi po savetu lekara prilagođavaju svoje telo samo do mere u kojoj je to neophodno, tako da postojeći zakoni stvaraju pritisak i dovode do različitih problema. Situacija postaje još ozbiljnija kada postoje medicinski razlozi zašto tranzicija u određenom momentu ne može biti nastavljena, a u pojedinim slučajevima, kao što je uzimanje hormona, čak ni započeta“, kaže Igor Ilić za City Magazine, koji već četiri godine od početka prilagođavanja pola ne može da promeni oznake u dokumentima.

Igorov problem posledica je jaza koji postoji između društva i medicinske nauke. Država zaboravlja da se prilagođavanje pola vrši u terapeutske svrhe i da nema pravo da, poput kasapina, zahteva uklanjanje pojedinih organa da bi svojim građanima izdala dokumenta koja je proglasila obaveznim. Pokušaji da se problem reši, uprkos tome, često nailaze na apsurdan otpor. U to se više puta uverila i doc. dr Jelena Simić sa Pravnog fakulteta Union u Beogradu: „U razgovoru sa nadležnim organima možete čuti potpuno neopravdane razloge za sadašnji položaj trans osoba u zemlji. Možete čuti, na primer, da će usvajanje predloženog modela zakona o trans osobama dovesti do toga da veliki broj kriminalaca promeni pol kako bi izbegao izvršenje kazne. Znate, kad vam to u XXI veku kažu ljudi koji primaju platu da bi se u državnoj upravi bavili zaštitom prava, a pritom sve što ne znaju imaju gde da nauče, jer je digitalizacija umnogome približila izvore znanja, onda shvatite da smo svedoci opšteg urušavanja institucija i sistema. Biće potrebno mnogo, mnogo energije da se neke stvari promene u društvu, u kom je, nažalost, već dugo vremena sveprisutan politikanski, amaterski i površan pristup rešavanju problema“.

Kao što Jelena ističe u našem razgovoru, neznanje je izvor straha koji u demokratski nerazvijenim zemljama poput Srbije ne toleriše pojavu različitosti i manjina. Dok se na papiru garantuje ravnopravnost, stvari se u praksi drugačije odvijaju. U našoj zemlji ne postoje čak ni državni statistički izveštaji o slučajevima diskriminacije i nasilja na osnovu seksualnosti i rodnog identiteta, jer se prijave zavode prema vrsti dela, a ne prema motivu. Dvadesetčetvorodišnji Igor, koji je prinuđen da novac za mastektomiju prikuplja akcijom pokrenutom na internetu, posledice takvog stanja oseća na sopstvenom primeru: „U ličnoj karti mi još uvek piše žensko ime, iako sam muškarac. Mnogo puta sam pri davanju lične karte u pošti ili banci morao da zalazim u detalje o kojima mi se ne priča i objašnjavam šalterskim službenicima da sam to zaista ja. Veoma mi je neprijatno i osećam strah kad se to dogodi. Iza mene je red ljudi koji se trudi da proprati sve, dok u isto vreme ne znam ima li u toj gomili nekog ko je spreman da me udari ili prebije. Mi ne razmišljamo o tome koliko često koristimo lična dokumenta. Čak je i u određenim teretanama obavezno doneti ličnu kartu na uvid, pa sam i njih morao da izbegavam, iako su nekada bile idealne za mene po cenama, izgledu i udaljenosti. Na početku prilagođavanja pola nisam bio siguran ni koji bi toalet ili svlačionicu trebalo da koristim. Delovalo mi je kao da ću izazvati konfliktnu situaciju i u muškim i u ženskim prostorijama, jer je moj izgled počeo da se razlikuje od mog dotadašnjeg pola“.

Prva operacija prilagođavanja pola u našoj zemlji izvršena je 1989. godine. Beograd je u međuvremenu postao jedan od najpoznatijih centara za ovu vrstu intervencija u svetu, ali se marginalizacija trans osoba nastavila bez preispitivanja. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravo nedavno je iznelo predlog o dopunama zakona, kojim se predviđa promena pola u matičnim knjigama rođenih. Ako uopšte bude prihvaćen, taj površni potez će opet ostaviti mnoge ljude u sivoj zoni.

Zakonodavci su navodno rešili da urede položaj trans osoba u zemlji, ali uopšte ne spominju lica koja neće izvršiti operaciju do kraja ili su u dugogodišnjem procesu prilagođavanja pola. Šta će biti, na primer, sa osobama koje izgledaju drugačije zbog hormonske terapije ako im u potvrdama i dalje stoji ime dodeljeno pri rođenju? Kako će to lice, na primer, da se zaposli ili upiše fakultet i sa kojim dokumentima, kada postoji očigledna razlika u faktičkom stanju i stanju upisanom na papirima“, pita se Jelena, koja je 2013. godine radila na pripremi i prezentaciji sveobuhvatnog, hvale vrednog ali ignorisanog Modela zakona o trans osobama.

Zanemarivanje ljudskih prava ostavlja posledice na mnogim poljima. Ukoliko je osoba koja prilagodi pol venčana, njen brak će, na primer, posle operacije biti poništen. Zdravstveni sistem pokriva samo 65% troškova operacije i previđa da većina trans osoba mora da bude na doživotnoj hormonskoj terapiji, koja nije pokrivena osiguranjem. Diskriminacija je ogromna još od detinjstva, kada počinju da se izražavaju rodna ponašanja. Poslednjih dvadeset pet godina stručna lica u Srbiji ističu te podatke i prikupljaju nove. Podsećaju da prilagođavanje pola nije hir već nužnost, koja se ne može obaviti bez potvrde od najmanje dva psihijatra i praćenja koje je trajalo minimum godinu dana. Uprkos tome, nema nikakvog značajnog unapređenja položaja trans osoba u našoj zemlji.

„Broj trans osoba nije veliki ali je, u suštini, pitanje regulisanja njihovog položaja pitanje zaštite osnovnih prava svakog pojedinca u Srbiji. Ophođenje države prema nekoj manjinskoj grupi najbolji je pokazatelj odnosa vlasti prema svim građanima“, nastavlja Jelena. Šta se za to vreme dešava sa ljudima koji su ugroženi, omalovažavani ili zanemarivani? „Daju sve od sebe da žive normalno u nenormalnim uslovima“, kaže naša sagovornica.

5-best-ads-of-super-bowl-lii-hed-2018 52. Super Bowl: Pet najboljih reklama 78 Fotošop: Neverovatne greške sky-3041241_960_720 4 teorije zavere koje bi mogle biti istinite Voz Posle 40. trebalo bi da radite samo 5 sati dnevno · · · ·