Akademija
U VAZDUHU · intervju

Već smo dvadesetak godina novog milenijuma potrošili, a priči o ovdašnjim (ponajpre pop-kulturnim) osamdesetim godinama prošlog veka, kanda se skori kraj ni nazire. Međutim, negde u sred ovogodišnje sajamske pomame pred čitaoce, potovaoce i preživele iz te ere stigla je jedna iznimno zanimljiva knjiga (i) na tu temu; reč je o foto-monografiji „Deca srebrne emulzije“ Zorana Vujovića (u izdanju Službenog glasnika).

Uz obilje vrsnih fotografija o toj epohi u knjizi je svedočio Zoran Vujović (a to je zapisao Petar Jončić). Naravno, više u razgovoru koji upravo sledi.

Kako nastaje knjiga ovakvog profila?

Nastaju tako što se spoje ljudi sa sličnim idejama i željom. Ja imam veliku foto-arhivu za koju je novinar Petar Jončić čuo i predložio mi da od toga nešto napravimo, ali da imamo i dobru priču koja bi pratila sve te fotke. Meni se to dopalo, jer sam i ja negde u glavi motao da bi knjiga takvog tipa morala da bude specifična, ali i lična u isto vreme. Skenirali smo više hiljada fotki, a onda smo vodili duge razgovore, skoro svaki dan, na mnogim mestima u gradu gde su se neke od tih stvari i odigravale. Nakon toga je Petar napravio tekst u prvom licu, a da bi cela stvar dobila na autentičnosti pozvali smo brojne svedoke tog vremena i one sa kojima sam drugovao. Svi oni su nam poslali kratke tekstove, komentare, čak i pesmu. Naravno, konačni šram su dale fotografije koje sa tekstom grade neku vrstu sećanja na jedno vreme.

Koja je bila inicijalna ideja od koje ste krenuli put Dece srebrne emulzije?

Želeli smo da ponudimo priču jednog čoveka (čitaj mene). Petar Jončić je insistirao na tome da isključivo pričam o događajima onako kako sam ih ja video, doživeo ili tumačio. Nismo tragali za istinom, već za foto-vizijom. Nismo želeli da napišemo istoriju Beograda osamdesetih koja bi bila naučni rad koristan studentima. Ovo je energija života ulice, slika onih koji su bili njen identitet. Neki nisu bili ništa više od gradskih dokoličara. Ali su postali legende. Drugi su ostavili trag, treći su nestali u belom svetu.

Da li ste zadovoljni krajnjim obimom i izgledom knjige? Ima li žala za nečim što je moralo da ostane van korica ovog izdanja?

Naravno da sam zadovoljan. Zašto bi žalio za onim što se našlo u knjizi? Baš obrnuto, žailm za mnogim stvarima koje nismo uspeli da stavimo u knjigu, a trebalo je da se nađu.

Rečima urednika ove knjige, „lična sećanja su samo snop svetlosti u mraku prošlosti“, te šta se iz ovog vašeg svedočanstva ponajpre može naučiti o istoriji tadašnjih privatnih života?

Mislim da sam to već objasnio. Deca srebrne emulzije nisu školski udžbenik, već iskustvo jednog čoveka. Sigurno bi neko drugi to drugačije opisao, sagledao, tumačio. Ali fotografije u ovoj knjizi su prava istina, one pokazuje šta je bilo i kako je izgledalo sve to. Bez laži.

Koji su najvažniji darovi pozicije upućenog i dobrodošlog svedoka tako znajne ere?

Biti fotograf u to vreme je bio najveći dar. Kao fotograf sam mogao svuda da uđem, svakog da upoznam. Svako mi je verovao. Nije bilo problema da snimate devojke, bendove na probama u podrumima zgrada. Nije bilo problema da budete deo ekipe, ako ste kreativni.

Sa tačke gledišta 2017., ima li kraja uticaju ili pričama o osamdesetim (i devedesetim) godinama prošlog veka?

Nema. Ali me nervira što se sve to romantizuje. Što se uvek jave neki koji kažu da su oni jedini pravi svedoci i da niko nema pravo da pisne o osamdesetim u Beogradu. Zato se cela ta priča pomalo ofucala, jer i dalje postoje oni koji se samoproglašavaju delom novog talasa i rok kulture.

A koji su trenutni dometi rok-fotografije, danas i ovde?

Dovoljno je da kažem da sam ja sve radio analognim aparatom, razvijao filmove i uništavao pluća u laboratoriji. Danas rok-fotografi kliknu na koncertu više stotina puta i uhvate momenat. Nije to ista priča.

Spremate li već nešto novo, slično…? Sleduju li nam možda Deca srebrne emulzije ali s osvrtom na period od od 2000. do danas?

Mislim da je malo verovatno da se to dogodi. U novom milenijum stigla su nova pravila igre u koja se ne uklapam. Čak ni sa fotografijom.

16 prirodnija Marija Bergam: Dve velike uloge Igor Marojević Igor Marojević: Album će biti gorkosladak Muharem Bazdulj Muharem Bazdulj: Danas su svi vrlo dobri, nema odličnih i dovoljnih Igra prestola je uvek u modi Isidora Vlasak o BeoKonu 2017, ili kako je Laza oženio Japanku · ·