Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kasnim, iako to nije moj stil, ali nekada čovek ne može da predvidi koliko mu treba od tačke A do tačke B, pogotovu ako je u nepoznatom gradu. Doduše, prevoz u Berlinu radi besprekorno i teško da možete baš da se vadite na to, ukoliko niste stigli na vreme. Osim toga, računate da je subota veče i da su svi već popili bar dva alkoholna pića i da mogu samo da se obraduju kada vas ugledaju.

Ivan Tokin Ivan Tokin: Zamalo Gistro priče Gistro priče: Čega se plašim?
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

U inostranstvu postoji neki miris koji me uvek podseća da nisam u svojoj zemlji. Ne mogu da objasnim odakle on potiče, jer ga pronalazim na različitim mestima. Nekad mislim da to „nešto“ dolazi od pragova u metrou, a nekad da je to prosto samo neki od intenzivnih začina indijske, sirijske ili azijske kuhinje. Međutim, mislim da je sve to izmešano i da se pretvorilo u samo jednu aromu, jedan vrtlog hemijskih jedinjenja, koji tako slobodno kruži vazduhom. Shvatio sam: to je miris tuđine. Miris koji ne postoji kod kuće. To je zadah koji ne poznajemm, miris koji postoji samo tu.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa ne razumem Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dosta dugo sam mislio da znam šta znači biti stranac, međutim prevario sam se. Činjenica da sam neretko menjao mesta boravka i selio se sa kraja na kraj zemlje, izgleda nije značila ništa, dok nisam kročio na teritoriju u kojoj ne razumem ništa – natpise na radnjama, dijaloge u gradskom prevozu, obaveštenja koja dolaze sa zvučnika. Osećaj je gotovo identičan onom kao kada zaboravite pin kod kreditne kartice, a novac vam je potreban istog trenutka, međutim ukoliko ne znate te četiri magične cifre, možete do sutra da stojite ispred ATM mašine.

Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Sinegdoha
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Uvek sam mislio da je ona izreka „pazi šta želiš, možda da se i ostvari“ žešća budalaština. U stvari, nikada nisam dovoljno verovao da je moguće da ako nešto poželiš tek tako, da se onda to i zaista dogodi. Nisam se molio bogu, niti sam turao želje u teglu, samo sam ponekad maštao. Međutim, izgleda da može. Ne znam koliko se sećate opisa ispod moje fotografije, nastalog na početku ove rubrike koju čitate, ali pored osnovnih biografskih podataka pisalo je da autor još uvek živi u želji da zauvek ode odavde. Ne znam da li će biti zauvek, nikada ne reci nikad, ali došao je trenutak da odlazim iz ovog grada. Zaista. Za nekoliko dana, sedeću u avionu na sedištu do prozora, na letu koji ide u jednom pravcu. Bar za mene.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Taranto Kajgana Ivan Tokin: Vernik
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Buljim u more, mirno je, na površini vode se pravi tepih od šljokica od sunčevih zraka. Nekada me je plašila tišina koja ostane za turističkom sezonom, kada turisti napuste grad i kada nestane miris roštilja, krema za sunčanje i krofni na plaži. Danas, dok ležim na hladnoj steni i gledam kako jedrilica lagano nestaje u horizontu, osećam kako mi upravo ta, nekada zastrašujuća gluvoća miluje nervni sistem. Pogled na luku i ogromne rezervoare za nafru vraćaju me u doba kada sam strepeo za sopstvenu budućnost, baš kao i danas što osećam ogroman strah od neizvesnosti.

Trafika Gistro priče: Devojka iz trafike Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Čoveče, odmori se
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanovića
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam koliko sam puta do sada čuo onu rečenicu: Bože, šta ti je život? I stvarno, bez obzira na sve ove bizarne okolnosti pod kojima živimo danas, u našoj zemlji, kakva god da je, život je magičan i tragičan, da ne kažem, život je čudo. Sva sreća pa se mozak trudi da zaboravi sve ono ružno, odvratno, potresno, uznemiravajuće, traumatično. Sve ono što nam se dešava dok pokušavamo da stvorimo uslove da budemo srećni i ispunjeni. Da nas ništa ne žulja u cipelema u kojima koračamo tempom koji nam prija.

Decu ne donose rode Gistro priče: Decu ne donose rode Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vreme koje se topi
Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u čekonici pred ukrcavanje na let. Noć, koja iz dana u dan, sve više skraćuje dan, uveliko je pala. U vazduhu se, pored teških parfema putnika, oseća dolazak jeseni i početak škole. Sinonim za melanholiju – prvi septembar – dan sve postaje teško i tromo, momenti kada znamo da je odzvonilo letnjim avanturama, golim ramenima i spavanju do kasno.

Gistro priče, Skoča Gistro priče: Zašto svi odlazimo u tri lepe? Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Rane
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Na neki perverzan način volim svadbe i sahrane. Ponekad mi se čini da su to jedini događaji kada su ljudi, uprkos osmišljenoj koreografiji i svim pokušajima da prikriju pravu sliku stvari, zapravo najiskreniji. U gotovo neprimetnom govoru tela, osmesima i suzama, zapravo izbija onaj pravi život. Čak ni tone šminke i želja da sve izgleda beskrajno bajkovito na Instagram profilima svih zvanica i gostiju, ne može da prikrije ono što se godinama taloži ispod tepiha.

Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Gistro priče: Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Nikad nije ono što mislite Prozor u dvorište: Nikad nije ono što mislite
Zamislite želju (Foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Prošle nedelje sam proslavio 35. rođendan. Da budem iskren, zbunjen sam i kao da ne mogu da objasnim kako se zapravo osećam. Kao da ja više nisam ja, kao da sam postao neko drugi. Imam utisak da sam iz jedne kože ušao u drugu, tako nekako. Manju majicu, zamenio većim brojem. Kada sam otvorio oči tog jutra, pomislio sam, dobro je, još uvek sam živ. Nisam neki ljubitelj svojih rođendana, to je poznata stvar, mada se ne plašim starenja i naboranog čela. Šta više, otkad sam se rodio, jedva sam čekao da omatorim. I reklo bi se, želja se ostvarila. Odrastao sam.

Zeleni venac (foto: Skoča) Gistro priče: Sjaj i beda Zelenog venca Draga Nadice Apolitični Jure Draga Nadice: Predaja bez borbe
Tišina (Foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Praznike uglavnom provodim mirno, skoro pa porodično, u krugu svojih prijatelja, jer oni su moja druga porodica. Nisam neki ljubitelj farbanja jaja, ali sam veliki obožavalac neradnih dana. Uživam da ne radim ništa, ustajem ranije nego bilo kog radnog dana, doručkujem uz zvuke radija, listam prazničnu štampu i buljim kroz prozor. Činjenica da moji roditelji žive dosta daleko da bismo se ad hoc okupljali i uživali u nekom grupnom krkanluku, tera me da drugačije organizujem vreme i da često budem zapravo sam sa sobom.

Belini, plakat povodom 100 godina od rođenja Pouke iz prošlosti: Dive, neporočne grešnice Iz filma "La Dolce Vita" Gistro priče: Osmeh
Aerodrom (foto: jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Kad god čujem točkove aviona da se približavaju pisti i onako šmekerski sleću na zemlju, doživljavam orgazam. U avionima se osećam kao da sam kod kuće. Nemam nikakav strah, moglo bi se reći da je to jedini objekat u kome se osećam sasvim opušteno. Kao da sam na najboljoj žurci gde svi igraju bez razmišljanja da li ih iko u tom trenutku posmatra. Demonstraciju bezbednosti kabinskog osoblja doživljavam kao najbolju predstavu, a putnike posmatram kao junake filma za koji sam sam pisao scenario. U glavi razvijam priče za svako sedište, čitam im sa usana i duboko se nadam da pričaju baš o onim stvarima koje su u mojoj glavi rezervisane za te likove.

Staša Vukadinović zastavice Ja sam Staša: Pozorište Tesna Kuća Portret Kim Džong ila (izvor: Vikipedija) Pouke iz prošlosti: Hiroviti vlastodršci
Nešto se promenilo (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Nešto se ozbiljno promenilo u ovom gradu, ne znam šta, ali vazduh je drugačiji. Nisu to izduvni gasovi, to je nešto drugo. To nešto nema ime. To je nešto neuhvatljivo, u toj meri da je moguće dokazati i da ne postoji. Čim je neopipljivo, znači da ga nema, međutim svakog dana, čim čovek izađe na ulicu, to može da se oseti. Ako to ne osećate, mislim da niste živi, ubijeni ste u pojam ili vas baš briga.

Dorćolski tiranosaurusi (foto: Pixabay) SCHNELLFICKEHOSE: Dorćolski tiranosaurusi Bez poruke u boci (Slavko Krunić) Pouke iz prošlosti: Bez poruke u boci
Tempirane bombe (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Stojim na semaforu, čekam da pređem ulicu i gledam u ljude preko puta. Jutro je, blurovano mi je ispred očiju, jer sam hronično neispavan još od početka godine. Kroz maglu ipak vidim njihova ljuta lica, stisnute zube i napetost u mišićima. Izgledaju mi poput nekontrolisanog talasa koji će da me poklopi dok stojim u plićaku plašeći se da uđem u more. A onda kada zeleno za pešake smeni crveno svetlo, jurnu naglo kao da će radno mesto ili obaveza da im pobegne.

Šerpa (foto: Staša Vukadinović) Ja sam Staša: Nego, šta ćemo mi kuvati? Samo velika gospoda (Ivan Tokin) Ivan Tokin: Samo velika gospoda
Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Mislim da ne znam nikog ko voli nešto da čeka. Pogotovo sada, u eri gde se misli da je sve dostupno, na dohvat ruke, kada svi očekuju da dobiju sve odmah, ovog trenutka, dok trepnu. Strpljenje više ne postoji kao kategorija, a poslovica „strpljen, spašen“ se tumači kao najveća budalaština. Međutim, da li nas je ta brzina u koju smo se ubacili, zapravo samo usporila i napravila od nas disfunkcionalne trkače na duge staze koji neće stići nigde.

Ana Vučković i njena mama Žena na ivici nervnog sloma: Baby friendly Bob Živković Peglanje Pouke iz prošlosti: Peglanje nije robija