Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanovića
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam koliko sam puta do sada čuo onu rečenicu: Bože, šta ti je život? I stvarno, bez obzira na sve ove bizarne okolnosti pod kojima živimo danas, u našoj zemlji, kakva god da je, život je magičan i tragičan, da ne kažem, život je čudo. Sva sreća pa se mozak trudi da zaboravi sve ono ružno, odvratno, potresno, uznemiravajuće, traumatično. Sve ono što nam se dešava dok pokušavamo da stvorimo uslove da budemo srećni i ispunjeni. Da nas ništa ne žulja u cipelema u kojima koračamo tempom koji nam prija.

Decu ne donose rode Gistro priče: Decu ne donose rode Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vreme koje se topi
Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u čekonici pred ukrcavanje na let. Noć, koja iz dana u dan, sve više skraćuje dan, uveliko je pala. U vazduhu se, pored teških parfema putnika, oseća dolazak jeseni i početak škole. Sinonim za melanholiju – prvi septembar – dan sve postaje teško i tromo, momenti kada znamo da je odzvonilo letnjim avanturama, golim ramenima i spavanju do kasno.

Gistro priče, Skoča Gistro priče: Zašto svi odlazimo u tri lepe? Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Rane
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Na neki perverzan način volim svadbe i sahrane. Ponekad mi se čini da su to jedini događaji kada su ljudi, uprkos osmišljenoj koreografiji i svim pokušajima da prikriju pravu sliku stvari, zapravo najiskreniji. U gotovo neprimetnom govoru tela, osmesima i suzama, zapravo izbija onaj pravi život. Čak ni tone šminke i želja da sve izgleda beskrajno bajkovito na Instagram profilima svih zvanica i gostiju, ne može da prikrije ono što se godinama taloži ispod tepiha.

Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Gistro priče: Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Nikad nije ono što mislite Prozor u dvorište: Nikad nije ono što mislite
Zamislite želju (Foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Prošle nedelje sam proslavio 35. rođendan. Da budem iskren, zbunjen sam i kao da ne mogu da objasnim kako se zapravo osećam. Kao da ja više nisam ja, kao da sam postao neko drugi. Imam utisak da sam iz jedne kože ušao u drugu, tako nekako. Manju majicu, zamenio većim brojem. Kada sam otvorio oči tog jutra, pomislio sam, dobro je, još uvek sam živ. Nisam neki ljubitelj svojih rođendana, to je poznata stvar, mada se ne plašim starenja i naboranog čela. Šta više, otkad sam se rodio, jedva sam čekao da omatorim. I reklo bi se, želja se ostvarila. Odrastao sam.

Zeleni venac (foto: Skoča) Gistro priče: Sjaj i beda Zelenog venca Draga Nadice Apolitični Jure Draga Nadice: Predaja bez borbe
Tišina (Foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Praznike uglavnom provodim mirno, skoro pa porodično, u krugu svojih prijatelja, jer oni su moja druga porodica. Nisam neki ljubitelj farbanja jaja, ali sam veliki obožavalac neradnih dana. Uživam da ne radim ništa, ustajem ranije nego bilo kog radnog dana, doručkujem uz zvuke radija, listam prazničnu štampu i buljim kroz prozor. Činjenica da moji roditelji žive dosta daleko da bismo se ad hoc okupljali i uživali u nekom grupnom krkanluku, tera me da drugačije organizujem vreme i da često budem zapravo sam sa sobom.

Belini, plakat povodom 100 godina od rođenja Pouke iz prošlosti: Dive, neporočne grešnice Iz filma "La Dolce Vita" Gistro priče: Osmeh
Aerodrom (foto: jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Kad god čujem točkove aviona da se približavaju pisti i onako šmekerski sleću na zemlju, doživljavam orgazam. U avionima se osećam kao da sam kod kuće. Nemam nikakav strah, moglo bi se reći da je to jedini objekat u kome se osećam sasvim opušteno. Kao da sam na najboljoj žurci gde svi igraju bez razmišljanja da li ih iko u tom trenutku posmatra. Demonstraciju bezbednosti kabinskog osoblja doživljavam kao najbolju predstavu, a putnike posmatram kao junake filma za koji sam sam pisao scenario. U glavi razvijam priče za svako sedište, čitam im sa usana i duboko se nadam da pričaju baš o onim stvarima koje su u mojoj glavi rezervisane za te likove.

Staša Vukadinović zastavice Ja sam Staša: Pozorište Tesna Kuća Portret Kim Džong ila (izvor: Vikipedija) Pouke iz prošlosti: Hiroviti vlastodršci
Nešto se promenilo (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Nešto se ozbiljno promenilo u ovom gradu, ne znam šta, ali vazduh je drugačiji. Nisu to izduvni gasovi, to je nešto drugo. To nešto nema ime. To je nešto neuhvatljivo, u toj meri da je moguće dokazati i da ne postoji. Čim je neopipljivo, znači da ga nema, međutim svakog dana, čim čovek izađe na ulicu, to može da se oseti. Ako to ne osećate, mislim da niste živi, ubijeni ste u pojam ili vas baš briga.

Dorćolski tiranosaurusi (foto: Pixabay) SCHNELLFICKEHOSE: Dorćolski tiranosaurusi Bez poruke u boci (Slavko Krunić) Pouke iz prošlosti: Bez poruke u boci
Tempirane bombe (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Stojim na semaforu, čekam da pređem ulicu i gledam u ljude preko puta. Jutro je, blurovano mi je ispred očiju, jer sam hronično neispavan još od početka godine. Kroz maglu ipak vidim njihova ljuta lica, stisnute zube i napetost u mišićima. Izgledaju mi poput nekontrolisanog talasa koji će da me poklopi dok stojim u plićaku plašeći se da uđem u more. A onda kada zeleno za pešake smeni crveno svetlo, jurnu naglo kao da će radno mesto ili obaveza da im pobegne.

Šerpa (foto: Staša Vukadinović) Ja sam Staša: Nego, šta ćemo mi kuvati? Samo velika gospoda (Ivan Tokin) Ivan Tokin: Samo velika gospoda
Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Mislim da ne znam nikog ko voli nešto da čeka. Pogotovo sada, u eri gde se misli da je sve dostupno, na dohvat ruke, kada svi očekuju da dobiju sve odmah, ovog trenutka, dok trepnu. Strpljenje više ne postoji kao kategorija, a poslovica „strpljen, spašen“ se tumači kao najveća budalaština. Međutim, da li nas je ta brzina u koju smo se ubacili, zapravo samo usporila i napravila od nas disfunkcionalne trkače na duge staze koji neće stići nigde.

Ana Vučković i njena mama Žena na ivici nervnog sloma: Baby friendly Bob Živković Peglanje Pouke iz prošlosti: Peglanje nije robija
bgd
U VAZDUHU · kolumna

Uvek se začudim nad činjenicom kako ljudi vide sebe, a kako ih vide drugi ljudi. Još od one čuvene „Dove“ reklame, u kojoj ljudi opisuju sebe, a stručnjak za portete ih na osnovu toga crta, a onda oni posle plaču, u neverici da su sebe tako opisali, jasno je da svi imamo iskrivljenu sliku o stvarnosti. Dakle, niko ne vidi baš dobro, a svi misle da vide najbolje.

Usedelice (slike Slavka Krunića) Pouke iz prošlosti: Usedelice, odavno slobodne! Pomorac Draga Nadice: Nervozni pomorac
Prozor u dvorište - Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Skoro nikada ne znam kako da reagujem kada mi saopšte da je neko umro. Obično ćutim, tražim reči da kažem nešto što bi bio red da se kaže, ali sve što smislim mi bude glupo, pa onda držim jezik za zubima. Malo gledam u pod, malo uzdahnem, ali uglavnom se osećam kao budala. Mislim šta se govori nekome kome umre neko blizak, neko koga je mnogo voleo i bez koga misli da ne može da živi? Pa, iskreno ništa.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Promena Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Partijke i partijci
U svom filmu (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Nikada me nije zanimalo da naučim da vozim. Ne znam kako je to moguće, ali uvek sam više uživao u mogućnosti da mene neko vozi, nego da sam sednem za volan. Možda to ima veze sa odgovornošću prema životu an ženeral, otkud znam. Ili samo ne želim da se petljam sa stvarima u koje nisam baš sasvim siguran da bih mogao da ih izvedem briljantno. A upravljanje automobilom je jedna od njih, za mene oduvek naučna fantastika. Uprkos tome što su skoro svi vozači pokušavali da me ubede i onim najgorim argumentima poput onih „zlu ne trebalo“ i „svaka budala ume da vozi“, nisam naučio da ubacim u petu ili u rikverc.

Tahiti Žena na ivici nervnog sloma: Tahićanska estrada Elizabeta I (foto izvor: google images) Pouke iz prošlosti: Tecite suze, zbog kraljice
JORDAN (Prozor u dvorište)
U VAZDUHU · kolumna

Ništa nije onako kao što izgleda. To stalno zaboravljam, iako sam se milion puta uverio da je tako. Ali, bukvalno šta god mislili o nekome, verovatno je pogrešno. Možete da budete sigurni koliko hoćete, prava istina skoro da nikada nije onakva kakvom je zamišljamo. Ljudi su tajne, a naše misli samo puste želje havarisanog mozga da je neko takav kakvim ga „vidimo“ u svojoj glavi.

Žene u kuhinji (foto: google images) Žena na ivici nervnog sloma: Beogradska vinjeta Posveta Kromvelu SCHNELLFICKEHOSE: Predgovor Kromvelu
Obratite pažnju
U VAZDUHU · kolumna

Prestao sam da gledam našu televiziju pre tačno šest meseci. Od pre nekoliko meseci više ne čitam ni naše novine. Skoro da ne posećujem portale. Iznerviram se i kad vidim da je neko šerovao nešto što mi truje mozak. Strašna mi je uopšte ta pomisao da sam morao da prestanem da se interesujem za to šta se dešava oko mene, međutim bolje mi je ovako.

Buđ u plućima SCHNELLFICKEHOSE: Pat pozicija želje za zdravljem Kamenice - draga Nadice Draga Nadice: Šta žene žele