Burna tišina - Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Svakog jutra ulazim u isti broj voza, na istoj stanici. U proseku čekam tri minuta da prevoz dođe po mene i da iznova zakoračim u realnost. To je onaj momanat kada svi putnici sa platforme prelaze u novu dimenziju, vagon koji ih odvozi u pravcu bezgranične rutine koju obavljaju svakog dana. Za neke je to posao od devet do pet, za neke odlazak na fakultet, lokalnu cvećaru ili poseta frizeru, a za većinu njih, vraćanje iz noćnog provoda. Berlin zaista živi 24 sata i skoro da se ne prepoznaju smene dana i noći, jer ako bi vam odeća bila odrednica za to, ovde ne biste znali u kom delu dana se nalazite.

Travnjak Ispovesti uživaoca pop kulture: Svetsko prvenstvo i ja Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Čim otvorim oči, strah me je. Tako je verovatno i vama. Ne verujem da nam se nešto mnogo razlikuju životi. Doduše, neko se plaši za milione, a neko kako će da preživi do kraja meseca. Emocija je u suštini ista, samo što su nam drugačiji prioriteti. Međutim, količina energije koju insvestiramo i gubimo je zapravo jednaka. Vreme je postalo tako naporno, ne samo što se ne zna koje je godišnje doba, već što niko ne zna šta ga čeka sutra.

Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Iznad zemlje
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Koliko volim da odem iz grada, čisto onako da mi guzica vidi put. Najviše se radujem kada putujem bez ikakvog razloga i sa malo prtljaga, samo tako da se dokopam neke druge dimenzije i vidim meni drage ljude. Doduše, ja to ubrajam u kategoriju „razlog“ mnogo više od bilo čega. Uverio sam se miljardu puta da su ljudi najčešće mnogo zanimljiviji, čak i oni najgori primerci, od arhitekture, muzeja i prodavnica visoke mode. Kada tako padnete na nečiju teritoriju, ničim izazvani, i udahnete tuđi sadržaj poput koncetrisano čistog vazduha sa Alpa, dobijete sasvim sigurno još nekoliko godina života.

Levo-desno Prozor u dvorište: Levo-desno Kalifornija Gistro priče: Kalifornija
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

„Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
Grešio i za sve vas koji niste smeli
I sad deo greha mog niko od vas neće
A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.“
-Duško Trifunović

Čudno je kako se sve brzo zaboravlja. I nisu to samo ružna sećanja kojih više niko ne želi da se seća. Dok se okreneš jednom, prođe vreme, kao da je juče bilo, a ono prošlo je samo deset godina. Neverovatno je kojom se brzinom sve odvija i šta može da se desi u samo jednom danu.

Japanski zmajevi Ivan Tokin: Astronauti Foto by Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dva lica stvarnosti
Prozor u dvorište Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Postoje neka mesta koja vam se podvuku pod kožu, onako podmuklo i neprimetno, a da to možda i niste želeli. Ne znam kako je sa vama, ali meni se to dosta često dešava. Na primer, takav je moj odnos sa Hamburgom, gradom na severu Nemačke, iako ne znam gotovo ništa o tom mestu. Niti me interesuje da znam. Dovoljno mi je što ima nešto u vazduhu što mi se dopada. Ne mogu baš da objasnim šta je to, ali jednostavno osećam da je drugačije nego na drugim mestima. Možda su u pitanju ljudi, istorija ili nešto treće, ne zanima me, jednostavno lepo mi je tamo. Ponekad me i plaši taj grad, ali čak mi se i to sviđa.

Tišina me je zamalo ubila Siroti Mali Ratovi: Tišina me je ubila, zamalo Biblioteka Ljiljan Žena na ivici nervnog sloma: Biblioteka Ljiljan
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se svi izgubimo i ne znamo gde se nalazimo. Nije to toliko neuobičajeno i retko, svakom se desi da se zapita da li smo došli ili pošli? Buljimo u prazno, negde u daljinu, onako bez veze, kao da ćemo baš tog trenutka pronaći neki znak koji će da nas trgne i odvede na pravo mesto. Ako ne gledamo u pravcu horizonta, onda smo smrtno zamišljeni u dubini ekrana, povlačeći palčeve gore-dole, onako bez veze.

Žena majka seljanka Marija Ratković o svemu: Žena, majka, seljanka Charlie Chaplin "The Kid" Siroti Mali Ratovi: Kada je reč o kuvanju, više šansi imam u svemiru
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Sasvim slučajno, kako to obično biva kod mene, sedim na večeri sa potpuno nepoznatim ljudima. U takvim situacijama, uglavnom ćutim, što i nije baš tipično, ako me poznajete, ali stvarno nemam šta da kažem. Niti imam želju da nešto pametno ispričam, jer više volim da posmatram kako neko gradi sliku o sebi, nego da se trudim da očaram ljude sa druge strane stola. Prestao sam to odavno da radim, jer sve više shvatam da šta god govorili, sagovornici vas u velikoj meri ne slušaju, jer nemaju vremena od divljenja sebi samima.

Ivan Tokin Oni Ivan Tokin: Oni Dusty_cover Gistro priče: Prolećno veče u kraju
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Gledam sve te zabrinute poglede u žurbi. Svi trče, panično jure nekuda, niko ne stoji. Pravljenje pauza nije dobro ni za koga, jer ako se napravi predah, drugi su odmah u prednosti, jer danas je tako lako misliti da nisi dobar ni u čemu. Uvek postoji neko ko je bar za dlaku bolji, ima više lajkova od tebe, radi bolje, izgleda lepše, olako se snalazi, dobija šta želi, ide mu glatko. A ti, ti si govno.

Milano Nikad domaćica: Volela bih jednom da se udam Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pobeda straha
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam kad je to počelo, ali ljudi me oduvek fasciniraju. Čudno je, skoro da me ništa ne uzbuđuje do te mere kao što to čine ljudi. Nije važno kakvi su, to me ne zanima, dobri ili loši, crni ili beli, sređeni ili odrpani, bitno je samo da su živa bića.

Ništa mi nije toliko napeto, ali bukvalno ništa, čak sa toliko divljenja ne gledam ni umetnička dela, zgrade u gradovima u kojima nisam bio, tek kupljena stvar koju sam dugo želeo ili pak film koji me je oborio s nogu.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: O međedima i ljudima Jutro Skoča Gistro priče: Pokvareni autobus
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Uglavnom ne verujem kada ljudi kažu da su nostalgični, jer nikada nisam do kraja znao šta to znači. Možda je to zbog toga što nikad nisam imao zbog čega da budem setan, jer sam ranije samo želeo da mi se roditelji vrate živi iz rata. Nije mi nedostajalo ni obdanište, ni škola, ni park, bilo mi je potrebno samo da ponovo budemo na okupu i jedemo supu.

Cirkus Gistro priče: Cirkus Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Svetlo u tami
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kasnim, iako to nije moj stil, ali nekada čovek ne može da predvidi koliko mu treba od tačke A do tačke B, pogotovu ako je u nepoznatom gradu. Doduše, prevoz u Berlinu radi besprekorno i teško da možete baš da se vadite na to, ukoliko niste stigli na vreme. Osim toga, računate da je subota veče i da su svi već popili bar dva alkoholna pića i da mogu samo da se obraduju kada vas ugledaju.

Ivan Tokin Ivan Tokin: Zamalo Gistro priče Gistro priče: Čega se plašim?
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

U inostranstvu postoji neki miris koji me uvek podseća da nisam u svojoj zemlji. Ne mogu da objasnim odakle on potiče, jer ga pronalazim na različitim mestima. Nekad mislim da to „nešto“ dolazi od pragova u metrou, a nekad da je to prosto samo neki od intenzivnih začina indijske, sirijske ili azijske kuhinje. Međutim, mislim da je sve to izmešano i da se pretvorilo u samo jednu aromu, jedan vrtlog hemijskih jedinjenja, koji tako slobodno kruži vazduhom. Shvatio sam: to je miris tuđine. Miris koji ne postoji kod kuće. To je zadah koji ne poznajemm, miris koji postoji samo tu.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa ne razumem Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dosta dugo sam mislio da znam šta znači biti stranac, međutim prevario sam se. Činjenica da sam neretko menjao mesta boravka i selio se sa kraja na kraj zemlje, izgleda nije značila ništa, dok nisam kročio na teritoriju u kojoj ne razumem ništa – natpise na radnjama, dijaloge u gradskom prevozu, obaveštenja koja dolaze sa zvučnika. Osećaj je gotovo identičan onom kao kada zaboravite pin kod kreditne kartice, a novac vam je potreban istog trenutka, međutim ukoliko ne znate te četiri magične cifre, možete do sutra da stojite ispred ATM mašine.

Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Sinegdoha