Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Kruže jedno oko drugog. Ne mislim bukvalno, na dohvat ruke. Kruže na način koji je malo teže opisati u ovih par redova. Već jako dugo, od ko zna kada, kao nebeska tela. Kruže im životi zamršeno i tiho, da ne mogu da vidim golim okom. Da, orbita bi bila prava reč. Njegova i njena orbita na otprilike svakih 14 meseci prolaze dovoljno blizu jedna drugoj da se skoro okrznu. April je takoreći pri kraju, pitanje je dana. Prošli put su se sreli u februaru prošle godine, u Rimu. Pre toga je bilo u decembru 2013. Moskva, tada su se živi smrzli, setila se.

Mehanički doping Utorkom na dva točka: Između tri utorka Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Man with a plan
Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Nosila je hrpu nekih starih pocepanih papira, niz onaj mirni deo Resavske, u ponedeljak popodne. Nisu to bile knjige, niti neke fino poslagane skrpite, fotokopije ili slično. Pre će biti da je to bila gomila neke prošlosti, na koju je konačno došao red da siđe sa scene, iz ćoška nekog škripavog ormana. Po načinu na koji je hodala, učinilo mi se da jedva čeka da ih zafrljači u prvu kantu ili kontejner, žustro i odlučno. April je počeo, dakle vreme je da menjamo šta možemo da menjamo.

Vozačica Utorkom na dva točka: Vozačice Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Smrt je stvar ukusa
09032016a
U VAZDUHU · kolumna

Udalji se malo. Još. Udalji se od ruku koje kuckaju po nekom malo plastičnom aparatu. Više. Udalji se od sebe zavaljenog u neudobnoj fotelji, u nekoj gradskoj kafani. Udalji se od parking servisa, plazma televizora, praznih priča. Slušaj kišu, isto tako je padala i onda, to se priroda čisti. Udalji se od jedinica i nula. Udalji se od tog hitnog, onog što ti treba za sutra ujutru najkasnije, ionako za tri dana neće više biti važno.

Tajna i melanholija ulice Utorkom na dva točka: Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izuzetak u mraku
Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Sedim na aerodromu u Turskoj, oporavljajući se od automobilskog veleslaloma iz Azije u Evropu, dok iza mene hrče gospodin iz Južne Koreje, a kroz prozor vidim crveno-plavi rep aviona, sa stilizovanim dvoglavim orlom. Neki mali plavi je odlučan u nameri da umusavi staklo kroz koje gledam, a brkati gospodin u uniformi bi nešto uradio po tom pitanju, samo da je mali bar malo bliže. Ovako bi morao da ustane iz fotelje, a i nije to staklo ni bilo toliko čisto uostalom. Dakle to je scenografija.

Bicikl Utorkom na dva točka: Kako nisam uspeo da naučim jednu devojku i njenog momka da voze bicikl Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Najbolji deo mene nisam ja
Do kraja sveta
U VAZDUHU · kolumna

Bio jednom jedan čovek. To, samo po sebi nije preterano čudno. Ipak, neki bi rekli da je neobičan, možda redak. Taj čovek je živeo sam, danas ni to nije čudno. Imao je svoj brod, mali, ne previše mali, onako, taman da jedna osoba u njemu živi. Čudno je to da je on je živeo na pučini, a to nije želeo. Da se ne zamaramo kako je tu dospeo, to mi nije nikad rekao.

Inspektor Leonor Utorkom na dva točka: Inspektor Leonor – heroj Sao Paula Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Preporučeno za vas
David Bowie
U VAZDUHU · kolumna

Bio je ponedeljak ujutru, i bilo je toplo, neočekivano toplo. Onako toplo za januar da pomisliš kako sve lagano ide do đavola. Recimo da je tog jutra sedeo na rubu kreveta pokušavajući da drži oči otvorene, a glava ga je bolela od centralnog grejanja i suvog vazduha. Pomislio je kako je to gore od mamurluka. I recimo da je pročitao šta se dogodilo. Bio je žedan. Teturao se do kuhinje, popio dve čaše, prvu na eks, drugu polako.

Lupita Nyongo Žena na ivici nervnog sloma: Sve boje Oskara Girouette Utorkom na dva točka: Biciklistički servis Persa, Hamburg
Relikvija iz dedine kutije
U VAZDUHU · kolumna

Pre par meseci, spremajući stan, jer što je mnogo-mnogo je, naleteo sam ne neku kutiju sa dedinim stvarima. Dedu nikad nisam upoznao, a kutija je skoro pa bila deo flore na terasi, i stajala tu kao aksiom – niti je ko dovodi u pitanje, niti je ko pomera. Da sam mogao lako da je otvorim, verovatno bih samo bacio pogled unutra i nastavio sa poslom, ali morao sam da se pomučim, odmerivši snage sa sto godina starom bravom.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Novac je čoveku najbolji prijatelj van_gogh_self_portrait_collage Žena na ivici nervnog sloma: Selfi iz 15. veka
Marginalci
U VAZDUHU · kolumna

Poznajem dvoje ljudi. Poznajem ih jako dobro. Još više ih volim. Volim nju, jer je najnesebičnije biće na planeti. Ima divne, nežne oči kojima te prikuje da nemaš kud, i sve o čemu ćutiš odmah kažeš. Jedna od onih osoba rođenih sa nesalomljivom željom da voli ljude. Volim njega, jer se pogledom dogovaramo. I uvek mu je jasno, a da me ništa ne pita. I pratio bi me na kraj sveta. E sad, i njih dvoje se vole, a to je mnogo bitnije za ovu priču. A evo i zašto.

U Francuskoj Ivan Tokin: U Francuskoj Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ljubaznost ubija!

Vrh