cm2
U VAZDUHU · kolumna

Draga Jovana,
Iako mi nisi odgovorila na moje prethodno pismo, pišem ti ponovo, s obzirom da ti je telefon isključen već mesec dana. Ne mogu da kažem da te ne razumem, čovek više ne može ni da ode do toaleta, a da ne dobije pregršt novih informacija koje stvarno mogu da ti upropaste dan. I meni se nekada dešava da stavim mobilni uređaj na „flight mode“, ali ne mogu dugo da izdržim, zanima me šta ko radi na Instagramu i da li je u međuvremenu počela da gori još neka svetska znamenitost. Ipak, kao što znaš, volim da budem u toku i da imam mišljenje o svemu.

tom-hermans-642333-unsplash Ivan Tokin: Mornar 000054 Prozor u dvorište: Sizif među konfetama
000054
U VAZDUHU · kolumna

Već skoro nedelju dana sam u jako čudnom stanju. Nije ništa loše, naprotiv, sve je u najboljem redu, ustanem vedar i nasmejan, kao da tačno znam šta ću sa sobom da radim. To ipak nije normalno, ja mislim. Imam blagi utisak da sam sve shvatio, razumeo i povezao, a znam da je to zapravo nemoguće. Kada shvatiš sve, nastupa smrt. Ipak imam trideset i sedam godina, nije to baš toliko puno da se otkrije tajna života. Međutim, nešto se ipak desilo, rasute karte u mojoj glavi, posložile su se kao pasijans u onim starim kompjuterskim igricama. Cak-cak-cak. Game over.

24A_0098 Prozor u dvorište: Duše od stakla photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje
24A_0098
U VAZDUHU · kolumna

Stigla mi je juče poruka da nije dobro. Telefon je vibrirao neko vreme, poruke su stizale jedna za drugom, a vesti su bile sve lošije i lošije. Dok pokušavam da shvatim šta se desilo, oblačim prvo što mi padne pod ruku, s predumišljajem da ipak moram da izgledam lepo, čak i kad se sranja dešavaju. Ne pravim pitanje kada treba pomoći prijateljima, zaboravljam da postoji bilo koja moja neodložna obaveza i odlazim direktno na izvor požara da pokušam da ugasim vatru.

photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje bty Žena na ivici nervnog sloma: Ljudi iz vode
22A_0163
U VAZDUHU · kolumna

Neko je jednom rekao da sam ja džukela s ulice koja po ceo dan landara i mislim da je to tačno. Većina ljudi zapravo misli da ja po ceo dan živim napolju, pitaju se da li uopšte posedujem krevet gde spavam, jer je i to poznato da mogu da zaspim gde god vam padne na pamet. Ne znam uopšte kako sam stekao takav karakter, ali ono što mi istinski prija je da bez plana idem negde, samo da ne stojim u mestu. Situacija u kojoj moram da ostanem kod kuće sam i da se zabavim sa sobom, u meni izaziva teški nemir, preplavi me neka grandiozna anksioznost koje mogu da se oslobodim pod uslovom da pričam telefonom dok se baterija ne isprazni ili da napravim obećavajući plan da se ubrzo susretnem s nekim kako bih popunio tišinu s kojom ne mogu da se nosim.

ryoji-iwata-697773-unsplash Ivan Tokin: Kad bi znala 100024520031 Prozor u dvoršte: Podeli sa mnom
100024520031
U VAZDUHU · kolumna

Plaši me činjenica da sve češće sedim sam za šankom. Ta slika čoveka koji sedi na barskoj stolici, dok barmen glanca čaše, vuče na tešku depru, ali svejedno, ne želim da razmišljam kakav utisak ostavljam za sobom. Ima nečeg meditativnog u ispijanju pića, okrenutih leđa stvarnosti. Sve što u tim trenucima vidim su prelepo osvetljene flaše skupih pića i mokre ruke uslužnog osoblja i pravo da vam kažem prija. U suprotnom, čim okrenete glavu, zapahne vas loš zadah čovečanstva.

pexels-photo-1670467 Crna kao abonos drugari Žena na ivici nervnog sloma: Sve te vodilo k meni
000042
U VAZDUHU · kolumna

Konačno je došlo lepo vreme, kao da se zima zaista završila, mada više se ne zna kad može da padne sneg, možda već u maju. Sve u svemu, dan je postao duži, pomerili smo časovnike, ali su problemi, čini se, ostali sasvim isti. Možda se menjaju vremenski uslovi, ali od sebe niko ne može da pobegne, bez obzira na godišnje doba. Postoji ta legenda među ljudima da s prolećem biva sve bolje, međutim mislim da je to teška varka. Doduše, ajde da ne cepidlačimo, možda je lakše biti s***** kada sunce sija, jer imate makar privid da ipak postoji neko svetlo na kraju tunela.

rustična kuća Žena na ivici nervnog sloma: Senzualija 100024530010 Prozor u dvorište: Volim, dakle postojim
100024530010
U VAZDUHU · kolumna

Često mislim da mogu da pročitam ljude na prvu, međutim i najbolji među nama, ponekad ne znaju ama baš ništa o ljudima. Čini vam se da ste provalili o čemu se radi, da vam je jasno zašto se neko ponaša kako se ponaša, ali ljudi su naučili da se kriju bolje od terorističkih bombi u kanti metroa. Toliko godina se bavim ljudskim sudbinama, posmatram i pokušavam da odgonetnem ljudsku prirodu, ali džaba, dešava se da pogrešim. Međutim, na greškama se čovek uči, pa svaku svoju pogrešnu procenu, smatram nekom vrstom uspeha i napretka u tom smislu.

jorg-angeli-387328-unsplash Ivan Tokin: Mauricijus 999090_10151511638127872_707329375_n Prozor u dvorište: Dolina suza
999090_10151511638127872_707329375_n
U VAZDUHU · kolumna

Trudim se da ne razmišljam o smrti, naročito ne o smrti svojih roditelja. Kada god pomislim da bi mogli da nestanu u roku od jedne sekunde, stresem se, jer odbijam da poverujem da će se to ikada i desiti. Međutim, kao i svako od nas, znam da će taj dan jednom doći, a ja ću sigurno biti nespreman. Uostalom, ko je uopšte spreman da sahrani one koje najviše voli? Čini mi se bilo bi lakše da se umre pre njih, da čovek ne mora i kroz to da prolazi.

34A_0040 Prozor u dvorište: Pomeri se s mesta 32A_0042 Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet
34A_0040
U VAZDUHU · kolumna

Subota je i grad je skoro sasvim pust. Nije to ništa čudno, s obzirom da je očigledno da su ljudi odlučili da odu malo van realnosti, jer prvi put ove godine, osmi mart je izglasan za sasvim novi praznik u Berlinu i svi su nenadano dobili slobodan petak na poslu. Napolju je jako hladno što dodatno utiče na to da su ulice prazne, međutim, meni ne smeta da se po ko zna koji put uputim u beskraje noći i vidim šta ima novo. Zapravo volim kada nema nikog, kao da se onda bolje sve vidi, to prostranstvo koje skoro da i ne primećujete u slučaju nekog drugačijeg vikenda. Ulazim u dobro poznati bar, u kome takođe vlada pustoš, sedam za šank u nadi da ću ugledati nekog poznatog, ali samo me barmeni poznaju. I to je nešto, makar ne moram da izgovaram ništa, jer čaša vina je već ispred mene i mogu na miru da zapalim cigaretu i sačekam da vidim kako će veče nastaviti da se odvija.

32A_0042 Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova
32A_0042
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se plašim da otvorim oči i shvatim da je počeo novi dan. Često ne razlikujem šta sanjam, a šta živim, te s tim u vezi teška srca prihvatam da sam ponovo u realnosti. Kada vidim svetlost jutra koja snažno dopire s mog prozora i natmureno nebo intravenozno dobijam podsetnik da moram ponovo da se suočim sa svim onim što sam ostavio iza sebe pre nego što sam legao u postelju. Tada poput deteta koje odbija da ustane i ode u obdanište, prekrivam glavu ćebetom u nadi da će možda već posle nekoliko sekundi ponovo da nastupi noć i zavara me da mogu da se opustim, jer tek je sutra novi dan.

dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova 15A_0170 Prozor u dvorište: Lica bez godišta
15A_0170
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad zaboravim koliko imam godina i šta sam sve ostavio iza sebe. Jednostavno, ne brojim, ne skupljam, ne merim i ne poredim ništa sa onim što imam danas. Dobro, ajde, možda malo, ali uglavnom imam utisak da uopšte nemam ovoliko godina i iskustva koliko zaista imam. Kao da je u mojoj glavi instalirana neka čudna Alchajmer aplikacija koja briše sve pred sobom i ostavlja prostora da se desi nešto novo, bez obzira na ovo prethodno.

jake-givens-576-unsplash Ivan Tokin: 1772 __0_0550 Prozor u dvorište: Za kim zvona zvone
__0_0550
U VAZDUHU · kolumna

Bude me snažna zvona Saborne crkve i već peti dan ne znam gde se nalazim. Ne znam u čijem sam krevetu, gde mi je četkica za zube, gde su mi stvari. Zapravo ima nečeg u tome kada se osećate da nemate ništa sa sobom, osim osnovnog – donjeg veša i odevne kombinacije u kojoj ste ušli u nečiji prostor. Ja sam često opterećen tom činjenicom da po svaku cenu moram da imam čistu garderobu svakog dana, ali ponekad se evo dešava da po nekoliko dana nosim isto i ništa se strašno nije desilo. Naprotiv, imam utisak da je tako mnogo lakše, jer ostavlja prostora da se razmišlja o nekim bitnijim stvarima od izbora para cipela ili košulje koja viri iz džempera.

100024520034 Prozor u dvorište: U sreći leži dosada person-731423_1280 Žena na ivici nervnog sloma: Branka
100024520034
U VAZDUHU · kolumna

Voleo bih da sam srećniji čovek. Ne znam da li je to vaš slučaj takođe, ali nikako mi ne uspeva da budem srećan. Čak nije ni do toga da mi se ne dešavaju lepe stvari, naprotiv, samo me više toga rastužuje, nego što me raduje. Iskreno, ne mogu da objasnim kako je to moguće, jer mi često ljudi govore da bi se rado menjali za stolicu na kojoj ja sedim, ali im ja to nikako ne bih preporučio. Nešto je duboko pokvareno u mojoj glavi, kada se konstantno pojavljuje ta mračna zavesa kroz koju posmatram sve što me okružuje. Sve više verujem da to nije nikakva depresija ili melanholija, kojima sam takođe sklon, već je to neki neprekidni bes, duboko usađeni prezir ka svetu, jer stvari ne izgledaju uopšte onako kako ih ja zamišljam.

person-731423_1280 Žena na ivici nervnog sloma: Branka _23_0013 Prozor u dvorište: Nije lako biti ja
_23_0013
U VAZDUHU · kolumna

Ležim u sobi i gledam kako se oblaci kreću, gledam kako prolazi vreme. Mestimično oblačno, do umereno vedro. Retko posmatram prirodu, plašim se da napravim pauzu i zaustavim misli u sopstvenoj glavi. Sunce se snažno probija i bije mi direktno u rožnjače. Puštam da mi svetlost ulazi direktno u mozak, da obasja mrak koji se nakupio tokom poslednjih meseci. Imam blagi utisak da sam već neko vreme u potpunosti paralisan, nokautiran nevidljivim udarcima realnosti. Kao da ne mogu da ustanem ili objasnim šta mi se dešava, a zapravo gomila bespotrebnih misli se roje kao moljci u brašnu. Strahovi, projekcije, nagađanja, pretpostavke, izmišljeni dijalozi, prepiranja, previranja, 1000 zašto, 1000 zato, za i protiv, nije, jeste tako.

market-3466906_1280 Ivan Tokin: Pepito _21_0053 Prozor u dvorište: Vidim ja dobro
_21_0053
U VAZDUHU · kolumna

Realno nikada ne znate ko sedi prekoputa vas. Na radnom mestu, u vozu, bioskopu, čekaonici kod lekara. Uostalom, možete tu osobu da poznajete i sto godina ako hoćete, uvek će biti nešto što je skriveno, nedokučivo, nešto zbog čega vam nije jasno zašto se tako ponaša kako se ponaša. Međutim, u tome je i lepota ljudskih odnosa, čini mi se, mada ja volim da znam sve, odmah, sada. Ne želim da mi se nešto prećutkuje ili pakuje u ukrasni papir.

31A_0154 Prozor u dvorište: Ključala voda Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako
31A_0154
U VAZDUHU · kolumna

Obično sedim i radim u kuhinji. Tako je skoro ceo život. Otkad znam za sebe, domaće zadatke, ali i sve ostalo radio sam za trpezarijskim stolom, uprkos činjenici da sam imao radni sto u svojoj sobi. I dan danas, radije sedim tamo gde se kuva, prži, dinsta, peče, zapržava, soli i zaslađuje. Kada malo bolje razmislim, i moj posao mu dođe kao neka vrsta zakuvavanja, u kome mora dobro da se oceni koliko čega ide, inače može da bude prezačinjeno.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja