__7_0543
U VAZDUHU · kolumna

Kraj godine je uvek nekako tužan. Bez obzira da li podvlačite crte, sumirate, preispitujete se ili donosite važne odluke, tužno je. Ima nešto duboko melanholično u toj slici novogodišnjih praznika: lampicama koje se pale i gase na nečijem prozoru u gluvo doba noći. Ili polu-izduvani Deda Mraz koji visi na nečijem balkonu. Smoreni tata koji vuče iskomadano svinjsko pečenje u braon masnom papiru sa pijace. Dugački red žena koje sede u stolicama frizerskog salona i listaju lakovane novine. Deca koja bacaju petarde. Sve je to neki tužni filter naše stvarnosti, momenat kada pokušavamo da zaboravimo šta se sve desilo godine koja je na samrti, u nadi da bar u dočeku nove, nećemo razmišljati kakav nas pakao ponovo čeka. Još 365 dana.

47379584_10218224788760722_2571518575063859200_n-960x480 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bajaga i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Šuplji na sve strane
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko noći sedeo sam okružen potpuno nepoznatim ljudima. Oni koji me bolje poznaju, dobro znaju koliko volim takve situacije, da se motam tamo gde mi nije mesto i budem u društvu gde nikoga ne znam. Uzbuđuju me ta površna prosuđivanja na prvi pogled i tišina koja nastupi kada se neka nova osoba pojavi u prostoriji. Svaki put mi je toliko zanimljiva ta dinamika ljubaznosti i civilizovanosti koja s početka tako olako sklizne u bezobraluk koji se do kraja večeri pretvori u pijano nadmetanje.

Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom 100024520032 Prozor u dvorište: Polje krmenadli
100024520032
U VAZDUHU · kolumna

Ne volim često da idem van grada, pogotovo ne volim da idem na selo. Uopšte nisam od ljudi koji uživaju u tišini prirode, dive se prostranim pejzažima i zalasku sunca pod vetrenjačama. Skoro da me ništa od toga ne uzbuđuje, ali ipak nekad se desi da završim i na takvim mestima. Moja radoznala priroda nikako da me nauči da kažem „ne“, pa tako pristanem da se upustim u još jednu avanturu, izvan moje komfort zone. Spakujem sendviče, keks, knjigu i uputim se u nepoznato, pa šta bude.

Stolice na terenu Ivan Tokin: Uspeh Skoča i Beograd Gistro priče: Mom Beogradu
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

„Ljubav se gasi,
al’ još u nama nada živi
ljubav se gasi
ti znaš da oboje smo krivi…“

Ovih dana, više nego inače, imam utisak da sve umire. Malo malo pa neko umire ili je ozbiljno bolestan pa će da umre. Kao da se smenjuje vreme, nestaje lagano, poput leda koji se topi na osunčanom stolu, zauvek u nepovrat.

Foto: Jordan Cetanović Prozor u dvorište: Trula jabuka Queen Ispovesti uživaoca pop kulture: Fredi Merkjuri i ja
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

U poslednje vreme jako loše spavam. Babe bi rekle „nešto me mori“. Makar da imam noćne more, nego neće san da dođe na oči, otvoreno buljim u plafon i posmatram senke koje dolaze spolja. To me uvek podseti na onaj period kada smo brat i ja morali da dođemo kod babe i dede u Nikšić zbog rata u Sarajevu. Tada bih po celu noć neprekidno gledao projekcije dešavanja sa autoputa i uspavljivao se zvukovima bučnih auspuha.

Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.

Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam zašto, ali uvek mislim da se ljudi susreću s razlogom. Čak i kada tako ne izgleda, onda kada mislimo da nema nikakve veze što smo se očešali o nečije rame ili se slučajno sudarili pogledom, čak i tada mislim da postoji neko značenje. Svaki čovek u našem životu dolazi s razlogom, nije to samo puka scenografija, statiranje ili propratna zabava, pojava drugih živih bića u našem univerzumu samo je način da nam se nešto kaže ili prikaže za ubuduće. Pripišite to fatalizmu ili budalastoj infantilnosti, idealizaciji ili umišljenosti, ali želim da verujem da je i jedan običan, neobavezni smešak u mimohodu neki znak iz kosmosa.

Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav
_17_0091
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam da li vam je odnekud poznat taj osećaj, ali to je ono kada mislite da više ne postojite, da vas nema, ali i dalje dišete i čujete otkucaje srca. Dosta je čudno, moram reći, jer to dolazi uglavnom iz glave, odjednom, kao da ste sami sebi zaustavili vreme, bez pitanja i imate utisak da se ništa ne pomera, osim ljudi oko vas. Meni se ponekad dešava da tako danima lutam ulicama i mimoilazim se s prolaznicima, umišljen da snimam sopstveni film, bez da imam osećaj da su oni zaista živi, poput nekih statista koje je neko poslao meni u susret, samo da bih imao utisak da se život i dalje odvija. Ponekad se uplašim da nisam zaista odlepio i otišao u drugu dimenziju realnosti, a ponekad mi zaista prija to stanje kada su sva osećanja stavljena na „mute“ dugme, da ne moram više ni o čemu da razmišljam.

kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Siguran sam da nema prikladnije literature za let avionom od poslednjeg romana Frederika Begbedea „Život bez kraja“. Dok stjuardese sasvim beživotno pokazuju kako se možemo spasiti od eventualne nesreće, lagano upijam rečenenice ovog šarmantnog francuskog pisca koji ovoga puta studiozno na sasvim zabavan način preispituje naš strah od smrti. U poslednje vreme, tako niotkuda, počinju da mi se javljaju morbidne misli „šta bi bilo“ ako bi me baš sada udario autobus ili ako bi se voz u kome se nalazim sudario sa drugim vozom.

Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat
Srce moje malo
U VAZDUHU · kolumna

Možda nikada ne biste rekli, ali ako bih morao da budem baš onako iskren, ja sam lako zaljubljive prirode. Iako na prvi pogled mogu da delujem strogo, nedostupno i u očima drugih ledeno kao planinski izvor, realnost je sasvim drugačija. Poput stidljive devojčice na velikom odmoru koja stoji sa strane i gricka Smoki, u roku od nekoliko sekundi može da me pokosi samo jedan uzvraćeni pogled. Znam, mnogi bi rekli kako je to jedna divna osobina, međutim u ovim godinama kada bih trebao da razmotrim korišćenje antirida ili kupovine namunjene vespe, takva stanja mi sve teže padaju na srce.

Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Voz se kreće skroz polako, kao po jajima, jer rekonstruišu prugu. Dok slušam muziku, mogu na miru da gledam kroz prozor. U tom blagom kretanju, mile i promiču ogromna namrštena lica koja vas fiksiraju pogledom s bilborda pokraj puta. Čini mi se da marketing više nikome ne želi da proda sreću ili zadovoljstvo, danas je očigledno važno da se skupa jakna ili parfem predstavi kroz napaćeno telo i depresiju u očima. Ružnoća je na neki način ušla na velika vrata, pod izgovorom da je teror lepote dugo trajao, tako da sada živimo u mračnoj eri u kojoj uglavnom dominiraju agresija, kvazi individualizam i različistost koja se ogleda u tome da na kraju svi izgledaju isto.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mi se doslovno muti pred očima, ali i dalje dobro vidim. Doduše, vidim sve: i ono što treba i ono što ne treba, pa se posle pravim da nisam video. Često me plaši dokle seže moj pogled i uopšte ne znam kako je to moguće, ali eto, imam sposobnost da primetim sve. Od malena je tako, sedim i posmatram šta drugi rade. Ne učestvujem, već stojim sa strane i razmišljam zašto to rade. Tako je i danas kad sam malo veći, sa pićem u ruci, uvek gledam sa strane, da drugi moraju da me opomenu da sam preterao.

Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja 25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože
25A_0160
U VAZDUHU · kolumna

Prvi put u životu ulazim u Bundes banku. Sve što znam o njoj je taj neustrašivi naziv za koji sam čuo još kada sam bio mali. Stalno se među odraslima provlačilo to ime, više ne znam ni zašto, a danas ja stojim ispred njenog ulaza. Razlog mog dolaska uopšte nije tako spektakularan, jer sam krenuo da rasitnim novac, iz nekog razloga velike novčanice su ovde poput belog luka za vampire. Iskren da budem, odnos prema novcu je u Nemačkoj dosta čudan. Imam neki blagi utisak da se svi plaše keša, kao da je bolje da niko nikada ne vidi pare koje troši, a sa druge strane kada negde izvadite karticu, zakolutaju očima.

Ćinkve Tere Žena na ivici nervnog sloma: Ništa posebno bob-dylan-2549292_960_720 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bob Dilanova električna gitara i ja
13A_0172
U VAZDUHU · kolumna

Uvek sam voleo da slušam šta drugi ljudi govore. Nisam od onih koji mogu da začepe uši, budu prisutni, a da im uđe na jedno, a izađe na drugo uvo. Naprotiv, šta god se valja za stolom, ja pažljivo pratim, kao da je pitanje života i smrti. I uopšte nije važno kakva je vrsta razgovora, da li mi neko prosipa neke gluposti ili zaista nadahnuto i pametno govori, ja sve upijam. Kasnije, ako to neko hoće, mogu da ponovim u tančine, od tačke do tačke šta je ko rekao. Nekada sam to smatrao svojim talentom, posebnom vrstom moći, međutim danas me to jako umara, jer shvatam da sam u međuvremenu postao tarapeut amater. Onda tako, poput đubretara tuđih duša, lunjam gradom i na svoju ruku pokušavam da saniram tuđe probleme i začepim mesto odakle kulja kanalizacija frustracija.

100024520034 Prozor u dvorište: Konji koji jure Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Pritisak