31A_0154
U VAZDUHU · kolumna

Obično sedim i radim u kuhinji. Tako je skoro ceo život. Otkad znam za sebe, domaće zadatke, ali i sve ostalo radio sam za trpezarijskim stolom, uprkos činjenici da sam imao radni sto u svojoj sobi. I dan danas, radije sedim tamo gde se kuva, prži, dinsta, peče, zapržava, soli i zaslađuje. Kada malo bolje razmislim, i moj posao mu dođe kao neka vrsta zakuvavanja, u kome mora dobro da se oceni koliko čega ide, inače može da bude prezačinjeno.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Najveća lekcija koju sam naučio u ovih proteklih godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji, jeste da je zaista moguće živeti od danas do sutra. U stvari, naučio sam da to nije fraza. Koliko god da se plašimo šta će biti sa nama i kako će izgledati budućnost, ono što je dobro u svemu tome je da stvarno nikad ne znamo kako će se sve završiti. Život daleko od kuće, u zemlji čiji jezik ne razumem najbolje, naterao me je da počnem da živim za trenutke, u sadašnjosti. Da iscedim sve iz današnjeg dana. Da ne ostane ništa što se nije moglo popiti ili progutati. Da živim do kraja. Kao da se sutra neću probuditi.

Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja Foto: Pinterest/Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drugi plan
_21_0529
U VAZDUHU · kolumna

Kada se nakratko vratim u Beograd, sve deluje kao neki san. Duboko uspavan, sve mi se čini poznatim, utabanim, krajnje intimnim, ali poput neke pustinjske fatamorgane nad kojom se nadvija izmaglica, nestvarno (nedo)dirljvo. Gotovo uvek, sada mogu reći da je to već praksa, direktno s aerodroma, odvode me negde. Ulazim u kola bez pitanja, dok mi na putu prepričavaju ko će sve biti, šta nas čeka, a šta možemo posle. Za početak to nešto, pa ćemo da vidimo. Nisam ostavio ni torbu tamo gde ću da spavam, već mi sipaju drugu čašu vina ili toče rakiju koju „moram” da probam. Prepuštam se toj bujici impresija, puštam da me noć vodi, pa gde stignemo. Važno je da se nešto odvija, da se slike smenjuju, a meni se onako lagano stvara neka knedla, neki čudan osećaj u grlu koji ne znam da li je sreća ili tuga.

__7_0543 Prozor u dvorište: Hoćeš griz? 47379584_10218224788760722_2571518575063859200_n-960x480 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bajaga i ja
__7_0543
U VAZDUHU · kolumna

Kraj godine je uvek nekako tužan. Bez obzira da li podvlačite crte, sumirate, preispitujete se ili donosite važne odluke, tužno je. Ima nešto duboko melanholično u toj slici novogodišnjih praznika: lampicama koje se pale i gase na nečijem prozoru u gluvo doba noći. Ili polu-izduvani Deda Mraz koji visi na nečijem balkonu. Smoreni tata koji vuče iskomadano svinjsko pečenje u braon masnom papiru sa pijace. Dugački red žena koje sede u stolicama frizerskog salona i listaju lakovane novine. Deca koja bacaju petarde. Sve je to neki tužni filter naše stvarnosti, momenat kada pokušavamo da zaboravimo šta se sve desilo godine koja je na samrti, u nadi da bar u dočeku nove, nećemo razmišljati kakav nas pakao ponovo čeka. Još 365 dana.

47379584_10218224788760722_2571518575063859200_n-960x480 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bajaga i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Šuplji na sve strane
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko noći sedeo sam okružen potpuno nepoznatim ljudima. Oni koji me bolje poznaju, dobro znaju koliko volim takve situacije, da se motam tamo gde mi nije mesto i budem u društvu gde nikoga ne znam. Uzbuđuju me ta površna prosuđivanja na prvi pogled i tišina koja nastupi kada se neka nova osoba pojavi u prostoriji. Svaki put mi je toliko zanimljiva ta dinamika ljubaznosti i civilizovanosti koja s početka tako olako sklizne u bezobraluk koji se do kraja večeri pretvori u pijano nadmetanje.

Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom 100024520032 Prozor u dvorište: Polje krmenadli
100024520032
U VAZDUHU · kolumna

Ne volim često da idem van grada, pogotovo ne volim da idem na selo. Uopšte nisam od ljudi koji uživaju u tišini prirode, dive se prostranim pejzažima i zalasku sunca pod vetrenjačama. Skoro da me ništa od toga ne uzbuđuje, ali ipak nekad se desi da završim i na takvim mestima. Moja radoznala priroda nikako da me nauči da kažem „ne“, pa tako pristanem da se upustim u još jednu avanturu, izvan moje komfort zone. Spakujem sendviče, keks, knjigu i uputim se u nepoznato, pa šta bude.

Stolice na terenu Ivan Tokin: Uspeh Skoča i Beograd Gistro priče: Mom Beogradu
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

„Ljubav se gasi,
al’ još u nama nada živi
ljubav se gasi
ti znaš da oboje smo krivi…“

Ovih dana, više nego inače, imam utisak da sve umire. Malo malo pa neko umire ili je ozbiljno bolestan pa će da umre. Kao da se smenjuje vreme, nestaje lagano, poput leda koji se topi na osunčanom stolu, zauvek u nepovrat.

Foto: Jordan Cetanović Prozor u dvorište: Trula jabuka Queen Ispovesti uživaoca pop kulture: Fredi Merkjuri i ja
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

U poslednje vreme jako loše spavam. Babe bi rekle „nešto me mori“. Makar da imam noćne more, nego neće san da dođe na oči, otvoreno buljim u plafon i posmatram senke koje dolaze spolja. To me uvek podseti na onaj period kada smo brat i ja morali da dođemo kod babe i dede u Nikšić zbog rata u Sarajevu. Tada bih po celu noć neprekidno gledao projekcije dešavanja sa autoputa i uspavljivao se zvukovima bučnih auspuha.

Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.

Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam zašto, ali uvek mislim da se ljudi susreću s razlogom. Čak i kada tako ne izgleda, onda kada mislimo da nema nikakve veze što smo se očešali o nečije rame ili se slučajno sudarili pogledom, čak i tada mislim da postoji neko značenje. Svaki čovek u našem životu dolazi s razlogom, nije to samo puka scenografija, statiranje ili propratna zabava, pojava drugih živih bića u našem univerzumu samo je način da nam se nešto kaže ili prikaže za ubuduće. Pripišite to fatalizmu ili budalastoj infantilnosti, idealizaciji ili umišljenosti, ali želim da verujem da je i jedan običan, neobavezni smešak u mimohodu neki znak iz kosmosa.

Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav
_17_0091
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam da li vam je odnekud poznat taj osećaj, ali to je ono kada mislite da više ne postojite, da vas nema, ali i dalje dišete i čujete otkucaje srca. Dosta je čudno, moram reći, jer to dolazi uglavnom iz glave, odjednom, kao da ste sami sebi zaustavili vreme, bez pitanja i imate utisak da se ništa ne pomera, osim ljudi oko vas. Meni se ponekad dešava da tako danima lutam ulicama i mimoilazim se s prolaznicima, umišljen da snimam sopstveni film, bez da imam osećaj da su oni zaista živi, poput nekih statista koje je neko poslao meni u susret, samo da bih imao utisak da se život i dalje odvija. Ponekad se uplašim da nisam zaista odlepio i otišao u drugu dimenziju realnosti, a ponekad mi zaista prija to stanje kada su sva osećanja stavljena na „mute“ dugme, da ne moram više ni o čemu da razmišljam.

kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Siguran sam da nema prikladnije literature za let avionom od poslednjeg romana Frederika Begbedea „Život bez kraja“. Dok stjuardese sasvim beživotno pokazuju kako se možemo spasiti od eventualne nesreće, lagano upijam rečenenice ovog šarmantnog francuskog pisca koji ovoga puta studiozno na sasvim zabavan način preispituje naš strah od smrti. U poslednje vreme, tako niotkuda, počinju da mi se javljaju morbidne misli „šta bi bilo“ ako bi me baš sada udario autobus ili ako bi se voz u kome se nalazim sudario sa drugim vozom.

Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat
Srce moje malo
U VAZDUHU · kolumna

Možda nikada ne biste rekli, ali ako bih morao da budem baš onako iskren, ja sam lako zaljubljive prirode. Iako na prvi pogled mogu da delujem strogo, nedostupno i u očima drugih ledeno kao planinski izvor, realnost je sasvim drugačija. Poput stidljive devojčice na velikom odmoru koja stoji sa strane i gricka Smoki, u roku od nekoliko sekundi može da me pokosi samo jedan uzvraćeni pogled. Znam, mnogi bi rekli kako je to jedna divna osobina, međutim u ovim godinama kada bih trebao da razmotrim korišćenje antirida ili kupovine namunjene vespe, takva stanja mi sve teže padaju na srce.

Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Voz se kreće skroz polako, kao po jajima, jer rekonstruišu prugu. Dok slušam muziku, mogu na miru da gledam kroz prozor. U tom blagom kretanju, mile i promiču ogromna namrštena lica koja vas fiksiraju pogledom s bilborda pokraj puta. Čini mi se da marketing više nikome ne želi da proda sreću ili zadovoljstvo, danas je očigledno važno da se skupa jakna ili parfem predstavi kroz napaćeno telo i depresiju u očima. Ružnoća je na neki način ušla na velika vrata, pod izgovorom da je teror lepote dugo trajao, tako da sada živimo u mračnoj eri u kojoj uglavnom dominiraju agresija, kvazi individualizam i različistost koja se ogleda u tome da na kraju svi izgledaju isto.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja