Čitam o maloj Greti Tunberg. Ona je gledala film o tome šta je čovek uradio prirodi i kako polarni medvedi umiru i sve te strašne stvari koje tako lako ignorišemo. Jer nam nisu ispred nosa. A i one ispred nosa ne vidimo. I te slike su joj se urezale u pamćenje, i upala je u depresiju. I odlučila da se pobuni.
Čitam o maloj Greti Tunberg. Ona je gledala film o tome šta je čovek uradio prirodi i kako polarni medvedi umiru i sve te strašne stvari koje tako lako ignorišemo. Jer nam nisu ispred nosa. A i one ispred nosa ne vidimo. I te slike su joj se urezale u pamćenje, i upala je u depresiju. I odlučila da se pobuni.
Plaši me činjenica da sve češće sedim sam za šankom. Ta slika čoveka koji sedi na barskoj stolici, dok barmen glanca čaše, vuče na tešku depru, ali svejedno, ne želim da razmišljam kakav utisak ostavljam za sobom. Ima nečeg meditativnog u ispijanju pića, okrenutih leđa stvarnosti. Sve što u tim trenucima vidim su prelepo osvetljene flaše skupih pića i mokre ruke uslužnog osoblja i pravo da vam kažem prija. U suprotnom, čim okrenete glavu, zapahne vas loš zadah čovečanstva.
Kako godine prolaze ljudi se često kaju zbog nečega što su uradili ili pak nisu. Izdvojili smo neke najčešće situacije i stvari zbog kojih se ljudi kaju, a koje možete da izbegnete na vreme.
Izbor glumaca za likove u seriji može presudno da utiče na njenu dalju sudbinu, a to posebno važi kada se ona oslanja na delo iz književnosti. U današnje vreme društvenih mreža neće proći mnogo vremena pre nego što će besni fanovi određenog romana objaviti svoje nezadovoljstvo kada producenti serije izaberu „pogrešne“ glumce za njihove omiljene likove. Kakva je situacija po tom pitanju u seriji „Game of Thrones“?
Egipatska kraljica Kleopatra VII Filopator (70. p.n.e. – 30. n.e), u javnosti poznatija samo kao Kleopatra, oduvek je bila opisivana i prikazivana kao žena vanserijske lepote. Da li je to stvarno bilo istina ili su legende o njenom božanskom izgledu proistekle iz činjenice da je uspela da zavede dvojicu velikih rimskih vladara: Julija Cezara i Marka Antonija?
Ako su nas Dizni filmovi nečemu naučili to je onda činjenica da kada se udaš za princa, postaješ princeza. Zato se čini čudnim da kada su se Kejt Midlton i Megan Markl udale za Vilijama i Harija niko ih nije oslovljavao princezama već vojvotkinjama. Otuda pitanje, kako se uopšte postaje princeza i šta ih razlikuje od vojvotkinja?
Trčeći po terenu, teniserka naglo menja pravac, njena kosa vijori kao zastava, kao pozdrav. Sve junakinje bajki, imale su te iste kose, duge talasaste kose koje se viju poput barjaka, dok heroina stoji na uzvišenju. Fatalne žene imaju stroge frizure, koje se u vrtlogu strasti razlete. Mirne i pokorne dušice, imaju uredne kose iz kojih ne ispadaju neposlušne dlake. Neke žene imaju meku kosu, nežnu kao osećanja, a neke sjajne i teške slapove ili nestašne kovrdže. Ja, ništa od toga.
Kaže u jednoj od svojih najpoznatijih pesama Arsen – Sve te vodilo k meni. Ne znam da li imate takav osećaj za neke ljude, da li svoj susret smatrate neminovnim i fatalističkim. Ja sam tek nedavno počela da razmišljam o tome, kada sam shvatila da se mnogi ljudi iz raznih faza mog života poznaju.
Bilo je možda deset sati, ne više. Znam da je bilo deset jer su se sve radnje zatvorile. Radili su odvratni Subway sendviči, i to hladni jer je radnica uveliko ribala rernu. Platila sam vodu tri evra i prilično sam mislila da je to najgore što može da se desi. Mislila sam o tome kako je život s**nje kad moramo da plaćamo vodu, mislila sam o tome kako se cenjkam, mislila sam o tome koliko moji tekstovi koštaju izraženo u flašicama vode.
Konačno je došlo lepo vreme, kao da se zima zaista završila, mada više se ne zna kad može da padne sneg, možda već u maju. Sve u svemu, dan je postao duži, pomerili smo časovnike, ali su problemi, čini se, ostali sasvim isti. Možda se menjaju vremenski uslovi, ali od sebe niko ne može da pobegne, bez obzira na godišnje doba. Postoji ta legenda među ljudima da s prolećem biva sve bolje, međutim mislim da je to teška varka. Doduše, ajde da ne cepidlačimo, možda je lakše biti s***** kada sunce sija, jer imate makar privid da ipak postoji neko svetlo na kraju tunela.
Neke dane ćete zapamtiti. Možda nećete znati koji je bio datum, ali će vam neke slike, neki detalji obeležiti neki dan zauvek. Kako se prolepšalo vreme, otvorila sam prozore, da u sobu pustim sunce. Vetar je počeo da pomera zavese, iako krute, sa oker afričkim ornamentima.
Piše: Ana Vučković
Često mislim da mogu da pročitam ljude na prvu, međutim i najbolji među nama, ponekad ne znaju ama baš ništa o ljudima. Čini vam se da ste provalili o čemu se radi, da vam je jasno zašto se neko ponaša kako se ponaša, ali ljudi su naučili da se kriju bolje od terorističkih bombi u kanti metroa. Toliko godina se bavim ljudskim sudbinama, posmatram i pokušavam da odgonetnem ljudsku prirodu, ali džaba, dešava se da pogrešim. Međutim, na greškama se čovek uči, pa svaku svoju pogrešnu procenu, smatram nekom vrstom uspeha i napretka u tom smislu.
Doručkovali smo u kafani u kraju, sedeli smo jedno pored drugog, za stolom pored nas bili ljudi s malom decom, pa su im se pridružili još troje, isto muž i žena s malim detetom. Muža sam poznavao, ali mu se nisam odmah javio. Nisam mu se javio ni kasnije, otišli smo a ja se nisam s njim pozdravio, niti sam ga upoznao s svojom ženom, mada sam želeo. Nismo se nijednom pogledali, on ne zvera oko sebe, mada je moguće da me je primetio, ali je ostavio meni da se javim, ako hoću.
Piše: Ivan Tokin
Trudim se da ne razmišljam o smrti, naročito ne o smrti svojih roditelja. Kada god pomislim da bi mogli da nestanu u roku od jedne sekunde, stresem se, jer odbijam da poverujem da će se to ikada i desiti. Međutim, kao i svako od nas, znam da će taj dan jednom doći, a ja ću sigurno biti nespreman. Uostalom, ko je uopšte spreman da sahrani one koje najviše voli? Čini mi se bilo bi lakše da se umre pre njih, da čovek ne mora i kroz to da prolazi.
Subota je i grad je skoro sasvim pust. Nije to ništa čudno, s obzirom da je očigledno da su ljudi odlučili da odu malo van realnosti, jer prvi put ove godine, osmi mart je izglasan za sasvim novi praznik u Berlinu i svi su nenadano dobili slobodan petak na poslu. Napolju je jako hladno što dodatno utiče na to da su ulice prazne, međutim, meni ne smeta da se po ko zna koji put uputim u beskraje noći i vidim šta ima novo. Zapravo volim kada nema nikog, kao da se onda bolje sve vidi, to prostranstvo koje skoro da i ne primećujete u slučaju nekog drugačijeg vikenda. Ulazim u dobro poznati bar, u kome takođe vlada pustoš, sedam za šank u nadi da ću ugledati nekog poznatog, ali samo me barmeni poznaju. I to je nešto, makar ne moram da izgovaram ništa, jer čaša vina je već ispred mene i mogu na miru da zapalim cigaretu i sačekam da vidim kako će veče nastaviti da se odvija.
Ponekad se plašim da otvorim oči i shvatim da je počeo novi dan. Često ne razlikujem šta sanjam, a šta živim, te s tim u vezi teška srca prihvatam da sam ponovo u realnosti. Kada vidim svetlost jutra koja snažno dopire s mog prozora i natmureno nebo intravenozno dobijam podsetnik da moram ponovo da se suočim sa svim onim što sam ostavio iza sebe pre nego što sam legao u postelju. Tada poput deteta koje odbija da ustane i ode u obdanište, prekrivam glavu ćebetom u nadi da će možda već posle nekoliko sekundi ponovo da nastupi noć i zavara me da mogu da se opustim, jer tek je sutra novi dan.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja – peva Dis o svom snu. On ne uspeva da uhvati i zadrži na javi tu misao, originalnu i svežu, uzbudljivu, i sada zauvek izgubljenu. Neki su ipak uspeli da zgrabe malo te zvezdane prašine i donesu je i u svet sa ove strane. Priča se da je Mendeljejev sanjao periodni sistem elemenata, a da se Makartniju u snu javila melodija pesme „Yesterday“, pa je ustavši odmah seo za klavir, kako je ne bi zaboravio.
Ponekad zaboravim koliko imam godina i šta sam sve ostavio iza sebe. Jednostavno, ne brojim, ne skupljam, ne merim i ne poredim ništa sa onim što imam danas. Dobro, ajde, možda malo, ali uglavnom imam utisak da uopšte nemam ovoliko godina i iskustva koliko zaista imam. Kao da je u mojoj glavi instalirana neka čudna Alchajmer aplikacija koja briše sve pred sobom i ostavlja prostora da se desi nešto novo, bez obzira na ovo prethodno.
Sve je počelo kao najobičnije jutro na svetu. Zaspali smo rano pa smo se rano i probudili. Sunčevi zraci prolazili su kroz ne znam ni ja šta sve i na kraju kroz staklo prozora i padali po mojim očima i njenom jastuku i žutoj kosi.
Piše: Ivan Tokin
Bude me snažna zvona Saborne crkve i već peti dan ne znam gde se nalazim. Ne znam u čijem sam krevetu, gde mi je četkica za zube, gde su mi stvari. Zapravo ima nečeg u tome kada se osećate da nemate ništa sa sobom, osim osnovnog – donjeg veša i odevne kombinacije u kojoj ste ušli u nečiji prostor. Ja sam često opterećen tom činjenicom da po svaku cenu moram da imam čistu garderobu svakog dana, ali ponekad se evo dešava da po nekoliko dana nosim isto i ništa se strašno nije desilo. Naprotiv, imam utisak da je tako mnogo lakše, jer ostavlja prostora da se razmišlja o nekim bitnijim stvarima od izbora para cipela ili košulje koja viri iz džempera.
Voleo bih da sam srećniji čovek. Ne znam da li je to vaš slučaj takođe, ali nikako mi ne uspeva da budem srećan. Čak nije ni do toga da mi se ne dešavaju lepe stvari, naprotiv, samo me više toga rastužuje, nego što me raduje. Iskreno, ne mogu da objasnim kako je to moguće, jer mi često ljudi govore da bi se rado menjali za stolicu na kojoj ja sedim, ali im ja to nikako ne bih preporučio. Nešto je duboko pokvareno u mojoj glavi, kada se konstantno pojavljuje ta mračna zavesa kroz koju posmatram sve što me okružuje. Sve više verujem da to nije nikakva depresija ili melanholija, kojima sam takođe sklon, već je to neki neprekidni bes, duboko usađeni prezir ka svetu, jer stvari ne izgledaju uopšte onako kako ih ja zamišljam.
