Kada se brinete, ili ste u nekoj neizvesnosti, teškoj situaciji, dobre vesti su kao neko čudo koje vas je zadesilo i probudilo nadu da će sve na kraju biti u redu. Iako su čuda retka, svaka dobra vest, i ona najmanja je blagotvorna i daje neverovatnu snagu i podstrek. A kad to imate sve je lakše. Kada to imamo u vidu, ja eto ne znam šta je to u ljudima što ih tera da seire nad lošim vestima, da izvrću, da gledaju ružnu stranu svega.
Kada se brinete, ili ste u nekoj neizvesnosti, teškoj situaciji, dobre vesti su kao neko čudo koje vas je zadesilo i probudilo nadu da će sve na kraju biti u redu. Iako su čuda retka, svaka dobra vest, i ona najmanja je blagotvorna i daje neverovatnu snagu i podstrek. A kad to imate sve je lakše. Kada to imamo u vidu, ja eto ne znam šta je to u ljudima što ih tera da seire nad lošim vestima, da izvrću, da gledaju ružnu stranu svega.
Kraj godine je uvek nekako tužan. Bez obzira da li podvlačite crte, sumirate, preispitujete se ili donosite važne odluke, tužno je. Ima nešto duboko melanholično u toj slici novogodišnjih praznika: lampicama koje se pale i gase na nečijem prozoru u gluvo doba noći. Ili polu-izduvani Deda Mraz koji visi na nečijem balkonu. Smoreni tata koji vuče iskomadano svinjsko pečenje u braon masnom papiru sa pijace. Dugački red žena koje sede u stolicama frizerskog salona i listaju lakovane novine. Deca koja bacaju petarde. Sve je to neki tužni filter naše stvarnosti, momenat kada pokušavamo da zaboravimo šta se sve desilo godine koja je na samrti, u nadi da bar u dočeku nove, nećemo razmišljati kakav nas pakao ponovo čeka. Još 365 dana.
Poznati italijanski proizvođač guma Pirelli je objavio kalendar za 2019. godinu na čijim stranicama možemo videti četiri poznate dame u različitim senzualnim pozama: supermodel Điđi Hadid, balerinu Misti Kopland, glumicu i bivšu manekenku Leticiju Kastu i glumicu Džuliju Garner.
Izgled današnjeg sveta i naročito postavka međunarodnih granica najviše su krojeni tokom nebrojenih ratova. Evropa je u takvim nemilim situacijama uvek bila plodno tlo za crtanja često nelogičnih granica, i to se vidi na mnogim mestima.
Televizija HBO je objavila prvi tizer za novu i poslednju sezonu popularne serije „Game of Thrones“. Premijera osme sezone je rezervisana za april naredne godine.
Glumcima je zadatak da budu što uverljiviji u svojim ulogama, bez obzira na žanr i zahteve prethodno osmišljene i zadate scenarijem. To važi i za sve erotske i scene seksa, ali ima i onih filmova u kojima nije bilo pretvaranja, već se sve stvarno desilo.
Sve na ovom svetu mogu da zamislim. Mogu da zamislim ljude koji ne vole sunčane i tople dane. Mogu da zamislim i one koji kada ugledaju more ne dožive nikakvo ushićenje i sasvim ravnodušno pomisle kako je ta velika, slana voda jedan krajnje precenjen fenomen. Mogu da zamislim ljude koji preziru praznike i svečanosti, sve te rođendane i Nove godine, a posebno ih iritiraju grljenje bliskih ljudi, gledanje četvrtog dela franšize „Lude godine“ i izjedanje ruske salate. Mogu da zamislim ljude koje mala deca nimalo ne razneže i u njima vide samo plačuće fabrike nesanice i usranih pelena.
Pre nekoliko noći sedeo sam okružen potpuno nepoznatim ljudima. Oni koji me bolje poznaju, dobro znaju koliko volim takve situacije, da se motam tamo gde mi nije mesto i budem u društvu gde nikoga ne znam. Uzbuđuju me ta površna prosuđivanja na prvi pogled i tišina koja nastupi kada se neka nova osoba pojavi u prostoriji. Svaki put mi je toliko zanimljiva ta dinamika ljubaznosti i civilizovanosti koja s početka tako olako sklizne u bezobraluk koji se do kraja večeri pretvori u pijano nadmetanje.
Vreme nas je poslužilo, reći će meteoropate i ljubitelji sunčanih dana. Kakvo toplo vreme i vedro nebo u sred novembra. I ne samo što je vedro, već katkad suton dobije onu narandžasto-ružičastu boju, kada postane nadrealno, kao da je neko zapalio oblake. Nekada, kao dete mislila sam da se takvim nebom oduševljavam samo ja, upoređujući ga sa žumancetom, koje se razliva, a danas znam da tu lepotu prepoznaju svi koji će na Instagram, dok ta kratkotrajna lepota traje – okačiti fotografiju.
Tekst: Ana Vučković
Ne volim često da idem van grada, pogotovo ne volim da idem na selo. Uopšte nisam od ljudi koji uživaju u tišini prirode, dive se prostranim pejzažima i zalasku sunca pod vetrenjačama. Skoro da me ništa od toga ne uzbuđuje, ali ipak nekad se desi da završim i na takvim mestima. Moja radoznala priroda nikako da me nauči da kažem „ne“, pa tako pristanem da se upustim u još jednu avanturu, izvan moje komfort zone. Spakujem sendviče, keks, knjigu i uputim se u nepoznato, pa šta bude.
Sve vreme sam imao osećaj da moje noge ne mogu da izvedu sve što mozak smisli – tako mi je rekao čovek tek što smo se upoznali, mada sam ja njega znao mnogo pre toga. Gledao sam ga kako radi ono što najbolje radi i nikad mi nije palo na pamet da nešto hoće a ne može.
Danas je tačno pet meseci od kad nisam sa tobom. Nikad nismo bili toliko razdvojeni. Teško mogu reći da drhtim od nostalgije, ali još teže da mi ne padneš na pamet nekoliko puta dnevno.
Kurta Kobejna sam prvi put video u Sutomoru, dve godine nakon što se ubio.
Bio sam sa svojima na moru. Jedne večeri – tačno tamo na početku onoga što u nedostatku boljeg imena možemo pomalo pretenciozno zvati pešačkom zonom – prošli smo kraj nekakve prodavnice drangulija za turiste na čijim vratima je bio izložen deo svaštarskog asortimana.
„Ljubav se gasi,
al’ još u nama nada živi
ljubav se gasi
ti znaš da oboje smo krivi…“
Ovih dana, više nego inače, imam utisak da sve umire. Malo malo pa neko umire ili je ozbiljno bolestan pa će da umre. Kao da se smenjuje vreme, nestaje lagano, poput leda koji se topi na osunčanom stolu, zauvek u nepovrat.
Vest da se mlada devojka ubila odjeknula je Beogradom. Bio je ponedeljak, početak nedelje, ljudi su se vraćali svojoj rutini nakon vikend predaha i trčali za svojim obavezama, a novinari su imali vruću temu za naslovnu stranu, koju će sada nekrofilski da razvlače u nedogled.
Ako bih morao da definišem čoveka, na sve one poznate definicije bih dodao i ovu – čovek je biće kome su neophodne bajke iako, suštinski, u njih ne veruje.
Ipak, malo šta je toliko nasušno neophodno čoveku kao potreba za uživanjem u bajkama. Snežana, Biberče i Baš-Čelik, istina, uglavnom ostaju za nama u detinjstvu, ali nas ne napušta želja da uživamo u pričama u kojima neverovatni junaci (i dosta ređe, nažalost, neverovatne junakinje) prevazilaze podjednako neverovatne neprilike na svom putu ka nekoj vrsti srećnog kraja.
U poslednje vreme jako loše spavam. Babe bi rekle „nešto me mori“. Makar da imam noćne more, nego neće san da dođe na oči, otvoreno buljim u plafon i posmatram senke koje dolaze spolja. To me uvek podseti na onaj period kada smo brat i ja morali da dođemo kod babe i dede u Nikšić zbog rata u Sarajevu. Tada bih po celu noć neprekidno gledao projekcije dešavanja sa autoputa i uspavljivao se zvukovima bučnih auspuha.
Kada mi je umro tata, dugo nisam mogla da podnesem stare ljude, pogotovo u gradskom prevozu. Tražili su svoje, tražili su da sednu, da se uhvate, da se smeste. Mrzela sam ih, jer on nikad neće biti star, taj lepi dečko od pedeset i kusur, on će zauvek imati krupne smeđe oči i biće momak. Mrzela sam ih, jer bi za njih, da ih vid, on rekao da su stari, on bi njima ustao u prevozu. No, on se nikad nije vozio gradskim prevozom.
Postoje dani kada se zaista zapitam ko sam. Taman mislim da se dobro poznajem, međutim, odjednom više ne znam šta da mislim. Tako je malo potrebno da se sve preokrene, da iznenadim samog sebe. Doduše, možda nije ni to loše, ali kako se to tako lako desi, kao ono kad se iz čista mira udarite u ivicu stola.
Posle sporazumnog (važi) okončanja ugovora, ja sam prestala da pišem, da se pojavljujem u javnosti, da idem u „šopengo“ (naručivala sam preko interneta), ugojila sam se, zapustila, postala sam kao deblji debeli Homer iz one epizode „Simpsonovi“ kad se debeli Homer ugoji da bi mogao da radi samo od kuće i da nosi haljine za debele ljude, što sam i ja počela.
Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.
