Ukrademo, kad god možemo, nas dve sat ili dva, da se vidimo, najčešće popijemo kafu. Pre podne, u nekom vremenskom procepu koji organizujemo samo za nas. Nekad uspešno jer sedimo na miru i pričamo bez prekidanja. Nekad telefon zvoni neprekidno, pa moramo i da se rastanemo pre nego što je to uopšte u redu.
Ukrademo, kad god možemo, nas dve sat ili dva, da se vidimo, najčešće popijemo kafu. Pre podne, u nekom vremenskom procepu koji organizujemo samo za nas. Nekad uspešno jer sedimo na miru i pričamo bez prekidanja. Nekad telefon zvoni neprekidno, pa moramo i da se rastanemo pre nego što je to uopšte u redu.
Voleo bih da sam srećniji čovek. Ne znam da li je to vaš slučaj takođe, ali nikako mi ne uspeva da budem srećan. Čak nije ni do toga da mi se ne dešavaju lepe stvari, naprotiv, samo me više toga rastužuje, nego što me raduje. Iskreno, ne mogu da objasnim kako je to moguće, jer mi često ljudi govore da bi se rado menjali za stolicu na kojoj ja sedim, ali im ja to nikako ne bih preporučio. Nešto je duboko pokvareno u mojoj glavi, kada se konstantno pojavljuje ta mračna zavesa kroz koju posmatram sve što me okružuje. Sve više verujem da to nije nikakva depresija ili melanholija, kojima sam takođe sklon, već je to neki neprekidni bes, duboko usađeni prezir ka svetu, jer stvari ne izgledaju uopšte onako kako ih ja zamišljam.
Kada pregledamo slike na Instagramu, ponekad smo toliko očarani njihovom lepotom da se zapitamo da li je moguće da baš svi oni koji su ih objavili imaju svog ličnog profesionalnog fotografa. Odgovor je: naravno da nemaju. Oni samo koriste neke jednostavne trikove koji čine da njihove slike izgledaju mnogo bolje nego da su se samo uzdali u standardne tehnike fotografisanja.
Dok čekate da se zima konačno završi uživajte u nekim od sledećih filmova u kojima ovo godišnje doba igra veliku ulogu. Predlažemo vam pet ostvarenja različitih žanrova koji ipak imaju nešto zajedničko. Svi su puni tenzije, a hladno vreme u njima samo povećava osećaj jeze i bezizlaznosti njihovih glavnih junaka.
Sedamdesete godine prošlog veka ostavile su neizbrisiv trag u istoriji mode, te ne čudi što su i dan-danas jedna od omiljenih modnih dekada. Eklektično poigravanje sa disko šikom, geometrijskim printom i boho notama, glavno je obeležje ove uzbudljive modne epohe, a ukoliko malo obratite pažnju, primetićete da se pomenuti trendovi ponovo vraćaju na ulice, i to u velikom stilu.
Nova godina često u nama budi želju za promenom, a poznato je da se žene u tim situacijama najčešće i najlakše opredeljuju za promenu frizure. Kako nam se bliži proleće, osveženje izgleda u vidu kratke kose odličan je izbor. Kratke frizure lepo stoje damama svih generacija, karaktera i modnih afiniteta. No, kako bi efekat bio što bolji, bitno je znati nekoliko stilskih caka. Zato vam u nastavku donosimo pregled kratkih frizura koje će ove godine biti apsolutni trend.
Gotovo niko ne započinje novu godinu razmišljajući o kraju. A svaka za nekoga bude kraj, a za nekoga početak. Za nekoga i sredina. Pošto trudnoća traje devet meseci moguće je da na početku godine nećete postojati, a da ćete se pri kraju ovaplotiti u čovečjem obličju u znaku device, vage, škorpije, strelca ili možda jarca.
Piše: Ana Vučković
Ležim u sobi i gledam kako se oblaci kreću, gledam kako prolazi vreme. Mestimično oblačno, do umereno vedro. Retko posmatram prirodu, plašim se da napravim pauzu i zaustavim misli u sopstvenoj glavi. Sunce se snažno probija i bije mi direktno u rožnjače. Puštam da mi svetlost ulazi direktno u mozak, da obasja mrak koji se nakupio tokom poslednjih meseci. Imam blagi utisak da sam već neko vreme u potpunosti paralisan, nokautiran nevidljivim udarcima realnosti. Kao da ne mogu da ustanem ili objasnim šta mi se dešava, a zapravo gomila bespotrebnih misli se roje kao moljci u brašnu. Strahovi, projekcije, nagađanja, pretpostavke, izmišljeni dijalozi, prepiranja, previranja, 1000 zašto, 1000 zato, za i protiv, nije, jeste tako.
Tu je, ispred mene, Kalenić pijaca. Svi su tu. Gospođa za klavijaturama sedi pored mesare, na centralnom ulazu iz Njegoševe, svira precizno, na trenutke dirljivo. Prolazim dok svira neku francusku šansonu, sedi, vunene rukavice su joj bez prstiju, prsti su joj često teški, svira, tu je. Stojim u redu za slaninu da bih imao neki normalan razlog da stojim zagledan, slušam i lepo čujem sve, melodija boji svakoga ko uđe u sliku, dok je tu.
Piše: Ivan Tokin
Realno nikada ne znate ko sedi prekoputa vas. Na radnom mestu, u vozu, bioskopu, čekaonici kod lekara. Uostalom, možete tu osobu da poznajete i sto godina ako hoćete, uvek će biti nešto što je skriveno, nedokučivo, nešto zbog čega vam nije jasno zašto se tako ponaša kako se ponaša. Međutim, u tome je i lepota ljudskih odnosa, čini mi se, mada ja volim da znam sve, odmah, sada. Ne želim da mi se nešto prećutkuje ili pakuje u ukrasni papir.
Obično sedim i radim u kuhinji. Tako je skoro ceo život. Otkad znam za sebe, domaće zadatke, ali i sve ostalo radio sam za trpezarijskim stolom, uprkos činjenici da sam imao radni sto u svojoj sobi. I dan danas, radije sedim tamo gde se kuva, prži, dinsta, peče, zapržava, soli i zaslađuje. Kada malo bolje razmislim, i moj posao mu dođe kao neka vrsta zakuvavanja, u kome mora dobro da se oceni koliko čega ide, inače može da bude prezačinjeno.
Najveća lekcija koju sam naučio u ovih proteklih godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji, jeste da je zaista moguće živeti od danas do sutra. U stvari, naučio sam da to nije fraza. Koliko god da se plašimo šta će biti sa nama i kako će izgledati budućnost, ono što je dobro u svemu tome je da stvarno nikad ne znamo kako će se sve završiti. Život daleko od kuće, u zemlji čiji jezik ne razumem najbolje, naterao me je da počnem da živim za trenutke, u sadašnjosti. Da iscedim sve iz današnjeg dana. Da ne ostane ništa što se nije moglo popiti ili progutati. Da živim do kraja. Kao da se sutra neću probuditi.
Dolaze nam praznici. Još nijednom ove godine nisam poskočio i nekoj neidentifikovanoj osobi opsovao oca, majku, boga, državu i nebo zato što me je uplašila petardom. Neobično, s obzirom da živim u ulici u kojoj se nalaze dve škole i dom za srednjoškolce. Pomalo sam i srećan zbog njihovog nenadanog odsustva ove zime. Petarde mi uvek izazovu pomešana osećanja sa kojima ne znam kako da se nosim.
Kada bi vas neko pitao da izaberete boju koju najmanje volite, i kada bi je zatim neko odstranio iz prirode sigurno bi vam bilo neobično. Počela bi da vam nedostaje. Život ne čine samo omiljene boje ili najbolji prijatelji, previše je stvari kojima ne poklanjate pažnju, a za koje bi vam bilo neobično da ne postoje.
Tekst: Ana Vučković
Ako sam u nešto bio ubeđen, to je da sam završio s Deda Mrazom. Mislio sam da smo se prošle godine sve dogovorili, rekao sam mu da sam srećan i još uvek sam srećan u stvari apsolutno sam srećan i mislio sam da će se Deda Mraz sad baviti nekim drugim.
Tekst: Ivan Tokin
Kada se nakratko vratim u Beograd, sve deluje kao neki san. Duboko uspavan, sve mi se čini poznatim, utabanim, krajnje intimnim, ali poput neke pustinjske fatamorgane nad kojom se nadvija izmaglica, nestvarno (nedo)dirljvo. Gotovo uvek, sada mogu reći da je to već praksa, direktno s aerodroma, odvode me negde. Ulazim u kola bez pitanja, dok mi na putu prepričavaju ko će sve biti, šta nas čeka, a šta možemo posle. Za početak to nešto, pa ćemo da vidimo. Nisam ostavio ni torbu tamo gde ću da spavam, već mi sipaju drugu čašu vina ili toče rakiju koju „moram” da probam. Prepuštam se toj bujici impresija, puštam da me noć vodi, pa gde stignemo. Važno je da se nešto odvija, da se slike smenjuju, a meni se onako lagano stvara neka knedla, neki čudan osećaj u grlu koji ne znam da li je sreća ili tuga.
Kraj godine je uvek nekako tužan. Bez obzira da li podvlačite crte, sumirate, preispitujete se ili donosite važne odluke, tužno je. Ima nešto duboko melanholično u toj slici novogodišnjih praznika: lampicama koje se pale i gase na nečijem prozoru u gluvo doba noći. Ili polu-izduvani Deda Mraz koji visi na nečijem balkonu. Smoreni tata koji vuče iskomadano svinjsko pečenje u braon masnom papiru sa pijace. Dugački red žena koje sede u stolicama frizerskog salona i listaju lakovane novine. Deca koja bacaju petarde. Sve je to neki tužni filter naše stvarnosti, momenat kada pokušavamo da zaboravimo šta se sve desilo godine koja je na samrti, u nadi da bar u dočeku nove, nećemo razmišljati kakav nas pakao ponovo čeka. Još 365 dana.
Sve na ovom svetu mogu da zamislim. Mogu da zamislim ljude koji ne vole sunčane i tople dane. Mogu da zamislim i one koji kada ugledaju more ne dožive nikakvo ushićenje i sasvim ravnodušno pomisle kako je ta velika, slana voda jedan krajnje precenjen fenomen. Mogu da zamislim ljude koji preziru praznike i svečanosti, sve te rođendane i Nove godine, a posebno ih iritiraju grljenje bliskih ljudi, gledanje četvrtog dela franšize „Lude godine“ i izjedanje ruske salate. Mogu da zamislim ljude koje mala deca nimalo ne razneže i u njima vide samo plačuće fabrike nesanice i usranih pelena.
Pre nekoliko noći sedeo sam okružen potpuno nepoznatim ljudima. Oni koji me bolje poznaju, dobro znaju koliko volim takve situacije, da se motam tamo gde mi nije mesto i budem u društvu gde nikoga ne znam. Uzbuđuju me ta površna prosuđivanja na prvi pogled i tišina koja nastupi kada se neka nova osoba pojavi u prostoriji. Svaki put mi je toliko zanimljiva ta dinamika ljubaznosti i civilizovanosti koja s početka tako olako sklizne u bezobraluk koji se do kraja večeri pretvori u pijano nadmetanje.
Vreme nas je poslužilo, reći će meteoropate i ljubitelji sunčanih dana. Kakvo toplo vreme i vedro nebo u sred novembra. I ne samo što je vedro, već katkad suton dobije onu narandžasto-ružičastu boju, kada postane nadrealno, kao da je neko zapalio oblake. Nekada, kao dete mislila sam da se takvim nebom oduševljavam samo ja, upoređujući ga sa žumancetom, koje se razliva, a danas znam da tu lepotu prepoznaju svi koji će na Instagram, dok ta kratkotrajna lepota traje – okačiti fotografiju.
Tekst: Ana Vučković
Ne volim često da idem van grada, pogotovo ne volim da idem na selo. Uopšte nisam od ljudi koji uživaju u tišini prirode, dive se prostranim pejzažima i zalasku sunca pod vetrenjačama. Skoro da me ništa od toga ne uzbuđuje, ali ipak nekad se desi da završim i na takvim mestima. Moja radoznala priroda nikako da me nauči da kažem „ne“, pa tako pristanem da se upustim u još jednu avanturu, izvan moje komfort zone. Spakujem sendviče, keks, knjigu i uputim se u nepoznato, pa šta bude.
