Dragi naši, stigao nam je još jedan avgust, pomalo nestabilan i nesiguran, baš kao i svi mi ponekad. Gde god da ste, ne dozvolite da vam čekanje idealnog trenutka poremeti planove za zanimljive aktivnosti i uživanje, već iskoristite baš svaki. Mi smo tu da vam pomognemo svojim tradicionalnim preporukama.
Dragi naši, stigao nam je još jedan avgust, pomalo nestabilan i nesiguran, baš kao i svi mi ponekad. Gde god da ste, ne dozvolite da vam čekanje idealnog trenutka poremeti planove za zanimljive aktivnosti i uživanje, već iskoristite baš svaki. Mi smo tu da vam pomognemo svojim tradicionalnim preporukama.
Dok gledam sve te silne fotografije s letovanja, s ovog i onog mora, kampovanja, surfovanja, safarija, ove i one ležaljke, s ovog ili onog aftera ili večere, pitam se koliko pojedini ljudi uopšte imaju slobodnih dana u godini. Na stranu činjenica da sve to mogu finansijski da pokriju, verovatno ulazeći u neki žešći minus na bankovnom računu, međutim baš me interesuje kako se čovek izbori za takav status u životu da ladno može bez ustručavanja da ode na godišnji odmor, tri četiri puta zaredom po dve i više nedelja.
Savršeno osvetljena mlada koja gleda kroz vitraž. Majka koja sa osmehom punim ljubavi svojoj ćerci stavlja ogrlicu oko vrata. Devojčica koja sedi pored svoje korpe sa ruzmarinom. Ovo su verovatno slike koje će vam pasti na pamet kada pomislite na tipične svadbene fotografije, ali to su slike koje definitivno nećete dobiti ako angažujete fotografa Jana Veldona.
Naša planeta je stara 4,5 milijardi godina, ali još uvek je prepuna čuda koja nas očaravaju svojom lepotom i teraju nas da kažemo „Vau, živimo u neverovatnom svetu“ – bilo da je to džinovsko drvo, savršeno složeno saće ili veličanstvene ljudske rukotvorine…
Svi imaju svog omiljenog lika iz crtanih filmova koga su u nekom trenutku u detinjstvu sigurno doživljavali kao stvarnu osobu. Ono što je interesantno je da je većina crtanih likova zapravo i inspirisana stvarnim ljudima, uglavnom poznatim ličnostima.
Svima su nam poznate blagodeti provođenja što više vremena na otvorenom. Šetnja i boravak u prirodi pospešuju kako fizičko, tako i mentalno zdravlje. Znamo da se leto bližu kraju, ali prema najnovijim istraživanjima uvek je pravo vreme za plažu.
Pre tri godine davala sam intervju za jedan nezavisni pulski radio i bilo je predivno. U senovitoj bašti, nas nekoliko žena takmičilo se u pričanju o važnosti samoorganizovanja u umetnosti, o prikazivanju filmova i oživljavanju starih mesta okupljanja. Tek, posle tog zvaničnog dela razgovora, srdačna novinarka se nagla prema meni i rekla: „Potpuno si drugačija nego što sam te zamišljala”, i to me je isprva ostavilo bez reči, ali sam se brzo pribrala da upitam zašto to kaže, a ona je kroz smeh dodala: „Tako si draga i ljubazna, i ne psuješ uopšte”. Skoro sam se zagrcnula od smeha. Istina je znači, tad već pratio me je glas žene koja psuje u javnosti.
Imam neku bizarnu naviku da izbegavam da idem u toalet van kuće. Možda je u pitanju začetak OCD-a ili dosta strogo vaspitanje, ali u wc koji nije moj idem samo kada baš baš moram. Doslovno, spreman sam da trpim dokle god mogu, samo da ne bih dolazio u iskušenje da zalazim u prostorije gde sasvim nepoznate persone mogu da istresu svoje energije, okrenu se i odu. Nije reč samo o tome kako ljudi tretiraju klozete koji nisu njihovi, već uopšte zamisao tog kolektivnog čina u kome ceo klub koristi dva mokra čvora i nekoliko daski za sedenje, u meni stvara izliv opšte hipohondrije i nelagodnosti.
Ovog leta, čini mi se, kiša je češća i intenzivnija nego obično. Kapljice ne zavređuju taj deminutiv, one su zaista kaplje. Nisam kupila kabanicu, iako sam videla baš lepe, one u kojima poželiš da počne da lije. Ali sam zato kupila kišobran, najveći koji postoji na našem tržištu.
Piše: Ana Vučković
Danas je nekako teško da nešto može baš da vas iznenadi ili šokira. Čak i ako to do sad niste čuli ili videli, nekako pomislite, pa dobro svet je toliko poludeo da je sve moguće. Međutim, u međuvremenu dok se život odvija kao na nekoj pokretnoj traci, postoje momenti koji mogu da vas bar malo pomere iz ležišta. Tako sam nedavno sedeo u grupi sasvim nepoznatih ljudi, one koje ne znate, ali prijatelj prijatelja prijatelj vas dovede do njih, pa uđete u neku skroz drugačiju dimenziju od vaše. U razgovoru sa jednim jako interesantnim čovekom, poželeo sam da ostanemo u kontaktu i zatražio da mi ispiše broj svog telefona na parčetu papira, ali odgovor je bio da je e-mail adresa jedini način kako možemo da nastavimo dalje da komuniciramo. Najpre sam pomislio da je u pitanju neka šala ili da je trenutno ostao bez mobilnog uređaja, sve dok nisam shvatio da čovek zaista ne poseduje telefon. Ali, stvarno. Dakle, ne javlja se, ne piše poruke, ne traži ulice preko aplikacije, ne fotografiše sebe u ogledalu lifta. Ništa.
Čekao sam neki poziv, trebalo je da idem u sud, pa ni da krenem na posao ni da ne krenem, i dok sam čekao pio sam kafu, raspitivao se gde u kraju ima krojačica i trudio se da razumem neke stvari. Tražio sam načine na koji su povezani neki događaji, mnogo događaja, i pokušavao sam da vidim celinu koju oni čine, sastavljenu prema zakonitostima koje određuju načine njihove povezanosti.
Piše: Ivan Tokin
Kada je samo pre nekoliko godina, u središtu elitističkog i nadasve snobovskog Menhetna, u knjižari simboličnog naziva „Barnes&Noble“ promovisala svoju izuzetno obimnu knjigu „Selfish“, niko nije verovao da će kraljica „reality” programa svih vremena zaista prodati ijedan primerak. Međutim, knjiga Kim Kardašijan, najpoznatije anonimne osobe na svetu, koja je zaradila milione na sopstvenom životu ne radeći apsolutno ništa, za samo dva meseca nakon što je izašla iz štampe, dospela je u ruke preko 32 000 ljudi. U toj bibliji poziranja i zavodljivih pogleda, na preko 400 stranica, sa velikim uživanjem objavljena je velika selekcija selfi fotografija dotične dame iz raznoraznih uglova. Doduše, većina njih se svodi na prepoznatljivi pohotni pogled boginje šou biznisa, svedenih na njena poluotvorena usta, obline i soft pornografiju.
Zanimljivo je da ljudi i dalje misle da je leto nekakvo obećano godišnje doba. Čim skinu odeću i malo nabace boju, biće bolje. Život na plus trideset stepeni i stoprocentnu vlagu valjda po difoltu mora da promeni naglavačke i sve postaje bolje samo zato jer sunce snažno sija i dan je mnogo duži. Nikada mi nije bila jasna ta teorija o dužini letnjih dana, s obzirom da sam uvek mislio da je to zapravo samo još jedna u nizu prilika da se neočekivana patnja i nezadovoljstvo znatno produže, mnogo više nego što je to uopšte bilo očekivano.
Pihtije i „Bee Gees” idu sa godinama, shvatila sam to nedavno, iako i jedno i drugo volim još od malena. Ali vidim da i oni koji su se zgražavali nad lelujavim mesnim pudingom i falseto-braćom, polako, ali sigurno počinju u njima da uživaju. Priču o pihtijama ostavljam za neko hladnije vreme, iako ima i onih koji mogu da ih jedu uvek, ali zato nastavljam o braći Gib i o savršenom slaganju njihovih glasova.
Piše: Ana Vučković
Sve više verujem da se stvari u životu dešavaju s velikim razlogom. Dobro, često preterujem, to mi je u prirodi, učitavam i šta treba i šta ne treba, neprekidno analizirajući i donoseći zaključke i za najobičnije pojave, međutim kako starim, ubeđen sam da je svaki dan, čak i onaj najdosadniji, neki znak i neka lekcija za dalje. Problem je što većina nas, prolazi kroz život eto tek tako, kao da je sve to negde već zapisano, bez ikakvog razmišljanja i preispitivanja, prepuštajući se tobože nekakvoj sudbini i svevišnjem koji to sve gleda odozgo. Možete da izbegavate sebe do mile volje i da zabušavate koliko hoćete, ali život je zapravo toliko strpljiv sa nama da vas nepogrešivo i uvek vraća na sve ono što niste uspeli da savladate, davajući vam po ko zna koji put, šansu da ipak nešto naučite.
Sišla je niz tri stepenika mesare, naišla na mene i prošla me. Obična sredovečna Ciganka, visoka oko 175 centimetara i sa oko 10 kilograma više nego da je manekenka. Odevena jeftino i udobno, čista, s kosom opranom juče ali ne masnom, malo podignutom kragnom mantila, u farmerkama odgovarajućeg kroja, muškim hodom prošla je ispred mene, uronjena u svoj svet.
Piše: Ivan Tokin
Juče se desio skandal. Dobro, skandal možda nije prava reč. Desilo se nešto što je pokrenulo nešto drugo. Na jednom sponzorisanom postu koji je reklama za hotel, blogerka se slikala u kupaćem kostimu. Naravno, kako je u pitanju popularna blogerka, naročito među mlađim korisnicama Instagrama, komentara je bilo puno. Svakako, niko nije komentarisao hotel niti kupaći kostim, već telo mlade blogerke. Među tim komentarima bilo je i bilo i negativnih, od kojih je većina kritikovala kilažu. U svojoj kreativnosti uvreda, došlo je čak i do rasističkih ispada. Sve u svemu, post je imao oko 10k više lajkova posle „skandala” i poslužio je kao dobra ilustracija ideje o #positivebodyimage-u, zatim priče o tome da nedostaje solidarnosti među ženama, i naravno priče o tome da žene treba da otkriju lepotu u sebi, u onome čime zrače i tako dalje.
Za nekoliko dana ću napuniti 37 godina. Iako nisam neki ljubitelj sopstvenih rođendana, radujem se da vreme leti. Nisam se ni okrenuo, a već sam na pragu takoreći zrelog doba, perioda kada se počnete ogledati u ogledalu i brojati bore. Nije da baš nisam ostario, promenio sam se onoliko, ali to sam zapravo jedva i čekao. Mislim da sam od onih ljudi koji se rode stari, što se ne bi baš moglo reći po mom izgledu. Uglavnom u tuđim glavama moj izgled pravi večitu konfuziju i ljudi baš ne mogu da odrede koje sam godište, pa se moji sagovornici do te mere šokiraju da mi traže ličnu kartu na uvid.
Počela sam da jedem šećer. Znam da internet ne voli neuspešne priče. Ali moja je neuspešna da neuspešnija ne može biti. Taman kad sam pobrala sve lovorike, kada sam napisala nekoliko tekstova o zdravoj ishrani, hvatam sebe kako krišom kupujem buhtlu sa džemom u nekoj nebitnoj pekari i prvi put ne znam kako da prestanem.
Ne znam kako se to uopšte desilo, ali odlučili smo da spontano napravimo žurku. A spontano je najbolje – nema velikih očekivanja, faktor iznenađenja, a dođe onaj ko nije imao gde da ode. Nismo znali šta je konkretan povod, hteli smo samo da se zabavimo, ali onda smo shvatili da je Dan mladosti, pa kao što da ne. Izložili smo piće, napravili sendviče sa majonezom, salamom, kiselim krastavčićima i pozvali sve ljude iz imenika. Sve je bilo stvarno jako dobro, kao nekad u stara vremena kada nisi mogao da dođeš na zabavu bilo kako odeven. Sve je funkcionisalo kao podmazano, dok ja nisam završio na podu. Sasvim slučajno. I povredio desno stopalo.
Još kao dete, imala sam običaj da, kada odemo u pozorište, gledam obuću koju nose glumci. Te cipele bile su uvek posebne, njih nije bilo u radnjama. Nije bilo ni krinolina i penjoara, koje su deo scenskog kostima, ali sam se uvek vezivala baš za cipele.
Piše: Ana Vučković
