47379584_10218224788760722_2571518575063859200_n-960x480
U VAZDUHU · kolumna

Sve na ovom svetu mogu da zamislim. Mogu da zamislim ljude koji ne vole sunčane i tople dane. Mogu da zamislim i one koji kada ugledaju more ne dožive nikakvo ushićenje i sasvim ravnodušno pomisle kako je ta velika, slana voda jedan krajnje precenjen fenomen. Mogu da zamislim ljude koji preziru praznike i svečanosti, sve te rođendane i Nove godine, a posebno ih iritiraju grljenje bliskih ljudi, gledanje četvrtog dela franšize „Lude godine“ i izjedanje ruske salate. Mogu da zamislim ljude koje mala deca nimalo ne razneže i u njima vide samo plačuće fabrike nesanice i usranih pelena.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Šuplji na sve strane Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko noći sedeo sam okružen potpuno nepoznatim ljudima. Oni koji me bolje poznaju, dobro znaju koliko volim takve situacije, da se motam tamo gde mi nije mesto i budem u društvu gde nikoga ne znam. Uzbuđuju me ta površna prosuđivanja na prvi pogled i tišina koja nastupi kada se neka nova osoba pojavi u prostoriji. Svaki put mi je toliko zanimljiva ta dinamika ljubaznosti i civilizovanosti koja s početka tako olako sklizne u bezobraluk koji se do kraja večeri pretvori u pijano nadmetanje.

Ana Vučković D Žena na ivici nervnog sloma: Stendalov sindrom 100024520032 Prozor u dvorište: Polje krmenadli
Ana Vučković D
U VAZDUHU · kolumna

Vreme nas je poslužilo, reći će meteoropate i ljubitelji sunčanih dana. Kakvo toplo vreme i vedro nebo u sred novembra. I ne samo što je vedro, već katkad suton dobije onu narandžasto-ružičastu boju, kada postane nadrealno, kao da je neko zapalio oblake. Nekada, kao dete mislila sam da se takvim nebom oduševljavam samo ja, upoređujući ga sa žumancetom, koje se razliva, a danas znam da tu lepotu prepoznaju svi koji će na Instagram, dok ta kratkotrajna lepota traje – okačiti fotografiju.

Tekst: Ana Vučković

100024520032 Prozor u dvorište: Polje krmenadli Stolice na terenu Ivan Tokin: Uspeh
100024520032
U VAZDUHU · kolumna

Ne volim često da idem van grada, pogotovo ne volim da idem na selo. Uopšte nisam od ljudi koji uživaju u tišini prirode, dive se prostranim pejzažima i zalasku sunca pod vetrenjačama. Skoro da me ništa od toga ne uzbuđuje, ali ipak nekad se desi da završim i na takvim mestima. Moja radoznala priroda nikako da me nauči da kažem „ne“, pa tako pristanem da se upustim u još jednu avanturu, izvan moje komfort zone. Spakujem sendviče, keks, knjigu i uputim se u nepoznato, pa šta bude.

Stolice na terenu Ivan Tokin: Uspeh Skoča i Beograd Gistro priče: Mom Beogradu
Kurt Cobain (MTV Unplugged, 1993. Frank Micelotta, Getty Images)
U VAZDUHU · kolumna

Kurta Kobejna sam prvi put video u Sutomoru, dve godine nakon što se ubio.

Bio sam sa svojima na moru. Jedne večeri – tačno tamo na početku onoga što u nedostatku boljeg imena možemo pomalo pretenciozno zvati pešačkom zonom – prošli smo kraj nekakve prodavnice drangulija za turiste na čijim vratima je bio izložen deo svaštarskog asortimana.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Počnimo ljubav iz početka Foto: Jordan Cetanović Prozor u dvorište: Trula jabuka
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

„Ljubav se gasi,
al’ još u nama nada živi
ljubav se gasi
ti znaš da oboje smo krivi…“

Ovih dana, više nego inače, imam utisak da sve umire. Malo malo pa neko umire ili je ozbiljno bolestan pa će da umre. Kao da se smenjuje vreme, nestaje lagano, poput leda koji se topi na osunčanom stolu, zauvek u nepovrat.

Foto: Jordan Cetanović Prozor u dvorište: Trula jabuka Queen Ispovesti uživaoca pop kulture: Fredi Merkjuri i ja
Queen
U VAZDUHU · kolumna

Ako bih morao da definišem čoveka, na sve one poznate definicije bih dodao i ovu – čovek je biće kome su neophodne bajke iako, suštinski, u njih ne veruje.

Ipak, malo šta je toliko nasušno neophodno čoveku kao potreba za uživanjem u bajkama. Snežana, Biberče i Baš-Čelik, istina, uglavnom ostaju za nama u detinjstvu, ali nas ne napušta želja da uživamo u pričama u kojima neverovatni junaci (i dosta ređe, nažalost, neverovatne junakinje) prevazilaze podjednako neverovatne neprilike na svom putu ka nekoj vrsti srećnog kraja.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Slađe od snova Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

U poslednje vreme jako loše spavam. Babe bi rekle „nešto me mori“. Makar da imam noćne more, nego neće san da dođe na oči, otvoreno buljim u plafon i posmatram senke koje dolaze spolja. To me uvek podseti na onaj period kada smo brat i ja morali da dođemo kod babe i dede u Nikšić zbog rata u Sarajevu. Tada bih po celu noć neprekidno gledao projekcije dešavanja sa autoputa i uspavljivao se zvukovima bučnih auspuha.

Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim
Ana Vučković Penzos
U VAZDUHU · kolumna

Kada mi je umro tata, dugo nisam mogla da podnesem stare ljude, pogotovo u gradskom prevozu. Tražili su svoje, tražili su da sednu, da se uhvate, da se smeste. Mrzela sam ih, jer on nikad neće biti star, taj lepi dečko od pedeset i kusur, on će zauvek imati krupne smeđe oči i biće momak. Mrzela sam ih, jer bi za njih, da ih vid, on rekao da su stari, on bi njima ustao u prevozu. No, on se nikad nije vozio gradskim prevozom.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim Televizor Lara Marinković: Šta je bilo posle…
Televizor
U VAZDUHU · kolumna

Posle sporazumnog (važi) okončanja ugovora, ja sam prestala da pišem, da se pojavljujem u javnosti, da idem u „šopengo“ (naručivala sam preko interneta), ugojila sam se, zapustila, postala sam kao deblji debeli Homer iz one epizode „Simpsonovi“ kad se debeli Homer ugoji da bi mogao da radi samo od kuće i da nosi haljine za debele ljude, što sam i ja počela.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pogubljeno vreme Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.

Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac
Milena Dravić
U VAZDUHU · kolumna

„E, je l’ ti stvarno plačeš kad umre neko poznat ko ti je drag?“, bile su reči koje mi je u poruci poslala jedna jako bliska osoba u ponedeljak. Sasvim me dobro poznaje, te joj nisam mogao reći: „ma ne plačem zbog toga, samo sam se nešto setio pokojne babe“ jer, naprosto, zna da su mi obe babe, da čuknem u drvo, žive i zdrave. A, osim toga, već sam toliko puta pred njom isplakao litre i litre suza da je, zapravo, odgovor na pitanje iz poruke verovatno mogla naslutiti pre nego ga je i postavila.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta