Queen
U VAZDUHU · kolumna

Ako bih morao da definišem čoveka, na sve one poznate definicije bih dodao i ovu – čovek je biće kome su neophodne bajke iako, suštinski, u njih ne veruje.

Ipak, malo šta je toliko nasušno neophodno čoveku kao potreba za uživanjem u bajkama. Snežana, Biberče i Baš-Čelik, istina, uglavnom ostaju za nama u detinjstvu, ali nas ne napušta želja da uživamo u pričama u kojima neverovatni junaci (i dosta ređe, nažalost, neverovatne junakinje) prevazilaze podjednako neverovatne neprilike na svom putu ka nekoj vrsti srećnog kraja.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Slađe od snova Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

U poslednje vreme jako loše spavam. Babe bi rekle „nešto me mori“. Makar da imam noćne more, nego neće san da dođe na oči, otvoreno buljim u plafon i posmatram senke koje dolaze spolja. To me uvek podseti na onaj period kada smo brat i ja morali da dođemo kod babe i dede u Nikšić zbog rata u Sarajevu. Tada bih po celu noć neprekidno gledao projekcije dešavanja sa autoputa i uspavljivao se zvukovima bučnih auspuha.

Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim
Ana Vučković Penzos
U VAZDUHU · kolumna

Kada mi je umro tata, dugo nisam mogla da podnesem stare ljude, pogotovo u gradskom prevozu. Tražili su svoje, tražili su da sednu, da se uhvate, da se smeste. Mrzela sam ih, jer on nikad neće biti star, taj lepi dečko od pedeset i kusur, on će zauvek imati krupne smeđe oči i biće momak. Mrzela sam ih, jer bi za njih, da ih vid, on rekao da su stari, on bi njima ustao u prevozu. No, on se nikad nije vozio gradskim prevozom.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim Televizor Lara Marinković: Šta je bilo posle…
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Postoje dani kada se zaista zapitam ko sam. Taman mislim da se dobro poznajem, međutim, odjednom više ne znam šta da mislim. Tako je malo potrebno da se sve preokrene, da iznenadim samog sebe. Doduše, možda nije ni to loše, ali kako se to tako lako desi, kao ono kad se iz čista mira udarite u ivicu stola.

Televizor Lara Marinković: Šta je bilo posle… Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pogubljeno vreme
Televizor
U VAZDUHU · kolumna

Posle sporazumnog (važi) okončanja ugovora, ja sam prestala da pišem, da se pojavljujem u javnosti, da idem u „šopengo“ (naručivala sam preko interneta), ugojila sam se, zapustila, postala sam kao deblji debeli Homer iz one epizode „Simpsonovi“ kad se debeli Homer ugoji da bi mogao da radi samo od kuće i da nosi haljine za debele ljude, što sam i ja počela.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pogubljeno vreme Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.

Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac
Milena Dravić
U VAZDUHU · kolumna

„E, je l’ ti stvarno plačeš kad umre neko poznat ko ti je drag?“, bile su reči koje mi je u poruci poslala jedna jako bliska osoba u ponedeljak. Sasvim me dobro poznaje, te joj nisam mogao reći: „ma ne plačem zbog toga, samo sam se nešto setio pokojne babe“ jer, naprosto, zna da su mi obe babe, da čuknem u drvo, žive i zdrave. A, osim toga, već sam toliko puta pred njom isplakao litre i litre suza da je, zapravo, odgovor na pitanje iz poruke verovatno mogla naslutiti pre nego ga je i postavila.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta
Ana Vučković
U VAZDUHU · kolumna

Došao je onaj period godine kada svakodnevno moram da mažem kremu za ruke, kako mi ne bi bile kao u kakvog nadničara. Došla je jesen. Uzela sam kremu od ružine vodice, a onda mi je iz ruku od glicerina ispao njen poklopčić, mali i ružičasti. Otišao je negde ispod police za knjige. Sagla sam se, ali tamo ga nije bilo, kao ni ispod kreveta. Kako je moguće da nešto tako upadljivo ne mogu da vidim?

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam zašto, ali uvek mislim da se ljudi susreću s razlogom. Čak i kada tako ne izgleda, onda kada mislimo da nema nikakve veze što smo se očešali o nečije rame ili se slučajno sudarili pogledom, čak i tada mislim da postoji neko značenje. Svaki čovek u našem životu dolazi s razlogom, nije to samo puka scenografija, statiranje ili propratna zabava, pojava drugih živih bića u našem univerzumu samo je način da nam se nešto kaže ili prikaže za ubuduće. Pripišite to fatalizmu ili budalastoj infantilnosti, idealizaciji ili umišljenosti, ali želim da verujem da je i jedan običan, neobavezni smešak u mimohodu neki znak iz kosmosa.

Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav
Pasulj u grmlju
U VAZDUHU · kolumna

Danima sam želeo da jedem čorbast pasulj sa suvim rebrima, možda i mesecima. Bilo je leto i kao nije vreme za suvo meso, život mi je ovog leta bio takav da nikako da uhvatim trenutak da skuvam taj pasulj a plašio sam se kafane, znam nekoliko kafana gde je uglavnom dobar ali nije mi se kockalo sa rasploženjem kuvara, mogućim propustima u kvalitetu mesa, količinom zaprške i takvim stvarima, pa se taj prvi pasulj posle dugačke pauze odlagao u beskonačnost.

_17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja
_17_0091
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam da li vam je odnekud poznat taj osećaj, ali to je ono kada mislite da više ne postojite, da vas nema, ali i dalje dišete i čujete otkucaje srca. Dosta je čudno, moram reći, jer to dolazi uglavnom iz glave, odjednom, kao da ste sami sebi zaustavili vreme, bez pitanja i imate utisak da se ništa ne pomera, osim ljudi oko vas. Meni se ponekad dešava da tako danima lutam ulicama i mimoilazim se s prolaznicima, umišljen da snimam sopstveni film, bez da imam osećaj da su oni zaista živi, poput nekih statista koje je neko poslao meni u susret, samo da bih imao utisak da se život i dalje odvija. Ponekad se uplašim da nisam zaista odlepio i otišao u drugu dimenziju realnosti, a ponekad mi zaista prija to stanje kada su sva osećanja stavljena na „mute“ dugme, da ne moram više ni o čemu da razmišljam.

kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla
kud idijoti
U VAZDUHU · kolumna

Zašto volim KUD Idijote?
Zato što ceo život čekam da mi neko postavi pitanje koji je najbolji jugoslovenski bend, a ja da se tobože iznenadim i isfoliram kako, eto, nisam puno razmišljao na tu temu, pa da onda, ipak, duboko udahnem i započnem svoj usmeni referat “Pazi, to je vrlo zajebano pitanje. Mogu ti odgovoriti na makar pet različitih načina. Recimo, ako gledamo po političkom i društvenom značaju, kao i po količinama kolektivnih emocija koje njihove pesme nose sa sobom – emocijama koje su nas definisale, svejedno da li zahvaljujući ili uprkos njima – Bijelo dugme je neosporno najveće.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Siguran sam da nema prikladnije literature za let avionom od poslednjeg romana Frederika Begbedea „Život bez kraja“. Dok stjuardese sasvim beživotno pokazuju kako se možemo spasiti od eventualne nesreće, lagano upijam rečenenice ovog šarmantnog francuskog pisca koji ovoga puta studiozno na sasvim zabavan način preispituje naš strah od smrti. U poslednje vreme, tako niotkuda, počinju da mi se javljaju morbidne misli „šta bi bilo“ ako bi me baš sada udario autobus ili ako bi se voz u kome se nalazim sudario sa drugim vozom.

Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat
Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu
U VAZDUHU · kolumna

Saobraćajni špic u Ostinu. Hiljade vozila se vuku brzinom puža zaglavljenog u živom blatu. Za razliku od Beograda, autobusi u špicu nisu toliko puni. Ovde se gotovo svi voze kolima. Sve je napravljeno da svako ima svoj auto. Ako četvoročlana porodica ima tri auta, to znači da je četvrti na popravci ili jedno dete ima manje od 16 godina.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat Testenina sa morskim plodovima Ivan Tokin: Dva puta međutim
Ana Vučković
U VAZDUHU · kolumna

Negde u ovo vreme prošle godine za venčanje smo od drugarice muž i ja dobili peščani sat. Bio je to mali, u potpunosti staklen, simboličan, a elegantan ukras za policu sa knjigama. Zašto kažem bio? Već prve nedelje desilo se da mi, dok sam brisala prašinu uramljena stona grafika, takođe svadbeni poklon, padne pod nezgodnim uglom na donju policu i čukne peščani sat. Staklo je napuklo, pokuljao je pesak i za desetak sekundi se napravila fina gomilica. Plažica. Nešto peska je palo i na parket.

Testenina sa morskim plodovima Ivan Tokin: Dva puta međutim Foto: Boston Herald Ispovesti uživaoca pop kulture: Morphine i ja
Testenina sa morskim plodovima
U VAZDUHU · kolumna

Svašta sam spremao u životu, ali nikad ništa sa svežim tartufima. Ove godine se sve namestilo, kupio sam crne tartufe, tri komada, u Istri, prošlog vikenda, i doneo ih u papirnoj kesi u Beograd. Danas smo došli kući s posla, i znali smo – napraviću taljatele s tartufima.

Foto: Boston Herald Ispovesti uživaoca pop kulture: Morphine i ja Panetone Žena na ivici nervnog sloma: Pan(e)tone
UČITAJ JOŠ ČLANAKA

Vrh