cm2
U VAZDUHU · kolumna

Draga Jovana,
Iako mi nisi odgovorila na moje prethodno pismo, pišem ti ponovo, s obzirom da ti je telefon isključen već mesec dana. Ne mogu da kažem da te ne razumem, čovek više ne može ni da ode do toaleta, a da ne dobije pregršt novih informacija koje stvarno mogu da ti upropaste dan. I meni se nekada dešava da stavim mobilni uređaj na „flight mode“, ali ne mogu dugo da izdržim, zanima me šta ko radi na Instagramu i da li je u međuvremenu počela da gori još neka svetska znamenitost. Ipak, kao što znaš, volim da budem u toku i da imam mišljenje o svemu.

tom-hermans-642333-unsplash Ivan Tokin: Mornar 000054 Prozor u dvorište: Sizif među konfetama
tom-hermans-642333-unsplash
U VAZDUHU · kolumna

Jedan tip mi je bar jednom rekao da je nešto kikiriki života, sad ne mogu da se setim šta je to bilo, ali znajući njega, poređenje je sigurno bilo na mestu. Svako može da jede kikiriki, i to je verovatno bila jedna od odlika te stvari koja je kikiriki života. Meni su pečeni lešnici ukusniji, ali nije u tome stvar, kikiriki je opšte mesto grickanja, pečeni lešnici su luksuz. Kikiriki mi je usput a lešnici su događaj.

Piše: Ivan Tokin

000054 Prozor u dvorište: Sizif među konfetama 24A_0098 Prozor u dvorište: Duše od stakla
000054
U VAZDUHU · kolumna

Već skoro nedelju dana sam u jako čudnom stanju. Nije ništa loše, naprotiv, sve je u najboljem redu, ustanem vedar i nasmejan, kao da tačno znam šta ću sa sobom da radim. To ipak nije normalno, ja mislim. Imam blagi utisak da sam sve shvatio, razumeo i povezao, a znam da je to zapravo nemoguće. Kada shvatiš sve, nastupa smrt. Ipak imam trideset i sedam godina, nije to baš toliko puno da se otkrije tajna života. Međutim, nešto se ipak desilo, rasute karte u mojoj glavi, posložile su se kao pasijans u onim starim kompjuterskim igricama. Cak-cak-cak. Game over.

24A_0098 Prozor u dvorište: Duše od stakla photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje
24A_0098
U VAZDUHU · kolumna

Stigla mi je juče poruka da nije dobro. Telefon je vibrirao neko vreme, poruke su stizale jedna za drugom, a vesti su bile sve lošije i lošije. Dok pokušavam da shvatim šta se desilo, oblačim prvo što mi padne pod ruku, s predumišljajem da ipak moram da izgledam lepo, čak i kad se sranja dešavaju. Ne pravim pitanje kada treba pomoći prijateljima, zaboravljam da postoji bilo koja moja neodložna obaveza i odlazim direktno na izvor požara da pokušam da ugasim vatru.

photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje bty Žena na ivici nervnog sloma: Ljudi iz vode
photo-1451187580459-43490279c0fa
U VAZDUHU · kolumna

Plašio sam se kraja svemira, juče mi je rekao drug. Kaže, nisam mogao da podnesem mrak. Zimi, kad krene da pada mrak, ja sam ustajao i išao kući. Učiteljica me pitala zašto ideš. Nisam mogao da podnesem mrak. Posle sam tek otkrio, plašio sam se kraja svemira.

bty Žena na ivici nervnog sloma: Ljudi iz vode 22A_0163 Prozor u dvorište: Lagani pad
bty
U VAZDUHU · kolumna

Zašto se kaže da nešto raste kao iz vode? Kakvo je to pitanje, to zna i negovana sobna biljka, a i samonikla divlja paprat, koja jedva čeka da se umilostive oblaci i pošalju kišu.

Piše: Ana Vučković

22A_0163 Prozor u dvorište: Lagani pad ryoji-iwata-697773-unsplash Ivan Tokin: Kad bi znala
22A_0163
U VAZDUHU · kolumna

Neko je jednom rekao da sam ja džukela s ulice koja po ceo dan landara i mislim da je to tačno. Većina ljudi zapravo misli da ja po ceo dan živim napolju, pitaju se da li uopšte posedujem krevet gde spavam, jer je i to poznato da mogu da zaspim gde god vam padne na pamet. Ne znam uopšte kako sam stekao takav karakter, ali ono što mi istinski prija je da bez plana idem negde, samo da ne stojim u mestu. Situacija u kojoj moram da ostanem kod kuće sam i da se zabavim sa sobom, u meni izaziva teški nemir, preplavi me neka grandiozna anksioznost koje mogu da se oslobodim pod uslovom da pričam telefonom dok se baterija ne isprazni ili da napravim obećavajući plan da se ubrzo susretnem s nekim kako bih popunio tišinu s kojom ne mogu da se nosim.

ryoji-iwata-697773-unsplash Ivan Tokin: Kad bi znala 100024520031 Prozor u dvoršte: Podeli sa mnom
ryoji-iwata-697773-unsplash
U VAZDUHU · kolumna

Eksterijer. Dan je, kasno posle podne. Pešački prelaz preko ulice Džordža Vašingotna u Beogradu. Na strani bliže Hilandarskoj stoje: čovek u četrdesetim godinama s kompjuterom u ruci, devojka s rancem na leđima i jedna stara žena. Na drugoj strani, bliže Dalmatinskoj, stoje: momak s kovrdžavom kosom i belim slušalicama u ušima, tata s ćerkom koja je u suknjici i nema preko šest godina i radnik Parking servisa.

Piše: Ivan Tokin

100024520031 Prozor u dvoršte: Podeli sa mnom pexels-photo-1670467 Crna kao abonos
100024520031
U VAZDUHU · kolumna

Plaši me činjenica da sve češće sedim sam za šankom. Ta slika čoveka koji sedi na barskoj stolici, dok barmen glanca čaše, vuče na tešku depru, ali svejedno, ne želim da razmišljam kakav utisak ostavljam za sobom. Ima nečeg meditativnog u ispijanju pića, okrenutih leđa stvarnosti. Sve što u tim trenucima vidim su prelepo osvetljene flaše skupih pića i mokre ruke uslužnog osoblja i pravo da vam kažem prija. U suprotnom, čim okrenete glavu, zapahne vas loš zadah čovečanstva.

pexels-photo-1670467 Crna kao abonos drugari Žena na ivici nervnog sloma: Sve te vodilo k meni
pexels-photo-1670467
U VAZDUHU · kolumna

Trčeći po terenu, teniserka naglo menja pravac, njena kosa vijori kao zastava, kao pozdrav. Sve junakinje bajki, imale su te iste kose, duge talasaste kose koje se viju poput barjaka, dok heroina stoji na uzvišenju. Fatalne žene imaju stroge frizure, koje se u vrtlogu strasti razlete. Mirne i pokorne dušice, imaju uredne kose iz kojih ne ispadaju neposlušne dlake. Neke žene imaju meku kosu, nežnu kao osećanja, a neke sjajne i teške slapove ili nestašne kovrdže. Ja, ništa od toga.

drugari Žena na ivici nervnog sloma: Sve te vodilo k meni Foto: Katarina Popović Jeftina vožnja
drugari
U VAZDUHU · kolumna

Kaže u jednoj od svojih najpoznatijih pesama Arsen – Sve te vodilo k meni. Ne znam da li imate takav osećaj za neke ljude, da li svoj susret smatrate neminovnim i fatalističkim. Ja sam tek nedavno počela da razmišljam o tome, kada sam shvatila da se mnogi ljudi iz raznih faza mog života poznaju.

Foto: Katarina Popović Jeftina vožnja 000042 Prozor u dvorište: Nikad nije lako
Foto: Katarina Popović
U VAZDUHU · kolumna

Bilo je možda deset sati, ne više. Znam da je bilo deset jer su se sve radnje zatvorile. Radili su odvratni Subway sendviči, i to hladni jer je radnica uveliko ribala rernu. Platila sam vodu tri evra i prilično sam mislila da je to najgore što može da se desi. Mislila sam o tome kako je život s**nje kad moramo da plaćamo vodu, mislila sam o tome kako se cenjkam, mislila sam o tome koliko moji tekstovi koštaju izraženo u flašicama vode.

000042 Prozor u dvorište: Nikad nije lako rustična kuća Žena na ivici nervnog sloma: Senzualija
000042
U VAZDUHU · kolumna

Konačno je došlo lepo vreme, kao da se zima zaista završila, mada više se ne zna kad može da padne sneg, možda već u maju. Sve u svemu, dan je postao duži, pomerili smo časovnike, ali su problemi, čini se, ostali sasvim isti. Možda se menjaju vremenski uslovi, ali od sebe niko ne može da pobegne, bez obzira na godišnje doba. Postoji ta legenda među ljudima da s prolećem biva sve bolje, međutim mislim da je to teška varka. Doduše, ajde da ne cepidlačimo, možda je lakše biti s***** kada sunce sija, jer imate makar privid da ipak postoji neko svetlo na kraju tunela.

rustična kuća Žena na ivici nervnog sloma: Senzualija 100024530010 Prozor u dvorište: Volim, dakle postojim
rustična kuća
U VAZDUHU · kolumna

Neke dane ćete zapamtiti. Možda nećete znati koji je bio datum, ali će vam neke slike, neki detalji obeležiti neki dan zauvek. Kako se prolepšalo vreme, otvorila sam prozore, da u sobu pustim sunce. Vetar je počeo da pomera zavese, iako krute, sa oker afričkim ornamentima.

Piše: Ana Vučković

100024530010 Prozor u dvorište: Volim, dakle postojim jorg-angeli-387328-unsplash Ivan Tokin: Mauricijus
100024530010
U VAZDUHU · kolumna

Često mislim da mogu da pročitam ljude na prvu, međutim i najbolji među nama, ponekad ne znaju ama baš ništa o ljudima. Čini vam se da ste provalili o čemu se radi, da vam je jasno zašto se neko ponaša kako se ponaša, ali ljudi su naučili da se kriju bolje od terorističkih bombi u kanti metroa. Toliko godina se bavim ljudskim sudbinama, posmatram i pokušavam da odgonetnem ljudsku prirodu, ali džaba, dešava se da pogrešim. Međutim, na greškama se čovek uči, pa svaku svoju pogrešnu procenu, smatram nekom vrstom uspeha i napretka u tom smislu.

jorg-angeli-387328-unsplash Ivan Tokin: Mauricijus 999090_10151511638127872_707329375_n Prozor u dvorište: Dolina suza
jorg-angeli-387328-unsplash
U VAZDUHU · kolumna

Doručkovali smo u kafani u kraju, sedeli smo jedno pored drugog, za stolom pored nas bili ljudi s malom decom, pa su im se pridružili još troje, isto muž i žena s malim detetom. Muža sam poznavao, ali mu se nisam odmah javio. Nisam mu se javio ni kasnije, otišli smo a ja se nisam s njim pozdravio, niti sam ga upoznao s svojom ženom, mada sam želeo. Nismo se nijednom pogledali, on ne zvera oko sebe, mada je moguće da me je primetio, ali je ostavio meni da se javim, ako hoću.

Piše: Ivan Tokin

999090_10151511638127872_707329375_n Prozor u dvorište: Dolina suza 34A_0040 Prozor u dvorište: Pomeri se s mesta
UČITAJ JOŠ ČLANAKA

Vrh