Mileta Prodanović/Nemanja Nikolić
U VAZDUHU · intervju

Pitamo se gde je nestala vizuelna umetnost u moru svakodnevnih političkih događaja? Nju uvek nekako svi smeštaju na poslednje mesto. I na to smo navikli. A to nije dobro.

Donosimo vam jedan intervju, koji se tiče isključivo umetničkih tema. Razlozi za to su više nego jasni. Učesnici su umetnici, koji pripadaju različitim genracijama: Mileta Prodanović i Nemanja Nikolić.

Ocenite savremenu umetničku scenu u Srbiji? Koje je vaše mišljenje o istoj?

Mileta Prodanović: Mislim da je scena dinamična, pre svega zahvaljujući naporima umetnika mlađe i srednje generacije. Naravno, čeka se dan kada će Muzej savremene umetnosti ponovo otvoriti vrata i postati stožer zbivanja. Kad će to biti – ne znam, ali svakako pred ljudima u Muzeju stoji provalija, izvestan dug prema gore pomenutim mladim umetnicima. Treba popuniti kolekcije njihovim radovima… Ali sve u svemu, mislim da je scena mnogo bolja nego društvo u kojem ona egzistira.

Nemanja Nikolić: Plašim se da je nezahvalno ocenjivati nešto čega ste i sami deo, drugim rečima sigurno ću biti subjektivan, ali u odnosu na mnoge druge stvari u našoj zemlji, savremena umetnička produkcija postoji, kvalitetna je, vitalna, opstaje i održava se uprkos svemu i što je jako važno, prepoznata je van granica naše zemlje. Sa druge strane ta ista savremena umetnička scena je malo vidljiva i nedovoljno prepoznata kod nas, kako od strane države tako i od društva u celini.

Šta je ono što prvo primećujete kada posmatrate neko autorsko delo?

Mileta Prodanović: Za mene je uvek najvažniji prvi utisak. Da ili ne. Zatim pokušavam da proniknem u kontekst u kojem ono nastaje. Raspon može biti širok, od dela koja zasecaju aktuelno društveno tkivo, pa sve do onih koja preispituju formalne ili kako se to kaže jezičke postulate. Ali, kažem, prvi utisak, ubedljivost je ono što otvara vrata za dalju kontemplaciju.

Nemanja Nikolić: Duh vremena.

Koji je vaš trenutno omiljen savremeni umetnik/ica iz inostranstva? I zašto vam se  dopada?

Mileta Prodanović: Sada je u MoMi u Njujorku retrospektiva Marcela Broodthaersa, pošto je izvesno da je neću videti čekam da neko dođe odande i donese mi katalog. Iako je to umetnik sredine prošlog veka mislim da je razlika između njegovog značaja i poznavanja njegovog dela u našoj sredini nedozvoljivo velika – i ja imam samo okvirno poznavanje, ali su me oduvek njegovi radovi intrigirali nekakvom maglovitom zagonetkom koja tu postoji… To mu dođe kao neki potomak rođen iz braka Dišana i Džozefa Kornela…

Nemanja Nikolić: Meni je uvek bilo najteže da odgovorim na dva pitanja, omiljeni muzički bend/autor i omiljeni vizuelni umetnik. Ali mogu da izdvojim neke autore/ke koji su mi u poslednjih godinu dana bili interesantni: Andreas Muhe prvenstveno zbog duhovite serije fotografija Pissing Nazis, Sonja Gangl kao umetnica koja na vrlo interesantan način kombinuje medije filma i crteža i tu prvenstveno mislim na njenu seriju radova The End i Tasita Din čiji rad je blisko vezan za poimanje vremena i istorije (barem onako kako ja to vidim) a opet najčešće kroz medije crteža i pokretne slike. Naravno, ovom spisku bih mogao da dodam puno umetnika/ica koji pripadaju pokretu nastalom pod uticajem filozofskog pokreta pod nazivom spekulativni realizam. Ipak, mislim da kada govorimo o određenim uticajima moram da kažem da su za mene najvažniji domaći autori i autorke moje generacije sa kojima najviše provodim vreme i čiji je uticaj na moj rad, možda i nesvesno, najveći.

 

Kako vam deluje trenutna kulturna politika po pitanju vizuelnih umetnosti?

Mileta Prodanović: Mi nemamo kulturnu politiku. Kulturna politika se izvodi iz kulturne strategije, a ona ne postoji. Bilo bi nepravedno reći da nije bilo nekih poboljšanja, konkursi su upristojeni barem na republičkom nivou. Uvek će, naravno, biti nezadovoljnih, ali to izgleda bolje nego ranije. Ali poenta je u tome da se ne zna kuda sve to ide. U svakom slučaju vizuelne umetnosti su uvek na repu. Dok se namiri kinematografija i redom svi ostali – pa za likovnjake šta ostane…

Nemanja Nikolić: Za razliku od prvog pitanja ovde dolazimo do kontradiktornosti kojoj smo mi izgleda kao društvo skloni. Lično, nisam siguran da kulturna politika po pitanju vizuelnih umetnosti uopšte postoji. Svedoci smo toga da su nam dva najveća muzeja zatvoreni godinama, mnoge institucije politizovane, imali smo i primere otvorene cenzure. Na tom polju potrebno je rešiti puno bazičnih problema da bi smo mogli da pričamo ozbiljnije o tome šta i kako treba unaprediti.

Šta trenutno čitate?

Mileta Prodanović: Pročitao sam prošlog vikenda jedan finski roman, autor je Arto Pasilina, naslov Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Duhovito, vrlo… kao nekakav književni Kaurismaki da kažemo. Čitam knjigu Juvala Noaha Hararija koja se zove Sapiens – kratka istorija ljudske vrste. To je neka vrsta popularne nauke, posmatranje nas kao biološke činjenice koja razvija jedinstven fenomen – društvo. Dosta surova knjiga, nepovoljna za nas Homo Sapiense, ali postavlja mnogo pitanja.

Nemanja Nikolić: More Than Night: Fim Noir in its Contexts autora Džima Neremora, u duhu projekta na kom trenutno radim.

Šta mislite svom sagovorniku ovog intervjua i njegovom umetničkom radu?

Mileta Prodanović: Sticajem okolnosti rad Nemanje Nikolića poznajem duže i temeljnije od mnogih drugih, tačnije od njegovog prvog dana Akademije. Moja očekivanja u pogledu njegove umetnosti su bila prilično velika, a on ih, eto, ostvaruje iz dana u dan. Izabrao je put na koji se u našoj ipak konzervativnoj sredini ne gleda sa velikim odobravanjem – a to je da sledi različite ogranke svoje mašte. Onda ovi dežurni kažu da nema svoj rukopis – kao da smo i dalje svi osuđeni da ceo život deljemo jedno te isto drvo. U svakoj generaciji kod nas postoji takav umetnik (ne, neću ih sad nabrajati, prepoznaće se…) i ja baš volim takve koji nas uvek iznenade nekim novim ciklusom. U svemu tome važno je i to što je Nemanjin talenat nadograđen njegovom energijom, marljivošću, radoznalošću. Mogao bih još, ali, bojim se, ne bi bilo primereno…

Nemanja Nikolić: Mileta Prodanović je ne samo moj mentor već i neko koga smatram za prijatelja i autor čija radoznalost mi je uvek bila fascinantna i inspirativna.

Šta želite da pitate svog sagovornika?

Mileta Prodanović: Šta bi voleo da dobije kao poklon za proslavu pete godišnjice asocijacije U10?

Nemanja Nikolić: Koja su tri najbolja koncetra na kojima ste prisustvovali?

Mileta Prodanović: Cramps u Tuluzu 1983., Rolling Stones u Beču 1990. i Brian Ferry u Londonu 1989.

Nemanja Nikolić: Hm, upravo pravimo malu U10 biblioteku. Poklon u tom duhu, po izboru mog sagovornika, sigurno ce biti dragocen.

Vukašin Marković Vukašin Marković (Irie FM): Beograd je naš grad A GOOD WIFE 8 Mirjana Karanović: Samopouzdanje dolazi iz iskustva cover1 Branislav Mirosavljević (direktor kompanije Arts & Crafts): Stvaranje enterijera Darko Ivić Darko Ivić: Igram, treniram, učim…