Aleksandar Antonijević
U VAZDUHU · intervju

Aleksandar Antonijević je ovogodišnji dobitnik nagrade „Vip poziva‟, koju petu godinu zaredom dodeljuju Beogradski festival igre i kompanija Vip mobile. Ovo priznanje našim baletskim umetnicima za profesionalni opus i afirmaciju baletske umetnosti u inostranstvu, uručeno je 13. marta u Beogradu.

Dugogodišnji prvak Nacionalnog baleta Kanade, Antonijević je ujedno i jedan od najpoznatijih kanadskih umetničkih fotografa. Domaćoj publici se predstavlja velikim izložbama plesne fotografije u Beogradu i Novom Sadu.

Šta u vašoj dosadašnjoj karijeri smatrate najvećim uspehom?

Moj najveći uspeh je činjenica da sam uspešno igrao punih 25 godina, kao i da sam sve vreme radio u profesionalnom okruženju. Poslednju predstavu sam odigrao mesec dana pred svoj 45 rođendan! Nisam se predao povredama i godinama, što je za baletske umetnike veoma retko. Do kraja sam davao sve od sebe i poštovao svoju umetnost, a svetski koreografi su me nagrađivali vodećim ulogama i željenim rolama sve do poslednjeg izlaska na scenu. Smatram da je za raznovrsnost mojih uloga takođe bila impozantna, od savremenih dela kao što je Hroma Vejna Mek Gregora, do velikih klasičnih baleta kao što je Uspavana lepotica.

Zašto ste napustili Srbiju?

Splet okolnosti je apsolutno bio presudan. Napustio sam zemlju odmah posle služenja vojnog roka u Beogradu. Od početka sam znao da su mi potrebna „krila‟, i da ću svoje snove uspeti da ostvarim isključivo u velikoj kompaniji, gde su igrači primorani da se stalno iznova dokazuju, ali i da pokažu spremnost da se uhvate u koštac sa svim stilovima i vrstama igre. Želeo sam da sarađujem sa velikanima svetske koreografije, i da stalno napredujem.

Da li prednost dajete baletskoj profesiji ili fotografiji?

U ovom trenutku ne mogu iskreno da odgovorim na to pitanje, ali je činjenica da sam prestao da igram, tako da je fotografija došla na prvo mesto i njom sam potpuno opsednut. Velika je razlika između dva procesa. U baletu, igrač je instrument. Od pedagoga, balet majstora, umetničkog direktora i koreografa dobijate određene instrukcije, i oni vas vode i oblikuju vašu muziku. Pritisak je ogroman. U umetničkoj fotografiji je proces izuzetno intiman. Od početka do kraja sve zavisi od umetnika, i tu ne dozvoljavam „glasovima‟ sa strane da menjaju putanju mojih misli.

U martu ćete imati izložbu fotografija u Beogradu i Novom Sadu. O kakvim fotografijama je reč?

Presrećan sam da će publika u Beogradu i Novom Sadu imati priliku da vidi nastavak mog umetničkog života, u ovom slučaju fotografiju. Verujem da će Beogradski festival igre odabrati fotografije koje su vezane za balet, igru i prelepa tela igrača. To je samo jedan deo mog opusa u ovoj umetnosti, ali zbog ogromnog poznavanja i razumevanja ljudskog tela, odnosno iskustva profesionalnog igrača, verovatno najjači i najupečatljiviji!

Dobitnik ste nagrade „Vip poziva na ovogodišnjem Beogradskom festivalu igre. Koliko vam znače priznanja?

Kao prvo, činjenica da mi se ova nagrada dodeljuje u Srbiji i da je iz Srbije, ima neverovatnu snagu i važnost za mene… Posebno zbog toga što naša publika ne zna puno o mojoj karijeri. Nažalost, u našoj zemlji sam imao priliku da igram samo jednom, i to jako davno. Istovremeno, priznanja na kraju mog baletskog „puta‟ imaju posebnu vrednost, jer me uveravaju da  kažu da je moja predanost ovoj umetnosti bila primećena, da sam ostavio nešto iza sebe, i da će me publika, ali i generacije igrača koje dolaze pamtiti. Zato hvala Vipu i Beogradskom festivalu igre, na ovoj lepoj inicijativi.

Da li je ovo prvi put da dolazite na Beogradski festival igre?

Jeste, iako sam o festivalu slušao od mojih kolega u Kanadi i inostranstvu. Za svet igrača i koreografa Beogradski festival igre je važno mesto. Ja sam ponosan kada svi oni znaju gde je Srbija, i kada govore sa poštovanjem i uvažavanjem o toj manifestaciji. To je poseban i lep osećaj.

Filip Vukša Filip Vukša: Dečko koji ne odustaje Ivan Šuletić Ivan Šuletić: Umetnost nije posao, već poziv Dušan Milić Dušan Milić: U potrazi za strpljivim gledaocem Marčelo Marko Šelić Marčelo: Nije vreme za satiru ·