Ana Petrović i Toni
U VAZDUHU · intervju

Ana Petrović je rođena 1989, kao i autor ovog intervjua, znači – trenutno je u cvetu svoje mladosti. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti, smer grafika i knjiga. Ilustraciju primenjuje i u poslovnim i u svojim sopstvenim projektima. Živi i radi u Beogradu, tačnije u Profesorskoj koloniji, što se može uočiti u njenom web stripu Toni Zec.

Ko su i kako su nastali Toni Zec, zečica Cici i, da slučajno ne zaboravimo, bik Biki?

Sve je nastalo vrlo spontano pre mnogo godina. Dok sam išla u Školu za dizajn, po sveskama, knjigama i klupama crtala sam razne životinje. Iz nekog razloga počela sam da crtam samo zeca. Na sve strane su virile uši i šape. Zec je postao željan pažnje i nadgradnje. Dobio je svoje ime Toni i svoju plavu boju. Jednog dana našla sam se u radnji sa životinjama. Papagaji su kreštali, veverice trčkarale, kunići spavali jedan preko drugog. Jedan sivo-beli kunić se izdvajao. Stajao je sam i čeznuo da izađe iz radnje i vidi malo sveta. „To je pravi Toni. To je moj Toni. Spakujte mi ovog zeca!“, rekla sam veterinarki. I tako je kunić Toni stigao u moj život. Postao mi je velika radost i inspiracija. Osim što je dobio prostor u mom stanu,  dobio je ogroman prostor u mojim radovima. Toni je vedar i bezazlen. Ne razmišlja mnogo o posledicama, lako će oboriti gitaru, pojesti rese na tepihu, uključiti usisivač usred noći. Kako sam upoznavala Tonija kunića tako se razvijao i Toni Zec, strip junak. Vremenom, u radove sam dodala još nekoliko likova. Najpre je to bio bik Biki, sušta suprotnost Toniju. On je krupan i surovo-realan. Ali, i pored ovih razlika Toni i Biki su nerazdvojni prijatelji. Kao šlag na torti pojavio se i ženski lik da uspostavi ravnotežu. To je zečica Cici, šarmantna i puna saveta. Sve je našlo svoje mesto i moja životna idila je mogla  da počne.

Svako od nas zna da u njemu postoji nekoliko verzija sopstvene ličnosti koje ponekad ulaze u međusobni dijalog. Da li se ti poistovećuješ sa svim likovima svog stripa?

Definitivno. Može se reći da su to delovi moje ličnosti dovedeni do ekstrema. Mislim da svako u sebi ima slične likove. Ljudi se prepoznaju u njima, zato su ih prihvatili i zavoleli.

Kako doživljavaš strip na papiru, a kako na internetu, pogotovo na društvenim mrežama? Misliš li da će se ljudi kasnije sećati stripova koji im sada brzo proleću pred očima?

Ja volim da pratim druge autore i stripove na internetu. Onda u razgovoru shvatim da uglavnom ne znam kako se ti autori i stripovi tačno zovu. Pratiš dosta toga i ne možeš sve da upamtiš. Možda ih se u budućnosti neću uopšte sećati, iako ih uredno čitam i lajkujem. Čini mi se da je nekada bilo teže prezentovati svoje radove, ali kad u tome uspeš svi te znaju. Niko se ne pita: „Sećaš li se Miki Mausa?”, svi ga znaju.  Danas preko interneta možeš vrlo lako postaviti svoje radove, ali da li će u moru drugih biti primećeni i zapamćeni, veliko je pitanje.

Na kojoj društvenoj mreži bi Toni, Cici i Biki provodili najviše vremena, a na kojoj ti?

Cici sigurno na Instagramu, gde bi kačila svoje fotografije. Šta je obukla, šta je pojela, gde je izašla… Biki bi verovatno bio surovi tviteraš, a Toni kojeg sve interesuje skrolovao bi na Fejsbuku gomilu budalaština. Ja najviše volim Pinterest.

Koji stripovi su ti bili omiljeni nekad (osnovna, srednja škola), a koji sad?

Kao mala volela sam Jajzijakoji je izlazio u listu Tik-Tak.Tog lika je crtao Dobrosav Bob Živković, moj veliki uzor i porodični prijatelj. Osim Jajzija, volim i Mumina. Mumin je lik švedskog stripa, čiji su mi humor i odnosi porodice i prijatelja oduvek bili dragi.

A sad?

A sad i dalje volim Mumina (smeh). Pogotovo što se u poslednje vreme sve više prevodi na srpski. Skoro sam bila u Švedskoj. Pošto ne znam švedski jezik, zainteresovala sam se za stripove bez teksta. Kupila sam dva. Jedan je o psu kojeg su poslali u svemir, a drugi o buvi.Vrlo su obimni bez i jedne jedine reči. Samo pratiš slike i na osnovu njih otrkivaš priču.

Upravo odatle sledi sledeće pitanje: ti si preko udruženja Krokodil otišla u Švedsku? Kakvi su tvoji utisci odatle?

U Švedskoj sam provela mesec dana putem projekta CreateinResidence, razmene umetnika Srbije i Švedske, koje je sprovelo udruženje Krokodil u partnerstvu sa Švedskim institutom i Centrom za strip umetnost. Boravila sam u gradu Malmeu Radila sam u tamošnjem Centru umetnosti, koji je smešten u nekadašnjoj fabrici čokolade i prostire se na ogrnomnom prostoru. Svaki sprat podeljen je na delove za različite umetnosti. Postoji deo za pisanje, ples, muziku i gotovo sve vidove umetnosti. Super je kada šetaš tim hodnicima i onda sa jedne strane čuješ klavir, sa druge bubanj i ples… Ja sam bila u delu koji je baš za strip i imala sam tamo svoj radni sto, a i u samom smeštaju sam imala inspirativni pogled na Centar umetnosti i njegovu kupolu sa logoom nekadašnje fabrike čokolade. Tamo sam otišla sa namerom da mesec dana radim samo stripove o Toniju, koje sam prevela na engleski. Prezentovala sam ih na sastancima, gde je direktor Centra reagovao pozitivno, jer mu je moj humor bio blizak. Od njega sam dobila i nekoliko vrlo korisnih predloga za dalji rad.

Po tebi, da li je moguće mladom umetniku u Srbiji da uklopi posao i struku? Koliko ti u tome uspevaš?

Trudim se da živim od ilustracije i samo od ilustracije. Radim sa različitim izdavačkim kućama i učestvujem u raznim projektima. Ide teško. Nadam se da ću uspeti i da preživim i živim od onoga što volim da radim. Najviše uživam kad stvaram stripove o Toniju, jer tada osećam najveću slobodu. Sama smišljam i likove i tekst, nisam ograničena dimenzijama i rokovima. Zasad mi Toni Zec nije doneo zaradu, ali zahvaljujući njemu dobila sam nekoliko nagrada, putovanja i brojna poznanstva.

10297582_289504381224821_528717870067335126_n

cover1 Božo Vrećo: Ja sam Koštana i tu nema glume, samo prepuštanja cover Marijana Pedović: Kad kuvanje postane nauka Minja Bogavac Minja Bogavac: Mir u haosu Marko Risović Marko Risović: Ljudske priče sa granice