Anđelka Nikolić
U VAZDUHU · intervju

U oktobru je Anđelka Nikolić, pozorišna rediteljka u poslednjih nekoliko leta u više navrata nagrađivana, u radnu biografiju uknjižila dve zapažene nove režije. Stoga će u razgovoru koji sledi najviše biti reči o predstavama „Knjiga druga“ i „Gloriji“, ali i nekoliko drugih misija i po nekom snu

Otkud Nušićeva Knjiga druga baš sad u Narodnom pozorištu i u vašoj režiji?

Komad mi je, u februaru 2013, predložio Spasoje Ž. Milovanović, tadašnji direktor drame Narodnog pozorišta. Namera mu je bila da u godini jubileja otkrije publici jedan manje poznat Nušićev komad, a smatrao je da je zanimljivo da to bude Knjiga druga, budući da je njen nastanak povezan s miljeom upravo ovog teatra. Spasoju su bile poznate moje predstave Radnici umiru pevajući i O nasilju, smatrao je da precizna ženska rediteljska ruka treba da pročita i ovaj komad, to su bile njegove reči.

U najavama predstave upadljivo mesto zauzima odrednica da je reč o „atipičnom Nušićevom radu“; u čemu je, u vašem doživljaju, suštinska atipičnost ove drame?

Poznato je da je, osim komedija, Nušić pisao i melodrame. Specifičnost ovog komada je što se u njemu okreće magičnom realizmu, pravcu koji u realizam uvodi elemente fantastike, i teatralizmu.

Kako ste došli do odluke da glumci budu okrenuti leđima publici i da se svetlo u predstavi ponaša suprotno od uvreženog?

Hteli smo da stvorimo atmosferu virenja kroz ključaonicu, i zato smo koristili postupke naturalističkog pozorišta: mizanscen koji uključuje okretanje leđa publici, preklapanje i nepotpunu čujnost dijaloga, osvetljenje koje nije iluzionističko, nego je opravdano realizmom situacije. Jako osvetljavanje scene i izvođača u scenskim promenama imalo je za cilj da izazove suprotan efekat – distanciranje, da pozove gledaoca na pomno posmatranje ljudi i predmeta koji deluju banalno u svojoj rutini, a opasni su.

Neki su u ovoj vašoj postavci Knjige druge prepoznali uticaje Mišolovke Agate Kristi, drugi filma Sve o Evi, a koje šire (pop)kulturne refrence vi prepoznajete kao najprikladnije?

Snažan utisak tokom pripremnog rada na mene je ostavila nova objektivnost, slikarski pravac koji se povezuje s periodom Vajmarske republike (Oto Diks i drugi).

Šta je to što, osim vašeg rediteljskog potpisa, spaja Knjigu drugu s nagrađivanom i, reklo bi se, ovako laički gledano, posve oprečnom predstavom Radnici umiru pevajući?

U oba slučaja sam inspiraciju nalazila, između ostalog, u folkloru; muzičku baštinu smo koristili kao fundus za istraživanje mentaliteta. U Radnicima je to nastavak postupka koji je otpočela sama autorka, a u Knjizi drugoj intervencija koju sam preduzela s kompozitorom Draškom Adžićem, želeći da jasnije situiram radnju u vremenu, prostoru, mentalitetu.

Dramaturška koincidencija je da u obe drame sistemsko, nagomilano zlo kulminira smrću žene (u Radnicima je reč o umiranju, o gladi, u Knjizi drugoj o ubistvu, a u oba slučaja postoje i elementi suicida; što ove predstave povezuje s trećom mojom nedavnom režijom – predstavom Glorija u subotičkom Narodnom pozorištu). Tema obe predstave je naša društvena realnost – nepravedno, ako hoćete zlo društvo, koje kao takvo konstantno generiše sitna i krupna zlodela i patologije. Najveća razlika između dve predstave je formalna i stilska, ali se ove razlike očigledno prepoznaju kao suštinske, sudeći po reakcijama javnosti.

Kad već pominjemo i Marinkovićevu Gloriju u Subotici, kako se taj klasik pokazuje danas i na ovdašnja nova čitanja?

Bilo mi je zanimljivo da u Gloriji istražujem temu performansa – u kontekstu crkve, cirkusa, pozorišta, ili, najpre, u sferi intimnih odnosa. Performans smrti, ili smrt kao performans, jedno je od uznemirujućih pitanja koje Marinković otvara, a koje se čini posebno aktuelnim u današnjem vremenu, koje je sklono konzumerističkom senzacionalizmu.

Recite nam nešto o projektu Šekspir u parku, prvobitno izvođenom u javnim prostorima u Velikoj Plani.

Reč je o seriji ambijentalnih pozorišnih radionica na teme iz Romea i Julije koje smo tokom ovog leta izveli u gradskom parku u Velikoj Plani. Mladi polaznici imali su slobodu da interpretiraju Šekspira veoma lično, a najzanimljiviji deo je bila interaktivnost. Naime, rezultat radionica je javni performans koji se izvodi za i sa slučajnim prolaznicima, dakle ne s ljudima koji su namenski došli u pozorište. Performans je prikazan i na ovogodišnjoj Bitef polifoniji, prilagođen prostoru i posetiocima Univerzitetskog parka u Beogradu. U pripremi je i novi ciklus radionica Umetničke grupe Hop.La! – Šekspir u bloku, koji će biti realizovan tokom novembra i decembra, u Beogradu, u javnim prostorima koji nisu romantični kao što je park, ali su možda još intrigantniji: bolnice, šoping-centri i slično.

Ako tako nešto vredi i ako za tim uopšte ima potrebe, hajde da došapnemo umetničkim direktorima i ostalima u vrhu srpskih pozorišta – koji bi bio naredni pozorišni projekat iz snova Anđelke Nikolić?

Volela bih da režiram Ljubavnice Elfride Jelinek. Što se tiče pozorišnih komada, zanima me retko izvođeni Šekspirov Simbelin i Koltesova dramatizacija Selindžerove proze. Čekam da nađem vreme za prevod uzbudljivog novog komada pod nazivom Doživljaji Natali Nikol Nikol mlade francuske spisateljice Marion Ober.

SANJAR SA MESECA M.N. alias SANJAR SA MESECA: Misteriozni pesnik nastasja vojinović Mladi muzički talenti: Nastasja Vojinović Mrvica Mrvica: Priča o hrani i strasti Daniel Kovač Daniel Kovač: Volim gerilske akcije zasnovane na prijateljstvu