Andrej Žikić, Artez, foto: Marko
U VAZDUHU · intervju

Andrej Žikić, za prijatelje Kiri, a za ljubitelje grafita Artez, jedan je od naših najboljih i najvrednijih street-artista. Njegovi sjajni radovi krase zidove širom Srbije, Evrope, ali i van nje – pre svega u Sao Paulu i Nju Delhiju. Inače arhitekta po struci, ovaj 26-godišnjak je privukao pažnju naše javnosti kad je na sajtovima raznih dnevnih novina osvanuo njegov rad u najvećem gradu Brazila posvećen filmu „Ko to tamo peva“, napravljen u saradnji s brazilskim kolegom Paulom Itom. Razgovaramo s Artezom o njegovim počecima, iskustvima iz Brazila i Indije, omiljenoj muzi – psu Juni i još koječemu

Jedno od tvojih omiljenih „vežbališta“ u tinejdžerskom dobu bili su zidovi XIV beogradske gimnazije. Da li su i tvoji street-art počeci povezani sa srednjom školom koju si pohađao ili sežu još dalje u prošlost?

Prvi grafit nastao pod pseudonimom Arte nacrtao sam u dvorištu XIV gimnazije. Vremenom je potpis Arte dobio prinovu u obliku slova Z, i ja sam postao Artez. Srednja škola je svakako odigrala značajnu ulogu u formiranju mog stila jer su njeni zidovi u to vreme bili ukrašeni brojnim grafitima nekih od najboljih crtača tog vremena, pre svega momaka iz FAK ekipe (Deroks, Master, Cre, Zone).

Jedan od radova koji me je iznova i iznova fascinirao jeste nepotpisani grafit na kom je pisalo „Sneža‟ – kasnije sam saznao da je autor tog grafita novobeogradska legenda Hope, koji mi je vremenom postao dobar prijatelj. Vračar je pre 11 godina, kad sam ja upisao gimnaziju, imao jednu od najlepših galerija grafita u svom dvorištu. Ova mala riznica koju mnogi nisu ni primećivali mene je iznova inspirisala, pa samim tim i odigrala značajnu ulogu u mom crtačkom razvoju.

Pričaj nam malo o iskustvima u Indiji i Brazilu, o sličnostima i razlikama (međusobnim i u odnosu na Evropu), o ljudima, street art sceni, odnosu države i običnih stanovnika prema njoj…

Dok je u Brazilu grafiti kultura sveprisutna i opšteprihvaćena, u Indiji retko ko zna šta su grafiti i teško je naići na njih. Međutim, i pored ove vrlo velike razlike u prisutnosti grafita u svakodnevnom životu stanovnika Indije i Brazila, jedna stvar je zajednička – obe sredine su otvorene za uličnu umetnost i oberučke je prihvataju. Jedna od najnormalnijih stvari u Brazilu je da pozajmiš merdevine od stanara koji žive u blizini zida na kom odlučiš da crtaš. Tokom jednog crtanja u Sao Paulu imali smo pet pari merdevina za nas trojicu, komšije su nam donosile hranu i piće, a na kraju smo dobili i simboličnu sumu novca od vlasnika zida, iako nas čovek nikad pre u životu nije video, niti je od nas tražio da mu ukrasimo zid.

S druge strane, u Indiji sam imao običaj da spakujem boje u ranac i krenem u potragu za pogodnim zidovima za crtanje. Nikad mi se nije desilo da me neko odbije i da mi zabrani da crtam na zidu koji sam odabrao. Većina ljudi nije mogla da razume zbog čega crtam po zidu kad mi to niko ne plaća, ali su svi do jednog bez predrasuda gledali na to što radim.

Da li ti je u sticanju prijateljstava u egzotičnim krajevima, posebno u Brazilu, pomoglo i to što fizički možeš da prođeš kao jedan od njih?

Hehe, mislim da se do sada nisam sreo s osobom koja je na osnovu mog fizičkog izgleda uspela tačno da odgovori na pitanje odakle sam. Visina i ten svakako su mi pomogli da se lakše otarasim dosadnih uličnih prodavaca, ali ne verujem da su bili presudni za sticanje prijateljstava – pre bih rekao da se crtanje grafita pobrinulo za to.

Reci nam po jednu anegdotu u vezi sa tvojim crtanjem u Brazilu, odnosno Indiji.

Tokom prve posete Indiji imao sam sreću da preko Couchsurfinga upoznam Indijku portugalskog porekla koja se zove Bianca Mendonca. Pored toga što smo oboje zaljubljenici u grafite i penjanje, takođe gajimo ljubav prema capoeiri i Brazilu. Dve godine kasnije, tokom svog putovanja po Brazilu, našao sam se u domu još jednog Couchsurfera – ovog puta, to je bio Brazilac portugalskog porekla koji se zvao Alessandro Mendonca. Njegov dom, više baraka nego kuća, u kom je živeo sa ženom i bebom, nalazio se u jednoj od najsiromašnijih favela u predgrađu Brazilije. U znak zahvalnosti na gostoprimstvu koje su mi pružili, ponudio sam se da im oslikam zid. Pogađate, Alessandro Mendonca je izabrao portret Biance Mendonce, devojke koja živi na drugom kraju planete i koja, pored toga što nosi isto prezime kao on, gaji neverovatnu ljubav prema Brazilu!

Tokom putovanja po Brazilu dobio sam poziv da se priključim prvom festivalu ulične umetnosti u Indiji, tako da sam direktno iz Rio de Žaneira odleteo za Mumbai i odatle vozom produžio za Nju Delhi. Tamo sam proveo mesec dana i za to vreme oslikao desetak zidova i dva murala. Jednom prilikom sam zbog ilegalnog crtanja završio u pritvoru, ali su moji prijatelji Indijci sve to veoma brzo i lako rešili tako što su častili gospodu policajce – moje je bilo samo da preskočim ogradu u zadnjem dvorištu policijske stanice, kako me ne bi videli čuvari na glavnom ulazu. Čak su mi i sprejeve vratili!

Tvoja bokserka Juna (Iuna) već krasi popriličan broj zidova širom planete, od Vračara do Indije. Opiši nam malo način na koji te ona inspiriše.

U poslednjih nekoliko godina sve manje vremena provodim kod kuće u Beogradu jer me projekti na kojima radim bacaju s jednog na drugi kraj planete. Iako lep na prvi pogled, ovaj stil života veoma često nije lak, pogotovo kad počne da vam nedostaje porodica, prijatelji i sve ono što vas vezuje za dom. Ukoliko vidite da sam nacrtao Junu u nekom udaljenom kutku sveta, znajte da me je uhvatila nostalgija i da se na taj način borim s jakom željom da se vratim kući.

Poput mnogih kolega, pored slobodnog street-arta, baviš se i oslikavanjem zidova raznih lokala i javnih površina po porudžbini. Da li od svega ovoga, uz sve troškove nabavke, može lepo da se živi, a da se ne radi ništa drugo?

Sve zavisi od toga šta smatraš lepim životom – ako si spreman da radiš po 10-12 sati, sedam dana u nedelji, onda je moguće. Život umetnika je kao život preduzetnika – nikad ništa nije sigurno, živiš od danas do sutra i ne možeš ni na šta da se osloniš. Projekti dolaze kada ih najmanje očekuješ i propadaju kada im se najviše nadaš. Ovaj stil života nije za svakoga, moraš čvrsto da veruješ u to što radiš i ne smeš da posustaneš ni u jednom trenutku. Crtanje grafita nije nešto od čega se živi, to je stil života koji sobom nosi puno odricanja i u koji je potrebno ulagati puno vremena i energije. U isto vreme, imaš šansu da sačuvaš dete u sebi, i to je neprocenjivo. Zahvalan sam svojoj porodici i prijateljima na svoj podršci koju mi pružaju – bez njih nikad ne bih mogao da postignem ovo što sam postigao.

Baviš se i slobodnim penjanjem. Koliko ti ono pomaže u izradi većih murala, kojima se sve više okrećeš?

Pored toga što mi penjanje služi kao ventil za sav stres koji se skuplja tokom meseci neprestanog rada, ono mi je donelo i nekoliko pozitivnih stvari povezanih sa crtanjem. S obzirom na to da većinu svojih radova crtam uz pomoć spreja, od velikog značaja mi je bilo to što su mi na penjanju ojačali prsti i tetive. Ranije sam već nakon 2-3 sata crtanja morao da odmaram ruku i da se nosim s bolom u jagodicama koji dolazi s neprekidnim pritiskanjem kapice na spreju. Sad mogu da crtam po 7-8 sati bez prestanka pre nego što počne da me boli ruka – nabacio sam kondiciju u prst! Druga dobra stvar je što me je penjanje oslobodilo ono malo straha od visine koji sam imao, pa sad nemam nikakav problem s penjanjem i radom na skeli, na koji sve češće nailazim.

Od bezbroj svojih dosadašnjih radova, imaš li jedan koji bi izdvojio?

Svakako bih izdvojio poslednji mural iz serije „Find your way to fly‟, koji sam nacrtao zahvaljujući vlasnicima jednog od najlepših kafića na Voždovcu – Bistro bara. Veoma retko se dešava da te angažuju ljudi koji su dovoljno otvoreni i hrabri da umetniku u potpunosti prepuste kreiranje idejnog rešenja murala koji će kasnije direktno uticati na vizuelni identitet njihovog brenda. Zauzvrat, od mene su dobili jedan od najlepših murala koje sam do sada nacrtao. Mislim da je poverenje od presudnog značaja ukoliko želite da iz umetnika izvučete maksimum, što se u ovom slučaju pokazalo kao tačno. Takođe bih voleo da ovom prilikom pozovem sve ljubitelje ulične umetnosti da se prošetaju do Bistroa na kafu i usput obiđu jedan od murala na koje sam najponosniji.

Kad bi tvoji grafiti bili pretvoreni u književnost, koji bi pisac bio?

Volim da mislim da bi to bio Herman Hese, ali preda mnom je još mnogo rada da bi to preraslo iz želje u stvarnost.

Reci nam neku mudrost za kraj.

Da li ste znali da u svetu trenutno postoji osam portreta mog psa June?

Kris Farmer Kris Farmer: Mrgud u Beogradu Metju Zorpas Metju Zorpas: Modni blogeri moraju biti autentični ijan mekelen Ijan Mekelen: Putovanje koje nema kraj Nina Romić, foto: Marin Ćuk Vurnek Nina Romić: Šuma, folk i psihodelija · · ·