Frederik Begbede
KULTURA · knjige

„Znaš, mene baš ne muče transformacije, ja nisam dekabrist i spreman sam, ukoliko mi se pruži prilika, da te proglasim za gurua duhovnosti. Samo kaži postoji li istorijski recept kako da se dospe u vrhušku? Osim toga što treba da te rode pravi roditelji?“

Ovaj kratki odlomak iz romana Duhless Sergeja Minajeva (kod nas objavio Plato, a prevela Natalija Nenezić) slikovito oslikava par znakovitih narativa sadašnjice – društveni darvinizam, cinizam i borbenost upros svemu. Minajevljev Duhless je pre par leta doživeo i gotovo pa odličnu istoimenu filmsku adaptaciju, a u ovom trenutku Duhless 2 (preveden kao Bezdušni 2), iza koga stoji ista ekipa glavnih autora, bez sumnje jedna od najsvetlijih stavki ovdašnjih bioskopskih repertoara u ovom trenutku.

Duhless 2, sam po sebi, pokazuje nam dosta toga zanimljivog; tako zrelim i vešto sročenim filmom pobijene su dve krupne predrasude – na prvom mestu, pokazano je da nastavak može da se nosi sa prvim delom u nizu, a osim toga i možda i važnije od toga jasno i glasno ukazano je na nemale mogućnosti savremene ruske kinematografije na polju repertoarskog filma koji ne mora nužno biti u domenu istorijskih spektakla. A tu je, možda i u ulozi dosadašnje filmske karijere, i naš Miloš Biković, napokon utekao iz sportske opreme i kostima iz manje ili više uverljivih retro-fundusa. Osim toga, ovaj filmski diptih, kao vešta rima prozi Minajeva, zadržava jasnu i očito plodotvornu vezu sa i ovde omiljenim Frederikom Begbedeom, čime dolazimo i do druge tačke spoja ovog vrsnog prozaiste sa Srbijom u kojoj godinama unazad on beleži bestseler za bestselerom.

Naime, Duhless Serjože Minajeva preuzima dobar deo tematskih opsesija i opšteg literarnog svetonazora tako daleko uticajnijeg Begbedea, prikazujući pritom da je moguće znalački i smisleno preneti stileme jednog autora u prilično udaljen geografsko-društveni kontekst i na takvoj osnovi stvoriti autohtono delo koje se dostojanstveno drži pri poređenju sa izvornikom. Minajevu je to pošlo za rukom, a bilo je dosta pokušaja i među ovdašnjim perima i pripovedačima. Nedavno je to pokušao Branko Rosić u svom nespretnom prvencu A tako je dobro počelo, pre par leta begbedovski tragovi su bili evidentni i u Plasticu Ivana Jovanovića, baš kao i u delu PR Aleksandra Ilića minule jeseni.. Ako Begbedea, pak, shvatimo kao jedno od (doduše, najosobenijih i najvrednijih) baštinika proze Breta Istona Elisa, ovom spisku se može dodati i 30. februar Jelene Đurović, pa i Srpski psiho Aleksandra Ilića i Željka Obrenovića.

Domaći autori, za razliku od Minajeva, koji na uzorku samo jednog romana, ostavlja utisak zrelog pripovedača i dobrog poznavaoca Begbedeove, ali i šire književnosti, zadržali su se na pukopojavnom i tek su zagrebali po onome što Begbedeov univerzum može da ponude, tako da iz čitave skupine naših, a ovde pobrojanih izlazi pomalo neočekivano upravo – Miloš Biković.

USA književnost Savremena američka književnost: Šejbon, Volas & Kaningem Felix Baumgartner Prikaz knjige: Feliks Baumgartner „Osvajač neba“ Bora Ćosić i Corax Bora Ćosić i Corax – titani nacionalne kulture iStock_000023116931_Full Anonimni pesnici: Novi pogled na pisanje poezije · · ·