cover1
U VAZDUHU · intervju

Za razliku od čuvenog Šekspirovog dela „Mnogo buke ni oko čega‟ kada se pomene ime Božo Vrećo i ansambl Halka, ima se o čemu i bučati. Nakon što su imali veoma uspešnu turneju i nastup u Kolarcu o kojem se još mnogo potom pričalo, sevdah i karasevdah se ponovo vraćaju u Beograd koncertom 3. decembra u Mikser house-u

Sećate li se kada ste prvi put čuli sevdalinku? Šta vas je ka njoj vuklo?

Odrastao sam uz sevdalinku, moja majka i danas uvek pronalazi na radiju emisije koje puštaju sevdalinke. Uglavnom, uvek je to bila ili sevdalinka ili pesme sa juga Srbije i ja sam odrastao sa tim, međutim ona je isplivala iz mene tek kada sam osetio neke ljubavne neugodnosti, patnje i razočaranja. Tako da je mene sevdah oslobodio da budem to što jesam, i pružio mi mogućnost da pokažem muško-žensku izražajnost. Mislim da sam kroz sevdah pokazao da mogu da živim slobodno, da to nije samo scenski nastup, da je to mnogo šire i bitnije od toga –  da mogu da stvaram govoreći o takvoj ljubavi, u pesmama koje govore o ljubavi koja nema rodnu pripadnost.

Nastupate sa ansamblom Halka, ali imate i svoj solo projekat

Rad sa Halkom je nešto komercijalniji. Iziskuje više dramskog i teatarskog u sebi. Moj solo projekat je više monolog, „dark“ varijanta gde ja govorim iz dubine duše i o dubini duše. Vratio sam se iskonskom sevdahu, nisam hteo da pišem pesme koje su imale melos karakterističan za Bosnu, a koje su bile poprilično turbo-folk, tako da sam se vratio u mistično, sakralno i odlučio da i sam počnem da pišem pesme, koje su bile čisti sevdah.

Ima li na vašoj, privatnoj, muzičkoj plejlisti mesta za kompozicije drugih žanrova?

Osoba sam koja je posvećena sevdahu i u taj žanr nisam ušao zbog nekog hira, ili da bih se igrao tradicionalnim nasleđem provlačeći sevdah kroz džez, bluz ili soul. Sve me to, naravno, svakog dana kleše, i privatno slušam uglavnom druge muzičke pravce, najviše eksperimentalnu muziku. Mnogo je toga što me inspiriše, što mi daje impuls na osnovu kojeg mogu da nastavim da stvaram.

Da li sevdalinka podrazumeva određeni žal?

Za mene da, jer je to pesma koja govori o tuzi, o melanholiji, nostalgičnosti. Evocira na prošlost, na neuzvraćenu ljubav, i ja takve tekstove i pišem. Volim da su tekstovi prožeti čežnjom, da ti patiš za osobom, da je voliš bez obzira na to što ona možda nikada neće biti tvoja. Sve što nas tišti, inspiriše, čega smo svesni je i ono što nas povezuje, jer mislim da nas tuga više povezuje nego ljubav. I suze su meni fascinantne, jer na koncert dođu ljudi koji se isplaču, odu sa koncerta, i kažu: „Sad mi je lakše“, e to je katarza, to jednostavno izađe iz vas. Zbog toga se ja bavim sevdahom.

Poznati ste po zanimljivom scenskom nastupu i jedinstvenoj interpretaciji. Koliko se dugo pripremate za koncert?

Uopšte se ne pripremam, samo koliko tehničke stvari to zahtevaju od mene. Volim da je to spontano. Kada sam imao koncert u Stokholmu, pronašao sam dva kamena pored hotela i hteo sam da otpevam pesmu sa ta dva kamena, da mi to bude improvizacija. Pesma inače traje šest minuta, a ja sam napravio improvizaciju sa ta dva kamena i u ljudima je takva izvedba sasvim kulminirala. Počeo sam se vrteti poput derviša a ljudi su počeli da vrište, jer je i njima bilo potrebno da se oslobode. U scenskom uvek tražim nove elemente.

Koliko kraj iz kojeg dolazite ima veze sa onim o čemu pišete i pevate?

Meni je to više nego bitno, jer bez toga ne bih mogao da stvaram. Ja sam hteo da u mojim pesmama osetite vizantijsko pojanje i ezan u islamu, i da ih povezujete sa fantastičnim melodijama koje donose Sefardi u Bosnu, i na čitav Balkan. Prožimanje kroz sve tri konfesije meni daje punoću u sevdahu koji pišem, negujem i izvodim. Sve je pretrpelo promene, pa i sevdah, međutim, ja sam želeo da se vratimo na tradicionalno i izvorno u ovom žanru, da se ne prilagođavamo nikome i ničemu.

Pozorišna predstava Kokana Mladenovića Koštana delimično vas je učinila popularnim u domaćim medijima, kako danas stvari stoje sa planovima i eventualnom premijerom?

Ta će predstava biti nešto novo, a za mene i drugačije, jer do sada nisam imao tako bliske veze sa teatrom. Neće biti teško jer je u pitanju Koštana. Ona je ja, i ja sam Koštana, i tu neće biti glume već samo prepuštanja…

cover Marijana Pedović: Kad kuvanje postane nauka Minja Bogavac Minja Bogavac: Mir u haosu Marko Risović Marko Risović: Ljudske priče sa granice Krsto Radović Krsto Radović: Sanjao sam Mandarinu ·