Branko Rosic by Brian Rasic
U VAZDUHU · intervju

Branko Rosić je novinar, kolumnista, književnik, diplomirani mašinski inženjer, panker… Povod za razgovor je njegov novi, drugi po redu roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“, priča o našoj bolnoj stvarnosti.

Piše: Zoran Janković / Foto: Brian Rašić

Mimo mogućih naknadnih iščitavanja, šta je ono što si želeo da kažeš ovom pričom?

Zvuči možda pretenciozno, ali želeo sam da napišem frenzenovski roman. Porodičnu sagu o profano rečeno parčadi jedne disfunkcionalne porodice. Da ubacim anomalije savremenog srpskog društva od politike, do očeva nekadašnje novotalasne omladine osamdesetih odrasle na zapadnoj pop kulturi čiji sinovi preziru i roditelje i Zapad, i učlanjuju se u desničarska udruženja, propast novinarske profesije koja je uslužna delatnost političko-biznis elite. Da pišem o predstavnicima te iste srećne jugoslovenske generacije koja je pobegla na Zapad i kojima zavidimo, a oni rade poslove koje nikad ne bi radili ovde. Migrantska kriza, i da li je ona glavni razlog akumulacija i eksplozije desnice po Evropi.

A uz sve to, ima ljubavi, i hetero i gej, i ubistava, i Bregzita, elemenata trilera. Pokušaj pravljenja modernih Budenbrokova u srpskoj tranziciji. Ili da pozajmim opis recenzenta knjige Filipa Davida: „Roman o vremenu u kome živimo, svetu zloupotrebe vlasti, izdaji profesije, dubokom moralnom padu, korupciji, terorizmu.“ A drugi recenzent Teofil Pančić opisuje moju knjigu ovako: „Savremeni Beograd u svim svojim ospoljenjima, ljudi bez kičme, novinarstvo bez smisla, sfućkane karijere i popucale ljubavi, prostakluk bogatstva i čemer bede, izazovne tinejdžerke i ugrožene životinje, izgubljeni migranti i još izgubljeniji domoroci, te ne naposletku, premijer Srbije koji šmrče kokain i petlja s tuđim ženama. Je li to sve? Daleko od toga. Ali je dobro zamešano, pa traži da se uzme onako vruće.“

Da li i dalje ima smisla plaćati cenu slave, kad je ionako ovih dana i godina slava tako upitna, porozna i lako kvarljiva stvar?

Danas svi priželjkujemo epohu anonimnosti ili što reče onaj: „Želimo epohu u kojoj će svako biti anoniman makar na pet minuta.“ 

Zašto baš prezime Braunović kao izbor za prezime dva udarna junaka? Tarantinovska referenca ili…

Volim Džeki Braun i to mi je najomiljeniji Tarantinov film, ali nije referenca. Prezime Braunović je bilo zgodno jer je jedan glavni junak u Beogradu, a njegov brat u Londonu. „Braun“ je tako brit prezime, a plus „ović“ je tako netipično srpsko. Drugarica mi je rekla da su Braunovići iz Boke, a poreklom od nekih Iraca prezimena Braun koji su davno i ko zna kako stigli u crnogorski zaliv. 

„Život je kao opruga one lansirne rampe na fliper-aparatu koja odapne kuglicu, pa se vrati u nulti položaj. Ponekad se stvari tako napregnu i izađu iz ležišta, a onda ih život kao opruga vrati unazad, u normalno stanje“, stoji u ovom tvom romanu. Kako i zašto onda pokušavati da se vodi uzbudljiv i smislen život?

Da bi u pauzama od njega uživao u štekovima dosadnog života u kome je moguća svaka nesmislenost i dokolica iz koje se valja ili genijalnost ili remont živaca. 

Konačno razvedravanje odlikuje i briga za jasnost i preglednost pripovedanja, stoga – zašto se u dobrom delu savremene srpske književnosti zagubila naracija kao ključni deo izraza?

Biljana Srbljanović je govoreći na promociji mog prošlog romana rekla da se ja toliko razlikujem od aktuelne scene zato što je ona većinom sastavljena od knjiga čiji se pisci bave levitiranjem, psihoauto osvrtima, i nekako često bez dodira s realnim životom koji se prezire u srpskoj literaturi. Većina srpskih pisaca nije ulogovana na stvarnost, kad se ukucava kartica za dolazak i odlazak s posla između kojih želudac puca od kafe i stresa. Na tom čistilištu dedlajnova, na smenjivosti, na strahu od starosti u kojoj nećeš doneti ništa u koferu, a zapravo nećeš ni otići u penziju jer su ti plaćali minimalac pa ćeš kao deda tražiti tezge umesto šaha na Kalemegdanu. Kod nas je dakle dominantna levitacija ili istorijski roman jer je dolazak u realnost bolan čak i kad je put do nje popločan bensendinima. 

Ovaj roman se našao u širem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Kako ti izgledaju ovdašnje nezaobilazne tzv. igre gladi kad su književne nagrade u pitanju?

Kniževna scena ovde živi u stvarnosti gde dnevne novine odreda, osim nekoliko, nemaju književnu kritiku, a na televiziji su to emisije na jednom kanalu, i to u sredu u pola jedan noću s jadnim šerom. Tu su i izveštaji o Sajmu knjiga i skandalizovanje da su starlete postale tiražni pisci baš kao i haški optuženici. A onda krajem decembra i početkom januara čak i oni koji ne ulaze u knjižare prate ko će dobiti NIN-ovu nagradu koja sad po sistemu eliminacije podseća na rijaliti. I onda se na Sv. Jovana svrati u knjižaru i traži se „dajte mi onog NIN-a“. Tužno je da cela srpska književnost digne pažnju samo tokom te dodele.

Kako delaš i na polju novinarstva, a, recimo, svedoci smo da najbolji ili barem najzanimljiviji deo savremene hrvatske proze stiže upravo od autora s jasnim novinarskim pedigreom, kako gledaš na spoj ta dva pola pisane reči i šta se može naučiti o stvaranju književnosti iz novinarstva i obratno?

Novinarski jezik je različit od jezika romana, i kad sam se odmetnuo u književnost, urednici su mi skretali pažnju da na krivinama štiva skrećem u žurnalistiku, što je loše. Ali zato, novinarstvo mi je dalo priliku da iz prvih redova gledam nepotizam, prljavost političkih kampanja i spinovanja, naručenih tekstova za odstrel u lovištu srpske tranzicije, teror političko-biznis sektora. Zato sam i mogao da pišem fikciju na temeljima srpske realnosti koju nisam prepisivao već konzumirao i znao šta je. Naravno, nikad nisam želeo da pišem novinarske knjige već fikciju u kojoj sam često brutalizovao i pojačavao anomalije viđene u novinarskoj praksi.

Na poleđini ovog romana je i blurb/pohvala Filipa Davida. Šta bi nam preporučio za čitanje ponajpre iz srpske književnosti danas, ali i šire?

Da kažem onako profano – ne bih se nikome zamerio, pa iz domaće žurim u stranu književnost. Već mesecima i mesecima to je Džef Dajer i njegova Džef u Veneciji… Nestrpljivo čekam novog Uelbeka, pitkost Sali Runi i njenih Razgovora s prijateljima ispio sam na eks. I uhvatim sebe da čitam isključivo dela čiji je treptaj kursora na prvoj strani Word dokumenta romana nastao u poslednjih desetak godina.

IMG_1705 1 Stefan Tićmi: Najvažnije je biti sa svojim Nemirom na ti J004_C010_1207YE Miloš Lazić svakog dana bira muziku za vas, a jednu pesmu sam pevuši. Evo koju BeFunky-collage (1) Emili Blant o ulozi Meri Popins, Ani Vintur, Njujorku i još mnogo čemu LRM_EXPORT_20160722_115644 Miomir Petrović: Intimistički filozofski roman a ne zajedljivi narativ · · ·