Borislav Mitić
U VAZDUHU · intervju

Borislav Mitić je poznati beogradski gitarista koji godinama živi i radi u Severnoj Americi. Karakteriše ga virtuozan stil sviranja, koji se može muzički opisati kao mešavina Hendriksa, Paka de Lusije i Paganinja. Borislavov poslednji instrumentalni solo-album „Electric Goddess“ izdat je za američki „Shrapnel Records“, za koji su takođe snimali najveći asovi električne gitare kao Ingvej Malmstin, Pol Gilbert, Marti Fridman, Majkl Senker i mnogi drugi. Borislav je i dobitnik nagrade „Zlatna značka“ Kulturno-prosvetne Zajednice Srbije za značajan dugogodišnji rad u oblasti kulture i umetnosti u dijaspori.

Da je sutra smak sveta, a da danas može da ti se ispuni želja, šta bi izabrao? A da nije izbegavanje smaka sveta!

Želeo bih da provedem taj poslednji dan u Barseloni sa svojom izabranicom. Poneo bih gitaru, nešto belog vina… i posle kratkog pozdrava s nekim Gaudijevim čudesima i posebno sa Sagrada Familijom, otišli bismo negde blizu obale mora… na neko osamljeno mesto. Pričali bismo o svim stvarima o kojima nikad nismo. Najdublje istine i tajne bi bile izrečene. Ja bih svirao njoj, nebu i moru najbolje što mogu, evocirao bih pasaže koje je mogao izvesti samo neprevaziđeni Pako De Lusija… Vodili bismo ljubav tu poslednji put i slavili čudo života… koje svakako jednom mora da se završi. Zahvalili bismo se kosmičkoj sili tvoračkoj i otišli zagrljeni u večnost.

Da možeš da biraš sledeći život, šta bi izabrao i zašto?

Odabrao bih neki život koji je okrenut konkretnoj zemaljskoj moći. Možda bih bio neki moćni bankar ili vlasnik supervelike multinacionalne kompanije s mogućnošću uticaja na svetska politička dešavanja. Igra novca i moći je veoma zanimljiva. Verujem da morate biti inteligentno, materijalističko, hladnokrvno kopile da biste stigli do vrha piramide moći… i zanima me da li bih i ja dobio kompleks Boga u toj ulozi – što se obično dešava ljudima na tom putu. Iskušenje iluzije božanstva velike moći nad prosečnim smrtnicima mora da je zastrašujuće, jer pred svima ipak stoji neizbežni gorki epilog smrtnosti, a neki u jurenju te vlasti zaborave da žive. Opet, neki junak stripa Alan Ford cinično će reći: „Bolje živeti sto godina kao milioner, nego sedam dana kao siromah”.

Da možeš da se vratiš u prošlost, koja bi istorijska ličnost bio i zbog čega?

Bio bih vitez Balian od Iblinga. Inače volim borbu, posebno one teške i beznadežne, rizične… Tad najviše dajem i sijam. Uživao bih braneći Jerusalim od Saladinovih nadmoćnih trupa. Kakav izazov, kakva simbolika… Jerusalim je za mene ovde simbol nekog ideala… A meni imponuje ideja borbe i žrtve za ideal nasuprot nemogućim okolnostima – u ovom slučaju nadirućoj osvajačkoj armiji. Pravedna, kontrolisana snaga u cilju zaštite krhkog, ugroženog i uzvišenog.

Misliš li da su u današnje vreme u prednosti muškarci, ili žene? I zbog čega?

Svako ima svoju ulogu, što odgovara principu dualizma prirode. Prednost uvek imaju oni pametni, jaki i lepi, kojem god polu pripadali. Mislim da je odnos muškaraca i žena uvek bio jednak u svojoj nejednakosti po specifičnoj moći karakterističnoj za svaki pol… Npr, žene su uvek vladale umovima muškaraca, ma koliko fizička sila bila na našoj strani. Ma koliko se pravili pametni mačo grubijani, istina je da smo uvek robovi nekih magičnih žena koje vladaju našim srcima, a često i umovima… a one, opet, zavise od nas i treba im naša snaga i zaštita. Harmonija suprotnosti.

Da možeš da budeš supotan pol, kako bi izgledao?

Ne mogu to da zamislim. Osećam se savršeno u muškom telu. Mada… više puta su mi rekli da Skarlet Johanson izgleda kao da bi mi mogla biti rođena sestra. (smeh)

Kada bi mogao ponovo da oživiš neki trenutak iz svog života, koji bi to bio i zbog čega?

Bio bi to izlazak na binu na stadionu gde se održavala Zaječarska gitarijada 1990. Ja sam bio specijalni gost i bio je to moj prvi veliki nastup. Doživeo sam ovacije nakon izvođenja svojih instrumentalnih kompozicija i taj osećaj adrenalina je nezaboravan. Bio sam jako ponosan tom prvom pobedom, i to je bila prekretnica koja me je odvela dalje putem muzike.

Veruješ li u ljubav?

Veruje li ona u nas? Ima raznih vrsta ljubavi, ali ovde govorim o ljubavi između muškarca i žene. Da, osetio sam je i srećan sam što znam da postoji. Ali varljiva je, ne može joj se uvek verovati. Nekad može biti neuzvraćena, a to boli. Može ostariti i izbledeti. Može i večno trajati, bez obzira na to što onaj koji se voli nije više tu. Velika misterija. Možete ponekog kupiti novcem, možete takođe izazvati osećaj zahvalnosti ili bezbednosti novcem, ali ne možete izazvati osećaj ljubavi i strasti u njima… Iza tajne kosmičke kreacije stoji žeđ za ljubavlju… To ne mogu da dokažem, ali mogu da osetim – u tome i jeste stvar.

Da li si morao da žrtvuješ nešto zbog muzike? I šta?

Uložio sam dosta vremena u muziku, ali nikad sate provedene uz gitaru nisam smatrao žrtvom. To je uvek bilo neko divno putovanje mašte, otkrivanje novih svetova kroz skale i harmonije rasute po tim zicama. Način života muzičara je često nestabilan, nepredvidiv… Žrtvovao sam možda neki mir, neki opušten stil života koji imaju ljudi sa stabilnim sigurnim poslovima, predvidljivim ishodima, prihodima, društvenim statusom – jer ja sam u suštini samo trubadur, neoklasični hipik… Ali opet, u ovom kratkom životu koji se ionako završava prebrzo, šta je zaista predvidljivo i sigurno, osim smrti?

Tvoja pesma ili kompozicija za savršen dan?
Mike Oldfield – Sentinel. Za prvi poljubac? Vangelis – Bladerunner love theme. Za raspamećujući seks? – Irfan – Star of winds. Za razmišljanje? – Claude Debusi – Clair de Lune. Za čitanje? – Obično volim tišinu kad čitam… ali možda Bach – Partite za solo violinu. Za kuvanje? – Anoushka Shankar – Raga flamenco. Za spremanje kuće? Joe Satriani – Surfing with the alien.

Da moraš da odvajaš od usta da bi platio kartu za koncert, čiji bi to koncert bio?

Koncert španskog flamenko-gitariste Visentea Amiga. To je savršenstvo gitarskog izraza za mene… idealan balans tehnike i emocija. Toliko strasti, virtuoznosti, romanse, čeznje i ponosa u tim zvucima u toj muzici … jedna od retkih stvari koje mi nekad skoro natera suze na oči kad je čujem.

Kako zamišljaš sebe za dvadeset godina?

Kao veselog, starijeg čoveka koji mnogo čita, pokušava da bude mudar i koji voli da radi s mladima oko gitare i muzike i prenosi im znanje; ako tada budem živ. U suprotnom, biću pepeo rasut na jednom za mene svetom mestu.

Marko Popović Sedam pitanja za Marka Popovića, autora trilera „Jedan pogrešan korak“ LOVE leptir cover Valentina Obradović: Žena koja vraća modu u pamet i pamet u modu 4105fbe25ae21684538346caf8884f6f Mina Petrović: Brze reči brze umetnice Autori video-igrice o Šekspiru (autor fotografije: Aleksandar Bedov) Oni su autori prve srpske video-igrice inspirisane Šekspirom · · ·