BeFunky-collage (13)
U VAZDUHU · urban flash

U savremenom društvu se sve više neguje individualnost, a kao posledica toga, posebno u urbanim sredinama, javlja se sve veća i uočljivija društvena izolacija. Ljudi brinu o sebi, svojim porodicama i eventualno o svom užem okruženju, ali osećaj zajednice je izgubljen. Pomalo paradoksalna postaje činjenica da su ljudi najusamljeniji i da se najmanje mogu osloniti na komšiju u najnaseljenijim gradovima.

Piše: Nataša Šikić

Alternativni oblici stanovanja, nastali iz ideje o funkcionisanju stambene zajednice zasnovane na solidarnosti, socijalnoj koheziji i aktivnom učešću u zajednici, nisu novi i potiču jos iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Jedan takav koncept poznat je odavno kao cohousing zajednica i prva takva zajednica je Saettedammen u Danskoj, nastala 1972, a koja je bila sačinjena od 35 porodica, 60 odraslih i 20 dece. Ovakve zajednice su slobodnog tipa, nisu zasnovane na religijskim dogmama, a zajedničke aktivnosti su ključne u povezivanju članova i u funkcionisanju jedne takve zajednice.

Obično je potrebno da prođe nekoliko godina kako bi jedna cohousing zajednica profunkcionisala, i to od arhitektonskog koncepta i izgradnje objekata do tehničkog funkcionisanja same zajednice. Ceo kompleks je sastavljen od privatnih stambenih objekata u kojima mogu da žive samci, parovi, stariji i penzionisani ljudi ili porodice i imaju punu privatnost, ali obavezno postoje zajedničke prostorije za društvene aktivnosti, u kojima se pripremaju zajedničke večere, ali i u kojima se obavljaju i sve one aktivnosti koje mogu da doprinesu boljem kvalitetu života u zajednici. Postoje zajedničke prostorije sa alatima i mašinama, a svi stanovnici jedne takve zajednice ne osećaju neprijatnost ako nešto treba da pozajme, jer to pripada svima. Nemaju noćnu moru kada treba da unesu ili iznesu neki komad nameštaja, kao što je imamo svi mi koji živimo u relativno otuđenim zgradama, jer uvek mogu nekoga da zamole za pomoć bez ustezanja. Podrazumeva se da će komšiji koji mora na put pričuvati mačku ili da će mladom bračnom paru pričuvati decu kada požele da izađu u bioskop ili na večeru. Stariji i bolesni članovi su bezbrižniji jer znaju da će ih neko odvesti kod lekara ako im je loše ili ostati u njihovom domu da im pomogne u kućnim poslovima dok su bolesni i nemoćni.

Članovi ponekad imaju svoje voćnjake i bašte, ili neki drugi oblik proizvodnje, tako da ovakve zajednice postaju i samoodržive. Često su zajednički troškovi neuporedivo jeftiniji od individualne potrošnje, što znači da je ovakav način života ekonomski isplativiji. Sama arhitektura privatnih stambenih objekata je tako osmišljena da se ljudi okreću jedni ka drugima kroz velike i otkrivene prozore.

Stanovnici jedne cohousing zajednice žive sasvim normalnim i uobičajenim životom izvan svog stambenog prostora, deca odlaze u školu, odrasli na posao, imaju društveni život, putuju, posećuju kulturna dešavanja. Ali sama interakcija između članova zajednice, koja je zasnovana na većoj socijalnoj koheziji i solidarnosti, ovakav način stanovanja i života čini različitim u poređenju sa životom ljudi koji uveče dođu s posla, kolima idu do garaže, a iz garaže direktno liftom do stana, tako da često ni ne sretnu komšije ili čak ni ne znaju ko živi u njihovoj zgradi. Članovi cohousing zajednice međusobno dele i dobre i loše trenutke iz života. Komšije su istovremeno i prijatelji koji pružaju utehu kada neki član zajednice dobije otkaz ili ostane bez drage osobe, ali isto tako učestvuju i u zajedničkim proslavama.

Svi odrasli članovi jedne cohousing zajednice su u njenom odboru i demokratskim putem odlučuju o svim predlozima i aktivnostima u vezi sa njihovom zajednicom. Ne postoji rukovodstvo ili hijerarhija u odnosima, ali nije isključena mogućnost da neki član postane neformalni lider njihove grupe. Da bi jedna takva zajednica uspela i dobro funkcionisala neophodno je napraviti dobar balans između privatnog života i zajedničkih aktivnosti.

Dobri primeri cohousing zajednica postoje u Danskoj i Americi, gde postoje i udruženja koja organizuju seminare, skupove, razmenu ideja i iskustava. Ideja nije nova, stara je skoro pola veka, ali zanimljivo je da poslednjih godina postaje sve popularnija i ima tendenciju širenja upravo zbog sve većeg broja nezadovoljnih ljudi savremenim načinom života i zbog potrebe da se ljudi izbore sa društvenom izolacijom koja nam sve više preti. Osim borbe protiv društvene izolacije i nesolidarnosti u jednoj široj društvenoj zajednici, ovakav način života može da bude dobra alternativa preskupom načinu stanovanja u prenaseljenim gradovima. Isto tako članovi jedne cohousing zajednice dosta toga mogu da dele i samim tim troškovi života postaju jeftiniji. Zajedničke aktivnosti mogu da budu neki oblik proizvodnje od koje svi članovi imaju korist, kao što bi bila proizvodnja voća i povrća.

Ono što stručnjaci i sociolozi vide kao ogromnu prednost u ovakvim zajednicama je činjenica da stariji ljudi nemaju pasivnu ulogu, već aktivno učestvuju u zajednici svojim znanjem i iskustvom, ali i slobodnim vremenom. Jedna stanovnica cohousing zajednice, koja ima preko sedamdeset godina, objašnjava novinarima kako se bolje oseća kada je okružena mladim ljudima, jer u jednoj starosno homogenoj zajednici, kao što bi bio dom za stare ljude, većina bi pričala samo o bolestima, bolovima i trenutnim patnjama, a da joj život s mlađim članovima omogućava da se vitalnije i mlađe oseća i da joj je neophodna njihova mladalačka energija.

paper-2588827_1280 Ovako zapravo treba da stoji toalet papir u kupatilu feel-old-yet-memes-2-5caf2a94be3d8__cover Urnebesne „nekad i sad“ slike man-979980_960_720 Zbog čega imamo najbolje ideje kada se tuširamo? pjimage (2) Ovako izgleda uskršnja čokoladna umetnost · · · ·